Заборављам песму,
заборављам име,
заустављам сат…
испод високих борова,
окупана Сунцем,
у одјеку дечјих гласова
ја живим.

Човеково тајинствено путовање

у просторвремену и у вечности

Човек, словесно биће, истовремено дејствено живи Живот  (дејствено живљење, подразумева Живот у стваралачкој пунини и пуноћи!), како у просторвремену тако и у вечности, како по Обзорници (Хоризонтали) тако и по Сварожници (Вертикали), чиме потврђује своје Божанско порекло и Надсуштаствено суштаство.

.Посланство Човеково се управо у томе и огледа и препознаје – да, у исти мах, корачајући Обзорницом следи Сварожницу, илити још сликовитије: крећући се и дејствујући у просторвремену, успиње се и дејствује у вечности.

Што значи, да је Човек само онда Човек (божанско биће и битије!), кад дејствује из Духа, односно кад ствара узвишена дела, дела лепоте и дивоте душевне и духовне, дела усаображена са Надсуштаством Бога Створитеља.

Без Сварожнице, без повезаности са Духом Стварања, Човек устини престаје бити Човек Који Ствара, престаје бити Божанство, и низводи се на ступањ и раван човека као несувислог и несловесног бића, штавише човека као животиње, а то и јесте савремени човек потрошач, човек истодобно и роб и роба!

Човек се само преко Стварања и кроз Стварање богоостварује и потврђује, уистини успиње у духовне светове Сварога Створитеља.

Србски  је божански језик и по томе што свака реч тог Језика садржи и проноси Божје Дејство, како у просторвремену тако и у вечности. Зацело, србски језик преко праисконог, правасељенског србског писма – србице илити влесовице – предаје Божје Науме!

Надасве, да заокружимо овај проискон. Човек је истовремено и смртан и бесмртан, и пролазан и вечан, и Човек и Бог, и Сушти и Надсушти. Уистини, биће и битије вечно распето на крсту правасељенском!

Та крила Анђела

воде их невидљиве

 да лете по свету

и  помажу људима.

.

А Лептири сјајни и златни

 имају скакутава крила

која воде Лептире

по природама и ливадама.

.

Та светлост Анђеоских крила

помаже свим људима,

биљкама и животињама

 у неким несрећама.

.

А Лептирова крила

доносе свима срећу.

А Бог нас благодари

и спасава од злог.

 

.

Ленка Симовић je  ученица другог разреда  Основне школе „Дринка Павловић“ у Београду.

Увод          Преслица се налази у мојој породици четири генерације. Првобитно је припадала мојој прабаки по деди, Јелени, која је живела у Банату у селу које се зове Велики Гај. Она је ту преслицу добила када се удала и на њој је радила до краја свог живота. Како је Јелена ту преслицу добила, нико од живих рођака не зна, а они који имају одговор на то питање, више нису са нама… Када се моја бака, Моравка, удала за Јелениног сина, Ђуру, Јелена јој је поклонила преслицу. Међутим, преслица није коришћена само у бакиној кући, већ ју је она користила заједно са Јеленом. Преслицу су, по потреби, преносили од једне до друге куће, како је којем домаћинству била потребна.

 

Дескрипција артефакта    У то време, ова преслица је била једна од многих које су постојале у готово сваком домаћинству. Под утицајем све веће индустријализације смањивале су се потребе за овим предметом, док временом није потпуно избачен из употребе. Преслица је била ускладиштена на тавану, где је остављена на милост и немилост зубу времена и где су црвоточина и пауци изградили своје царство. Приликом једног сређивања тавана, бака је решила да преслицу поново стави у употребу, али овог пута са другом функцијом-да као украс представља симбол једног времена које је прошло. Она ју је офарбала у зелену боју и поставила да стоји у конку. Временом је преслица променила многа места, премештана је тамо-амо, сметала новом намештају, „гурала се“ , сметала на пролазима и на крају је опет враћена на таван. Тамо је стајала годинама и никоме није сметала, толико је била неприметна да је била већ и заборављена. Тако би и остала тамо и вероватно иструлила да се није моја мајка сетила да она постоји и решила да је узме. Она је рестаурирана, донета у Београд и заузела место у дневној соби.

Преслица је направљена од дрвета.  Висине је једног метра и ширине пола метра. На себи нема пуно орнаментација. Једино где је декорисана је при самом врху, где су урезбарене криве линије. Дрво је нагрижено црвоточином. Папучица која покреће точак преслице је замењена, јер је оригинална папучица потпуно иструлила.

 

Културна биографија   Ова преслица, као и свака друга, била је ознака рода. Искључиво су жене користиле овај предмет, како за рад тако и као симбол женске солидарности. Конкретно у овом случају – моја бака и њена свекрва су користиле рад на преслици као једну од ретких ситуација када њих две могу отворено да комуницирају, да се посаветују, поделе бриге и проблеме…

 

Интерпретација културне биографије   Друштвене групе које се окупљају око овог предмета, како сам већ навела, јесу жене. Овај предмет се најактивније користи у периоду мануфактуре, када је индустрија биа на самом почетку и када су се домаћинства ослањала искључиво на сопствену радиност. То је био период када су мушкарци привређивали, радили на њиви…а жене су остајале код куће и водиле домаћинство – чистиле, кувале, преле итд. Умеће рада на овом предмету се преносило по женској линији, мајке би показивале ћеркама како да раде на преслици и то би сем пуког подучавања био и моменат дружења мајке и ћерке.

 

Закључак   Данас преслица у мом дому има разне улоге, али најважнија је она која je латентна али врло присутна – буди разна осећања, знатижељу о прошлим временима, носталгију за истим, за неким људима које смо волели и којих се радо сећамо. Више нема функцију због које је направљена, не може се прести вуна на њој, јер су време и немар узели свој данак, али ипак заузима веома важно место у мојој породици као сведочанство прошлости и једног потпуно другачијег начина живота од овог какав сви ми данас живимо.

 

 

Пун месец овог јула виси над Тијанијом

Прорадило неко ломно ломило у мени

И заштокрилне мисли пред непознатим

Гледам у бели облак који плови небом

Видим како поприма многолике облике

И раствара се али не брине и срећан је

Не брине срећан је – он је оно што јесте!

.

Благо оном човеку који нема непријатеља

Они су заувек отишли из његове подсвести

Јер им тај човек није признао моћ над њиме

И није дозволио да испољавају своју силу

Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане

Пун месец убледео спушта се ка хоризонту

Праискони мир потпуно испуњава моје биће

.

Јул пун месец – недеља није отишла од мене

Сећам се прошлих лета и стене за тиховање

Колико дубоких тајни носе мора и водеани!

И у плими и осеци и бонаци почива Једно!

А толико брзих потока и река носе у себи!

Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?

Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек

 

 

 

 

 

Овај живот живи мене, не ја њега,

Не светлим ја у његовим већ он у мојим очима.

Једном дат читав век ми се из руку отима

И плен одвлачи гори испод снега.

.

Док брзо сиромашим он се богати,

Што сам старији он све млађи.

Свака ме љубав с њим превари чим узлати,

Јер је заодене младу у снове и дарове.

Он краде, мене затичу у крађи,

Њему трубље, мени гусле јаворове.

.

А где је милост, где је нега

Да одмене плеће на које се наслонило брдо?

У неверици загледаног у то немогуће чудо,

Овај живот мене живи, не ја њега.

Збирка песама ‘’ Т а к а в   ж и в о т’’

..

.

Владан Пантелић: Димитрије Николајевић

.

Запаљеном сам стрелом скинуо

Кроз тај прстен од злата јабуку

Као да сам у сам врх неба дирнуо

И примио благословену поруку.

Запаљеном сам стрелом скинуо

Кроз тај прстен од злата јабуку

 

Велики песник и цењени књижевни критичар.

Дугогодишњи уредник ревије за књижевност,

уметност и културу ‘’Липар.’’ Објавио двадесетак

књига поезије. Заступљен је са песмама у неколико

антологија и зборника савремене југословенске и

српске поезије.Песме су му превођене на више језика.

Добитник многобројних књижевних награда.

Добитник повеље УКС за животно дело

Рођенје је  у Београду, а живео је у Крагујевцу.

 

 

–        Сно виђење  –

Имена се роје. . .

Сунце их црта линијама златним

Имена , имена … хуче

Ветром кроз времена,

Лете на ћилимима душом тканим,

На крилима руменом намирисаним!

Од свих једно име … звони…

А њешка … А њешка….

Витице су мале почешљане

А преко чела  А њешкиног – трачице!

О драга, о мила девојчице!

Васионом трепери … име твоје!

И стигоше сви – да виде тебе,

И твоје танке витице.

И стидно спуштене трепавице,

Јер ти – упознајеш, тек,

Редом . . . све своје!

О,  нема пута другог!

Сваки води. од сунца до сунца,

Од звезде до звездице,

Теби мала сунцоносице,

О, теби звезданице!

А њешка … смеши се твоје лице!

Радостиш више светова

И спајаш у један, животе многе!

Урлам у ветар, у проваљену ноћ,
изговарам сулуде речи исконског страха,
речи самоће згуснуте у грлу,
бацам их у вихор што хара
смраченим и злослутним небесима.
Нигде одзива ни благог гласа.
Само дрвеће цвили и хучи
и повија се у бесним налетима.
Пркосим тами и страховима.
Изговарам најсветлије речи матерњег језика,
Сунце, извор,звезда,Косово,
љубав, дете, Бели Анђео, огањ.
мати и тако редом.
Изговарам најдража имена,
призивам минуле радости из сећања.
Речи одјекују и падају ко звезде,
гаси их вихор у свом бесу.
Личим себи на белу брезу
што се до земље свија и ломи,
и опет гране уздиже ка небу.
Нека, нека буде како је записано
за ову ноћ на небеској мапи.
Молитву изговарам страсно,
пркосим ударима полуделог вихора
што хара по мени и мојој тами.

 

 

Кад се нађеш у пустињи

не мисли на оазу

и небо је оивичено,

бол у твојим стопалама је знак

да је звезда пала у твој квадрат,

и очи те његове и даље траже

по пећинама урођеника.

Још да се сви твоји

Кућни духови, папири, забелешке

сакупе у једно

и он долази са остацима

твог одбаченог зеца ушоње.

И мислиш да коначно доноси кишу

али ти у ствари видиш огледала

по сред пустиње

и у њима Перуна заштитника

са стражом

и сви јасно виде

камилу му оседлаваш.

Ритну се коњушар

И уби вранца пунокрвног

.

Теле рикну

У чуду

Краве мукнуше

.

А остале трице и кучине

Не макоше

Ни репом