Јутарњи цвркут и весели жагор птица
враћа наду у озебле груди,
препуне иња и студи .
Чекам пролеће и насмејана лица,
радујем се Новом лету, новом животу,
неком свом новом свету,
Жудим завештајну душе лепоту
Веселим сјајним видицима и новом лету
.
.
Победите све што вам душу у жрвањ тера,
Ослободите се тиранског стиска
Искрилите из безгласног вриска
И кажите Небу:
„Да живим хоћу!“
.
-слика Оливере Лоле Аџић-
Шта је одговор на буку
У времену буке?
Још буке против буке
Или тишина?
.
Шта је одговор на страх и мржњу
У времену страха и мржње?
Још страха и мржње
Или Љубав?
.
Шта је одговор на насиље
У времену грубости?
Још насиља против грубости
Или нежност?
.
Шта је одговор на несвесност
У времену без свести?
Још несвести
Или зрнце будности?
.
-збирка песама „Пламен тишине“-
У најдубљој дубини Срца
време не постоји
ако га има
не тече – већ стоји
Путник, песник и истраживач. Љубавник Природе и Тишине.
Понекад, али све ређе, бори се са интелектом, а све чешће се
препушта Музи поезије. Када је к а н а л – из њега истиче пречиста
Ватра праискона. Какав песник! Моћ предавања је Божија сила која
вуче његову десницу.
-збирка песама „Пламен тишине“-
У магновењу, трену без времена, јасновиђење. Дух ми
стајаше пред ван – временским призором. Двори
светла и небројено Звездано јато, само што то бејаху
живи пламенови златне и беле ватре. Обличја човечја,
узвишена у слави како стоје пред престолом вечности,
пред извором све свесности, пред самим животом,
љубави, Творцем.
Дају безсмртни завет. Заклетву Белих Богова, Јерарха
живе ватре. У вртлогу знамења пуном симбола
живота, моћи и знања што се уздиже пред њима,
овојница – спирала живота.
Сред њих она титра изнутра и кује звездани пут
њихов.
.
Ори се Арија са њихових усана:
.
Рођењем бивам поново у Богу Бог ја.
Први и последњи који јесте и бива.
Род свој мишљу Сунчевом обасјавам
Јарило свето које живот даје мени је водиља.
.
Из света светог светла дођох рад
да разум и мир понесем у јав
да овенчам славом мој свети род
Творца знамен и сиђил носим у свод,
небески, земаљски и дом Прав-а.
.
Реч ми је света а и дело са њом.
Рука ми чврста правде искром.
Жар ми у очима и Јара Јарила!
Моћ Љубави Зора ми подарила.
.
Где год стопа ми тло додирне сада
ту оста запис ми рода – Слава!
Како у срцу ми ватра гори-једнота,
тако Јави доносим етар живота.
.
Раса и Род ми у крви сјакте!
Срб ми је име и очи ми пламте!
.
Тако ми извора свега живота!
Тако ми радости и свих лепота!
Тако ми песме што ствара!
Тако ми љубави сред недара!
Тако ми истине првога реда!
Тако ми знања Творца свега!
.
Ја Богом бивам и ведам.
Своју душу и сушт тами не дам.
Рас слава и Сар слава!
Серб и Срб слава.
.
Аз- Ја- Ура!
Путујући земљом Тијањском, у праскозорје од праискони, наиђе певач јасновиди
на браћу своју што у опсени обитаваху, и рече им:
– Хајде да диванимо о Ч о в е к у!
Човек је једна чесност и дивота разапета између природе и Бога.
Када се човек повије, онда је Син природе; а када се усправи тада је Син Божији.
Страх га вуче надоле, љубав га узноси нагоре.
Што је већи страх, све је мања љубав; а што је већа љубав, све мањи је страх.
Највећа љубав поништава опсену страха.
Браћо, будите човек што живи Истину и Љубав,
и Бог ће се у ваше суштаство настанити, и бићете као Бог!
.
.
(Приредио ВП)
-наставиће се-
О дивни ветре
Северни!
Лети, лети
Понеси и донеси
Мирис душе правремене!
И нек се зачују речи песме
Земље жутог сунца!
.
О дивни ветре
Северни!
Понеси многе пахуље снежне
И у свакој отвори око
Правремено – осликано!
.
И понеси влати траве
И цветова мирисе
И звезда трептај
И срца таласе
И воде хуј
Са Реке љубави!
..
О дивни ветре
Северни!
Лети, лети
Понеси и донеси
Мирис душе правремене!
.
Створит ћу те од облака
Боја и дуге сјајне
Створит ћу те од стихова
Вилин праха – земље тајне
Немој ником ово рећ
Да си Душе моје изум лијеп
Још ћу коју ноту додат
Савршен ћеш бит мој свијет
.
Али ћу ти рећи немој
Од Сјеверне звијезде даље ић
Тамо живе друкчији људи
То су земље сивих сјенки
Некад давно отац мој
Збораше ми
Опрезно ми чедо буди
Ту границу немој прећ
Зато остај лијепо нам је
На облаку наш је дом
Па ћу стварат сличних нама
У облака царству том
Пратим те
Сливам се у бразде
Корака твојих
Зар не видиш?
.
Имамо малу реку…
Само те молим
Не прави ми бране
Језеро је лепо
Али тужно и усамљено
.
Волим да се крећем
Да поскакујем и жуборим…
Не смируј ме
Море ће ме смирити…
Гори светиљка
гори
да свици јој дођу
и звездано коло заиграју –
њиме очи твоје да мину
иза завесе светлости
жуте,
зелене,
бледоцрвене
.
Да погледи се сретну
у блиставилу капи док
киша ромиња
у њој гнездо за заљубљене
да свију –
у њему крунице
свилене им постеље
док погледи се упијају
у бескрају
.
А серафими,
вечно горући,
шестокриљем својим
капије раја за њима затварају
и небеске крилатице
љубеће душе им милују
.
Отворих око
да л’ сан то је?
Где је љубљено моје?
.
Јава ли је, херувими,
или санак мој
много очију је
кроз поглед твој
.
Отворих око
да ли јава ме умива,
или сан то је…
Боже,
где ли је сада
љубљено моје?
Ојутрио је осми јануар деветнаесте
Гледам кроз прозор на игралиште
Власници и пси извели једни друге
Мајке и деца клизе и весело вриште
*
Лепршају милиони снежних пахуља
Лете као лептири мојим видокругом
Бацака их карабурмац – ветар благи
Комшиница оде на пијац са друугом
*
Из дубоке нутрине знам да ме данас
Чека много труда стварања и лепота
Милиони пахуља лете да ме усреће
Лепоту сами стварамо – то је дивота
*
Одмах је стварам за друге а и за себе
Бог увек воли да у свима види борца
Нека сва бића буду срећна и спашена
И нека се развијају по Норми Творца
СРБСКИ ЖУРНАЛ 