Високо на Радан планини

ослушкујем Природу и Себе.

Потреба за Миром води ме у планину.

.

Ложим Ватру.

.
Дан за даном, потиснути немири се све чешће испољавају.

Гледам их.

Гледам Ватру.

Бреме животних неспокоја се цеди

кроз ноћна презнојавања и јасне слике светлих увида.

Дан за даном… 

Са мном је пуноћа Тишине и Мира.

 Обузима ме…  Примећујем је ослушкујући

сипкање пахуља снега.

У потпуном Миру и Ватра проговара…

Радост Роду!
.

-2017.година-

 

 

 

Лепота плава
бескрајно плеше уз
музику усковитланих таласа.
.

.
На дну мора,
харфо моја,
вејеш као сан,
ноте твоје су као сунчан дан.
.

.
Жице трзају на лабудовом врату,
лепото плава,
ти си на мом платну

 

 

 

слика- Виктор Н.

 

.

 

И, гле! снова се роди чудо јер се роди песник, певач од праискони, у умилној и

дивотној, у красотној и лучезарној земљи тијањској

И заблиста, гле! разјасница, тајносана звезда на истоку, од искони

тја до праискони, и озари се озрцали Дивот – Васељену.

*

И рече песник, певач од праискони: Постоји осамнаест ступњева узрастања у

незнању, и  девет ступњева зревања у праскозорју знања и двадесет и

седам ступњева успињања у знању, од искони тја до праискони.

Наше знање јесте незнање Васељене; знање Васељене јесте незнање

праискони; знање праискони јесте уистини знање човека од праискони.

Певач од праискони јесте човек који је затворио круг незнања – знања у

Правасељени,  и бива и обитава у вечноме сада, гле! сушти од суштога у прасуштаству.

*

Туга Певачева

. 

Песниче Певачу дивотни

Туга је твоја

Већа од света

И од светова иних

Све до праискони

 

 

Приредио ВП

 

Дошао је у Тијање са Свете планете

Јасновидац Драган Симовић

Песник тајносани и луталица од искони

Не часећи ни часа забо је први колац

За камен на углу – камен темељац

. 

Хеј! Драгане! Драгане!

Кад год дођеш чудеса се рађају!

Ехеееј! Знам те знам те!

То су твоји духовни штоси!

 .

Онда је отворио у камену Воду

И у Васељену пустио

Белог сокола – писмоношу

Белог орла – орла свих орлова

Чува за следећи долазак

 

Гле, иде лепа као ноћ маја

Звезданог неба и ведрих клима,

Све најлепше од мрака и сјаја

У лику свом и оку има,

Умекшаном светлошћу Раја,

Што од неба га дан не прима.

.

Тек сенка јача с мање зрака –

И слаби сласт неисказану

У таласу њених увојака,

И блага светлост у ведром дану,

Где ћути мисао слатка свака

Сву драж у чистоти разабрану.

.

С тог образа и чела ведрог –

Што тиха је, а реч не губи –

Смешци зборе у боји нежног,

Да њену прошлост благост руби,

Да њен дух не зна греха земног,

А срце њено чисто љуби.

“Ђе ми је стари?“ питам је тихо.

Подиже главу, још тише ми рече:

“У село пошо да шибице купи,

Потрошисмо задњу још прошло вече.“

.

Што ти је живот, у себи зборим,

Пошо у село, а шибице има,

Пакетића три сам оставио летос,

Стоје на креденцу,  да се нађу њима.

.

Године стигле, заборавило се.

Сви ћемо тако кад старост дође.

Устадох па ватру наложих старој,

Приставих кафу да време прође.

.

Зачу се лавеж Белог и Жуће.

“Неко нам иде,“ мајка се јави.

Кроз прозор видим старога свога,

Како се гега и чеше по глави.

.

Вратима приђе, отвори их широм,

Виђе ме изненађен на кућном прагу,

“Јединцу сине, јеси нам то дошо,

Да посетиш своју чељад стару?“

.

“Дошо сам стари, вратих се дома.

У граду тамо лепог живота нема,

Од сада живећу овде са вама скупа,

Не идем више са овог трема.“

.

Обли га осмех, рашири руке,

Загрли ме чврсто и онда рече:

“Земље имамо, пропасти нећемо.“

Па онда слависмо до касно увече.

 

Немој се опирати борби

Борба је неизбјежна

Побиједит ћеш их

Кад побиједиш све звијери у себи

Кад побиједиш све њих у себи

Тешко је, јесте, јесте!

.

Да ли је неко рекао да ће бити лако?

И да ли је изазов – да буде лако?

.

И нестаће сјенка

И вратит ћеш РАдост

И вратит ћеш ЉЕПОТУ

Засијат ће бисер на цвијету

Не плаши се! Ја те држим!

.

Сва мора ће имати боју дуге

У огледалу ће бити лик ЧОВИЈЕКА

Гледај равно у очи! Не плаши се!

Звијезде ћеш сама сијати

По небеском своду

Крени плеши и плеши

Не осврћи се, не тражи

Само плеши!

Нисам ни сањао,

да ћу ове ноћи,

уморан,

написати песму о љубави.

.

Сну мојих снова,

лебдим ка теби,

ка твом осмеху,

сликаном у срцу,

само за мене

.

Док ове ноћи

мисли се роје,

попут звезда

у ведрој ноћи,

ја будан сањам тебе,

жену због које

 Бог је осмислио

Љубав.

 .

Док  говориш ми „знаш“,

ја љубим те песмама и душом,

што додирује небо,

 и плови  бешумним лађама

Срцу твом.

.

Можда, некад,

душа моја

дотакне срце твоје.

Можда ћу некад,

летети без крила

са тобом,  

у чудесном сну,

и цео свет тад

 биће  наш.

Кроз црно бијели свијет лети

румено перје фламингоса.

Збуњује ову тугу што прави засједу после

првог зареза у реченици.

Запали сва гудала и у прах претвори!

Нек звук њихов не прави мреже

  од сјете што лове и

хватају златне рибе мудрости!

.

Нећу да их слушам!

Ја чекам свитање у тишини.

Сунце ће иза чела мог изаћи!

Буднија ћу љепше сањати.

Звијезде ћу под ноктима сакрити.

Бићу као никад до сада прогнана из

престрављене обичности!

.

Будној ће ми из очију нестајати све маске,

које облачимо нашем дану,

док се мој осмех благи буде протезао

између двије ужарене лопте.

слика-Виктор Н.

Мислима лутам
кроз небеска пространства,
летим далеко прадалеко,
од Звезде до Звезде,
од Сунца до Сунца,
па се вратим назад
на милу нам Мидгард-Земљу
и зароним опет
у океан мудрости
одакле сам и пошао.

.
Сећам се сваког
свог путовања,
сећам се
разноликости
што видех
у далеким световима,
дубоко, дубоко,
у срцу своме,
јер тамо негде
иза поимања
људског ума,
постоје:
плаве, зелене,
љубичасте, црвене
Звезде и Сунца…
и у другим бојама
нама непознатим,
и чулима нeдосупним.
Њихов број нема крај,
нема границе,
као и њихова разноликост.

.
Ти разнолики светови
наши су Светионици,
виде их само Срби Вилењаци.
Браћо и сестре Вилењаци,
зароните у себе,
срешћемо се тамо
где су Звездане Вратнице
јер почињу дани Сварога,
када опет изнова можемо
једрити СвеМиром безконачним