1.…..Разумевање расте само са растом Бића.

.

2.….Осећање је много ближе природи. Ум је ништа, у овом случају

он само представља полицајца, и једино је важан као такав.

.

3.….Мрвице истине су расуте свуда; они који знају и разумеју могу да виде и

да се чуде колико људи могу да живе близу истине, а

ипак колико су слепи и немоћни да продру у њу.

.

4.…..Разумевање је, ипак, функција три центра. На тај начин мисаони апарат може

знати нешто. Али разумевање се појављује само када човек осећа и

може да осети оно што је повезано са тим нечим.

.

5.…..Разумевање је суштина добијена из намерно научених информација и

из свих врста искустава лично доживљених.

.

6.…..Нове ствари могу бити научене само до 17-те године; оно што се може научити касније

је само учење под знацима навода, то јест, само реорганизација старог.

.

7.…..Са искреношћу човек гледа и види нешто. Искреност са собом је врло тешка, јер

је дебела кора израсла преко суштине.

.

8.…..Глава је налик апарату, она игра улогу полиције. Али центар гравитације

вашег присуства је у вашем соларном плексусу, који је центар осећања.

То је место где се ствари дешавају. Глава је налик писаћој машини.

.

9.…..Када почнете да упознајете себе почињете да имате могућност да

постанете јединствена особа. Тако прва ствар коју морате да научите је

да упознате себе кроз вежбу, самопосматрања. Ако не радите ово, онда ћете бити

налик жиру који неће израсти у дрво, већ ће постати ђубриво.

.

10.……Заједничка карактеристика људске природе је да човек види

много лакше недостатке других него своје сопствене. У исто време

на стази самопроучавања он учи да он сам поседује све недостатке

које налази у другима. Али постоје многе ствари које он не види у себи,

док у другим људима почиње да их види. Али, као што сам већ рекао,

у овом случају он зна да су ово његове сопствене особине.

На тај начин чланови групе му служе као огледала у којима он види себе.

 

Превод: Артер Мион

 

Зима је покрила снегом долине и поља равна,

И тавне, високе горе. Вихори снежнога праха

По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,

И листак последњи вене од зимског студеног даха

.
Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,

И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе

Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,

А око огњишта сниског озебла дечица седе.

.
Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,

Па испод појаса вади листове дувана сува,

И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,

И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.

.
По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,

И гавран над њима гракне. За тим се разговор чује.

То се комшија Панта сигурно из горе враћа,

Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

А деда овако прича: „Одавна, у селу нашем,

Живљаше убога жена са малим јединцем својим.

То беше немирни Павле. Памтим га и сада лепо,

И ако то беше давно, у младим данима мојим.

.
Хиљаду осам сто… (Сад не знам којега лета,

Ал’ Бунопарта је онда на Руса пошао био) —

Зима је велика била. Реке се замрзле рано,

А снег од осам стопа пола је и горе крио.

.
У једно студено јутро, кад мајка не беше дома,

Мали се подиже Павле и оде ван нашег села

И никад не дође више. Људи га тражили ваздан,

А јадна његова мајка плачући живот је клела.

.
Тако је плакала она ваздан и сву ноћ горко,

Вртећи вретено танко. Она је молила Бога,

Да јој бар место каже, на коме оконча Павле,

Те једном да види јоште умрлог јединца свога.

.
Богу се досаде молбе, огрне свој топли ћурак,

И зовне Светога Петра. Петар му истину каже,

Зашто та жена плаче. То буде Господу криво,

Узме палицу, дакле, и пођу, да Павла траже.

.
Нађу га у самом рају… Он се попео лепо

На рајску лиснату воћу, па златне јабуке једе;

А доле, на цветном поду, у белом и чистом руву,

Још многа некаква деца јабуке једу и седе.

.
Међ њима јагањци блеје и звонца сребрна звоне,

И многи лептири лете по рајском мирисном цвећу;

Кроз цветне пољане рајске бисерне протичу реке,

И рајске, шарене тице на мирне обале слећу.

.
А Господ подвикну тада: „О Павле, чапкуне један,

Ко те је довео амо, да рајске јабуке млатиш?

Силази са воћке доле! Обуј се и натраг иди,

Па мајку да слушаш лепо, кад своме дому се вратиш”.

.
Једне вечери, децо, Павле се поврати кући;

Кириџије га нашле, што често пролазе селом:

Полумртав је леж’о на снежном сеоском друму,

Уморан, блед и занет са јако прозеблим телом.

..
Ми смо од њега чули, како је на небу био,

Јер нам је причао увек о рајском животу своме;

Али од тога дана мајку је слушао лепо,

После је, заната ради, у варош отиш’о с њоме”.

.
Штекће лисица гладна и вихор пољаном душе,

А око појата селских са риком облазе вуци;

У селској чађавој крчми свирка се и песма чује,

И једнолико, ситно хоре се њихови звуци —

.
И тону у јасној ноћи… На сниском огњишту старом

Огроман мачак дрема крај огорелог пана,

Кад вихор налети јаче он лено отвори очи,

Па зевне немарно дваред и опет спокојно сања.

И гле! све је већ испричано и опевано и испевано, у свету и иним световима,

а ја, ево, снова причам и приповедам и беседим и певам – не знам што!

Можда ништа од овога не треба свету, и не треба људима, али треба мени,

треба души мојој, и треба Васељени у прабитију моме.

И требаће још некој души кроз стотину лета, која ће, можда, снова бити душа моја,

ја, ето, певам ове дивотне песме од праискони.

Знам ја, боље него ико да нисам од света,

и да ми се свет руга (јер је ругање храна свету), али

ЈА ЈЕСАМ и БИВАМ

због прадуше у прапесми, и због Васељене у души мојој праисконој,

те стога и не размишљам о свету у опсени, и не хајем за блага овога света,

и не жалим ни за чим у свету.

Све сам ово научио и знао још као дете, а сада се само присећам.

*

Прамолитва Певачева

.

Песмо Прапесмо

Прабитија од праискони

Поведи ме

Кроз свет таме

И опсене

И уведи у Дворе

Лучезарне

Оца мојега

Праисконог

Твоје име одзвања у суштини кода,
сећање ме зове, око тебе вода,
у средини кула од великог праска сија,
прелепа у светлу стојиш, пресвета Дарија!
..
Теби свет поклони се ,јер од света ниси,
кад пожелим видим те јер бесмртно пламтиш
кроз вене проговараш јер Богиња ти си,
кроз елемент тајни кроз који свет памтиш!
..
Исцељујем суштину, твоју срж ја носим,
душу кода генетског с којом се поносим,
дланове сам ставила на суштину твоју
сав бљесак пренела на ту белу боју,
озарих ти лице, пресвета Дарија,
смеј се источнице, од света старија!

 

 

-слика Константина-

..

Песниче, љубимче Бога Световида

Ноћас пишеш песме, види се из сјаја

На прозорском окну твојих одаја,

Види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни,

У часу кад се рађа песма,

Светли се ореол његовога несна,

Људи сањају светлост кад песник бди.

Старост немају ни песник ни Бог

Рекао је срца ојађеног

И под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре Бог

Обдари вечним жаром срца свог,

Они су под истом звездом рођени.

 

Горан је дугогодишњи пријатељ Драгана Симовића.

Дружили су се много више док је Драган

са породицом живео у Панчеву. 

Касније су остали у тананој духовној вези, какве је Песник волео и неговао.

Горан је тих и ненаметљив човек, са дугогодишњим искуством рада на себи.

У неком времену је организовао предавања просветљених духовних учитеља или

њихових напредних ученика. Велики је познавалац Књиге, посебно књига које

су писали људи са личним искуством и који су то живели.

То није лако разазнати јер је свет просто преплављен многим књигама

које се штампају у огромним тиражима, вешто су изрекламиране, а често

представљају невеште мешавине знања разних аутора, која се, у ствари,

не могу у личној пракси употребити. Горан је зналац и вешт и

прецизан преводилац чланака, књига,  мудрица, од великих учитеља, научника, писаца.

Поменућу неке од њих: Парамахамса Јогананда, Гурђијев,  Шри Чинмој, Шри Јуктешвар,

Лахири Махасаја, зен учитељи, Штајнер, Гете, Едисон, и многи други.

.

Гурђијев – Изреке о Учењу и Разумевању (1)

 

1.….Када радим са ученицима, ја сам као кочијаш.

Ако коњ следи пут, пуштам слободно узде. 

Ако он иде десно према јарку, повлачим узде на лево.

Ако се он креће лево према падини, повлачим узде на десно.

2.……За учитеља је важно да учини да ученик поставља нова питања.

3.……Неко може дати човеку само онолико колико је он спреман да прими.

4.….Никада не учим директно, јер моји ученици тако не би учили.

Ако хоћу да се ученик промени, почињем издалека, или

говорим неком другом, и тако он учи.

5.….Хиљаду пута више вредности има у глачању пода како треба

него у писању двадесет и пет књига.

6.….Ако знате како да урадите једну ствар добро, ви можете да радите све.

То је тако да кроз чињење човек разуме.

7.….Човек мора да разуме ово: његова еволуција је потребна само њему.

Нико други није заинтересован за њу.

8.….Мораш без одлагања чинити у животу, у свим стварима –

ако хоћеш да будеш нормалан човек.

9.….Не постоји „близу“ у правом разумевању, оно или јесте или није.

10…..Истински смисао живота је знање. Читав живот, сва искуства, воде ка знању.

.

Превод: Артер Мион

Цвет без краја отворен, ванвремен!
Из њега птица тишином израња
Да поздрави долазнике
Сунчевог и месечевог сјаја!
Тајанствени ћутања трен
Златном паучином
Љубави Творца прекривен!

Жеља у свемир оде

циљану тачку муњом да прати

а горе,  кораци троми и строги

силина светлости на земљу је врати.

 .

Полегла крај реке у траву меку

гледа у звезде што небо роје

сјај јој њихов измами сузу

и склизну, склизну… у воду.

 .

Небо је слика сањара вечног

што смирај у непознато тражи

сажаљиви облак капке пружи,

пресољени извор  да разблажи.

 .

Помери се да место не плави

на Ледену Гору где суза нема

звезду јој Аурора сакри

у смрзлом оку само суза њена,

уместо звезда цакли.

 

Храм велик чудесан

До понад облака и ветрова

Насред СвеСрбске земље

Од мора до мора и даље

Дижемо у духу гле

Већ триста тридесет и три лета

 .

И Храм велик чудесан

Израста из костију србских

Из лобање србске деце нејаке

Из туге наше и јаука наших

 .

И дижемо Храм у небеса

Да се онебесимо и обожимо

Да плач србски пред Бога изиђе

Да се у Богу познамо

 .

И да сагледамо ми Србљи грешни

Пут којим ходимо у болу

Од постања света до данас

 .

И да нам се рече

Ко смо и куда идемо

Где смо били

И где ћемо бити

 .

(Из збирке СЛОВО ОД СВЕТЛОСТИ – избор Анђелке и

Иве Симовић и Владана Пантелић)

Усидри се.

Пашћеш ако ниси

довољно дубоко и високо.

Нека твоје тело нађе усидрење

у снази Земље.

Нека твоје срце нађе усидрење

у Миру и Радости.

Нека твој ум нађе усидрење

у Тишини.

Нека твој дух нађе усидрење

у Највишем.

Пашћеш ако ниси

довољно дубоко и високо

Јер трска си пружена

од Земље до Сунца

За тебе нема другог живота

осим тежње

ка Светлости.

…

„,Ружа Срца – Песме Средишта“

..

www.ekologijasvesti.com