Словенка Марић: МИТОВИ


Данашњи еврофанатици и тзв. мондијалисти са презиром и

омаловажавењем говоре против српских митова,називајући митом
и оно што није мит, а понајчешће пљујући по косовском миту, иако
је Косовска битка историски догађај.Блебећу тако празне главе и
убоге душе против мита о царству небеском, хоће, кажу, царство
земаљско и то називају реалношћу.

Наравно, лажу и подмећу.Нису косовска народна епопеја и легенда о

величини косовских јунака настале на темељу Лазаревог опредељења

за саможртвовање ради царства небеског,

које ови малоумници виде као цену за лагодно башкарење у хришћанском рају.

Ако је само једана песма навела ово  као разлог изгибељи српске војске,

остале су на бојном пољу виделе  и силну турску војску.

А и то царство небеско, које помену један
народни певач, није оно што мисле сироте душе,

недорасле уму народног барда.

Јер царство небеско је царство духа, морална и
карактерна вертикала људског бића.

У тој вертикали су витештво храброст, част, достојанство,

љубав према слободи, родољубље,
презир према издајству и користољубљу.

То је све оно што је  народ у вековима ропства сачувао

у свом духу као звезду водиљу.
Без тога не би био устању да извојује слободу после четири века
ропства.Народ који престане да слави слободу и да је жели,
неће је ни дочекати, угасиће се и престати да постоји.И шта против
ове истине имају данашњи мондијалисти и европејци,наследници
Брозове идеологије и антисрпства?

Зашто им смета мит који и није мит? Управо због тога.

Због оне духовне вертикале на коју нису устању да се уздигну.

Због новог мита о царству земаљском у Европској Унији који сами стварају.

Прича о ЕУ има све одлике мита о срећном животу у будућности

у којој владају богови новца.
Наравно, овај нови мит захтева промену свести и уништење оне
духовне вертикале уз коју се још по мало држи слуђени народ.
Овај нови мит је прави мит, али без душе као свог темеља, те неће
бити слављен у песми његових твораца нити народној.

Његов темељ је добра лаж за лошу праксу.

Едгар Алан По: Гавран


-Песма коју је Песник волео .. и .. волео-

 

Једном у час тужан ноћни, док размишљах, дух немоћни,

над књигама које древну науку у себе скрише,

бејах скоро у сан пао, а неко је на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише.

„Посетилац неки – шанух – куцнуо што може тише,

само то и ништа више.“

.

Ах, сећам се тога јасно, беше зимње вече касно;

сваки тињав одсев жара утваре по поду пише.

Де чекајућ, срце снажим у књигама залуд тражим

за Ленором бол да блажим. Име које подарише

њој анђели, дивна драга којој име подарише

анђели, ње нема више.

.

И шум свилен, шумор тмурни, шум завеса тих пурпурних,

неслућеном, чудном стрепњом обузима све ме више;

да умирим срце рекох: „То зацело сад је неко

на прагу се моме стеко, куцнувши што може тише,

посетилац неки позни, закуца што може тише

на врата и ништа више.“

.

Наједном ми стрепња мину и зурећи у тамнину:

„Госпару ил госпо – казах – не љутите ви се више,

бејах скоро у сан пао, неко од вас на праг стао

и тихо је закуцао, куцнуо што може тише,

да и не чух“… Тад ми руке врата широм отворише –

само мрак и ништа више.

.

И док поглед тамом блуди, бојазан ми пуни груди,

слушајући, сањајући, снови ми се тешки снише,

и загледан у тишину, самохрану пусту тмину,

„О Ленора“ реч једину, изговорих тихо, тише,

„О Ленора“ одјек врати што ми уста прозборише,

само то и ништа више.

.

Вратих се у собу своју а душа у неспокоју.

И ускоро нешто јачи ударци се поновише.

„На прозору, у капцима, мора бити неког има,

мируј срце, да у њима видим какву тајну скрише,

мируј срце да увидим какву тајну они скрише,

ветар само, ништа више!

.

И отворих капке тада, кад улете изненада

лепршајућ горди Гавран из дана што срећни бише,

господски га изглед краси, поздравом се не огласи,

нити заста, нит се скраси, док му крила се не свише

поврх врата, на Паладин кип му крила се не свише,

слете, стаде, ништа више.

.

Видећ птицу ебоносну, осмех тужно срце косну,

због важног и строгог склада којим лик јој сав одише.

„Мада ћубе черупане – рекох – плашљив ниси, вране,

што сабласан трајеш дане сред жалова ноћи, кише –

кажи каквим именом те силе пакле окрстише?“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

Зачудих се весма томе, одговору прејасноме,

мада смислом речи ове мени мало јасно бише:

ал признајем, нема збора, не чух таквог одговора,

и не видех таква створа црних крила што се свише,

звер ил тицу чија крила на Паладин кип се свише,

с’ тим именом „Никад више.“

.

Но Гаврану с’ кипа бела та реч беше мудрост цела,

реч једина с’ којом му се мисао и душа слише.

Нит речју том збор му преста, нит помаче он се с’ места

а у мени сумње неста: „Сви ме знанци оставише,

одлетеће и он ко и Наде што ме оставише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

Чувши, духом сав узбуђен, тај одговор брз, расуђен,

„Стварно – казах – то што збори, реч једину никад више,

ваљда рече његов газда, злом судбином гоњен вазда,

док све мисли које сазда у један се припев слише,

тужбалицу мртвих нада и дана што срећни бише,

тужни припев: „Никад више.“

.

Али Гавран, створ стамени, тужну машту бодри мени,

наслоњачу ја приближих вратима што могах ближе,

и галве на плишу сјајне, мних знамење тако тајно

у говору свом нејахно носи тица та што стиже,

шта сабласна и одвратна, стара тица која стиже,

мисли, гракћућ: „Никад више.“

.

Седећ, слутњом срце морих, и ни речи не прозборих

тици чије пламне очи до срца ме прострелише:

и у мисли занесена, мени клону глава снена

са узглавља тог свилена где светиљке одсјај слише,

прилећ неће никад више!

.

А ваздух све гушћи бива, као мирис да разлива

кадионик којим анђо кади собу тихо, тише

„Несрећниче – викнух тада – божија милост то је рада

да ти душу спасе јада, успомену да ти збрише:

пиј напитак сладак да се на Ленору спомен збрише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

„Пророче ил створе вражији, ђаволе ил тицо, кажи,

заклињем те небом склоним и Господом понајвише,

дал’ ћу душу намучену приљубити у Едену

уз девојку озарену коју сви ми снови снише,

уз Ленору којој име серафими подарише?“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

„Сад умукни, клета тицо, – скочих, викнух – злосутницо,

у паклену ноћ се врати, у олуј и недра кише!

С’ тамом црно перје споји, белег лажи гнусних твојих,

самоћом ме удостоји, врх врата не седи више;

изглед и кљун твој уклони што ми срце ојадише.“

Рече Гавран: „Никад више.“

.

И Гавран, створење жално, седи стално, седи стално,

крила му се око бледог Паладиног кипа свише,

очи су му злокоб права, ко злодуха који спава,

светиљка га обасјава и сен му по поду пише:

душа ми се од те сенке што се њишућ подом пише

спасти неће – никад више!

НАРОДНА ПЕСМА СА ГОЛИЈЕ (2)


Под гором је орала девојка.
Волови јој сиви соколови,
а рало јој од сувога злата.
Семе јој је крстати босиљак,
а брана јој јоргована грана.

*

*Казивала Деса Нешковић.
*Записала Словенка Марић.

НАРОДНА ПЕСМА СА ГОЛИЈЕ (1)


 

 

– Ој овчару, лијепи делијо,
Јеси л мајци овце напојио?
– Јесам, мајко, овце напојио.
Триста пило, триста прескочило,
још толико за гором остало.
Наиђоше три лјепе ђевојке.
За првом сам овце предвојио,
за другом сам свирак изгубио,
а за трећом памет померио.

.

*Казивала Милунка Драмићанин;
*Записала Биљана Драмићанин;

*Објавила на фб страници, Словенка Марић.

Милорад Максимовић: Носила је…


Носила је цвеће у својој коси…
када је боса играла обучена месечином
окупана сјајем Звезда негде далеко…

.

Имала је беле лептире свуда око себе.
Међ цвећем у коси по који.
Они би као мисли кад се роје
летели тихо по срцу мом.

*

Видео сам њене мисли
нежне и наге у својој лепоти.
Тонове светих арија што се негде дубоко
сред њеног срца рађају…

.

Она би ме гледала очима пуним наде

некако са стране да видим одсјај вилин неба

по коме плешу Вардине Звезде…

Знам, знам…

Аница Илић: Могу


Пролећне ноћи и мирис Живота…
Сета у оку, туга у срцу, бол у души…
Хоће ли проћи?
Још једна ласта без свога гнезда
са сломљеним крилом…
Хоће ли доћи?
Желим да нестанем,  

у ништа да се претворим
а треба да живим…
Хоћу ли моћи?

Владан Пантелић: Отварање неба


Двадестпрво мудрованије из Тијаније

 

Наши премудри преци су прадавно саставили календар

(= рад не лак) посматрајући природу Оком – научним и

духовним јасновиђењем. Поред осталог, видели су да се

у поноћ између 18-ог и 19-ог јануара отвара небо.

Покушајмо и ми те ноћи – вечерас, а то можемо и неке

друге ноћи, или неког другог дана, да видимо оно што

су видели наши преци. Можемо да одемо и три корака даље.

.

Поставимо у своју близину неки минерал, може белутак,

биљку и животињу, стварне или њихове слике. Боље је,

 ако је могуће, да буду стварни. Заузмимо погодан положај

за концентрацију и духовно управљање, призовимо златну

светлост Творца, и осетимо и видимо Златно поље око

себе. Повежимо се са Творцем подтелепатском везом и

преко бројчаних низова -11981 и 123 111 50 25.

.

Осетимо Присуство.

.

Поставимо се на сопствени идентитет подижући енергију

преко свих седам енергетских центара и преко три

алхемијска простора. На сваком енергетском центру

призовимо своје име, јавно или духовно, поставимо се

на свој поларитет, и осетимо своју највећу снагу.Потом

ширимо срце као да је хармоника, и напунимо га љубављу,

из вечног и непресушног резервоара, уз помоћ бројчаног

низа 888 912 8188848.

Тако богати исијавајмо љубав на васцелу Божју творевину.

.

Уз осећај  в о љ е њ а, свих и свега, расте и наша енергија.

Када агапе (умилност) потпуно преплави наше срце,

уђимо у енергију Вечности -1489999, отворимо свевидеће

око, и уперимо га у небески отвор. Осетимо и видимо

светлосна бића оносвета: Врховног Творца и Његове

еманације – полубогове, свеце, арханђеле и анђеле, наше

претке, пријатеље, познанике. Ослушнимо, у дубоком тиху,

шта нам збори Творац, и шта зборе друга светлосна бића.

.

Богато, пребогато, дарујмо се узајамно: опростом, знањем,

љубављу, нежношћу, благодарјем, захвалношћу, осмехом,

снагом, радошћу, стваралачким импулсом, созерцањем…

Осетимо благодет и стварност узајамне повезаности,

благодет Једноте.

.

Потражимо међу светлосним бићима особу са којом смо

блиски, и коју, подмлађену и потпуно здраву, правим

знањем и усмереним управљањем, желимо да вратимо

из света отишлих. Повежимо се с њом са љубављу и

радошћу. Осветлимо бројчани низ стваралачке молитве –

низ Свеспасења – 319817318, и низ васкрсења – 2145432.

Позовимо у помоћ и три царства – минерално, биљно и

животињско, преко њихових представника који су поред

нас. Будимо упорни, дајмо све од себе…

.

Непрекидно одржавајући своју енергију, и додајући

Енергију особи коју васкрсавамо, и дајући јој остала

упутства,  наводимо је да направи одлучујући искорак у

овосвет. Ово тражи од нас велику снагу и веру. Ако је

особа коју позивамо спремна да се врати у овом моменту,

 и ако то жели – Искорак ће се десити!

.

Када право знање о Творцу, вечном животу и васкрсењу

пробије оловну блокаду колективно свесног или несвесног,

и када нарасте наша свест, васкрсења ће се дешавати

тренутно. До тада можемо у себи тражити и налазити

многе, многе, одговоре, и остваривати многобројна

сопствена васкрсења. Можемо, а то је врло важно,

непрекидно ширити знања Нове свести.

 

 

Драган Симовић: Моја песма јесте душа Васељене


 

И изађе певач на Брдо ветрова и прослови гласом од искони: – Кад певам,

онда кроза ме пева  Васељена и сам искон од праискони,

 и певају сви певачи из времена минулих и времена што ће доћи.

Моја песма није песма моја, већ је то песма праискони

и песма прајезика у праискони.

Моја песма рађа нове светове и нове Васељене

и нове искони све до праискони.

И, гле! моја песма јесте душа Васељене

и срце прапевача Божанскога,  рођеног из прапесме,

пре свих векова и светова.

.

Праживот

.

Жив сам гле!

И живим у Праживоту

Животом од праискони

Лара Јањушевић: Одлазим


У срцу се гнезде

И љубав и мржња

Полако схватам

Ја све ово снивах

 .

Одлазим лагано

Настављам да лутам

Па ја ту

Нисам ни била

 .

Дајте ми да летим

Зашто ми не дате

На земљи је хладно

Осећам се јадно

 .

У души је жудња

Космичке глади

Моје напаћено срце

Престаје да ради

 .

Одлазим лагано

Поздрављам вас све

Рука ће пронаћи руку

А душа тајни код

У дечијем оку

 .

Дубина је права

Препознавање ће опет доћи

У неком сетном дану

Делићу ноћи…

 

.

.

Владан Пантелић Лара Јањушевић

 

Кад све прође

У смирај сна

Откриће се праве љубави

Тајна та

 .

Песник Љубави, песник Чистог срца.

Права Ларина песма скривена је

унутар других њених песама.

Препуна је снаге, искричавости, лахорости,

чежње за Божанском љубављу.

Како је лепа ова песма у песмама,

Ла-ри-на песма, Ларина песма!