Драган Симовић – Питате ме: Зашто волим Србију?


 

Немојте нас бројати, јер ћете се у бројању преварити!

Срби нису само они које видите, већ су Срби и они које не видите, који су се преселили у духовне светове. 

А кад се Србија брани, онда у помоћ притичу сви Срби из свију божанских светова.

 

Волим је зато што сам ту први пут препознао мило мајчино лице, и што сам ту први пут чуо најдивотније песме своје мајке, и што сам ту први пут осетио горски лахор у прамалеће једно далеко.

.

Волим је зато што сам ту први пут угледао звездано небо, и гледао Сунце како се рађа, и дивио се пуном Месецу понад једног горја под снегом плаветним.

.

Волим је зато што су овом родном грудом ходили преци моји, који су се држали сунчеве осе, божанске вертикале, сварожнице, који су при свакој стопи остављали светлосни вез што је уписан у сваком камену, у сваком брду, у свакој реци, у сваком потоку, у сваком воћњаку, у сваком дубу, у сваком гробљу, а уписиван је и у далеким звезданим јатима кроз векове и васељене.

.

Питате ме: Зашто волим Србију?

Волим је због свега онога што се види, што се опипати може, али је још више волим због онога, тајанственог и тајинственог, што се ни видети ни опипати не може, због нечега што је у многе душе уписано, у душе биле и будуће, у душе предака и потомака, због нечега што ваша људска памет, и ваше људско умовање и мудровање, никада неће моћи нити да појми нити да схвати.

.

Волим је због ветрова и киша, због муња и громова, због румених облака и плаветног горја у даљини, због горских извора и слапова, због модрих букових шума и кликтаја орлова у висини.

Питате ме: Зашто волим Србију?

Волим је зато што је то једна бајка, једна песма праискона, једна вилинска свирка, једна лепота неизрецива!

.

Волим је кад крену пролећне воде, кад снези копне по горју, кад дувају топли ветри у прамалеће, кад цвату оскоруше по присојима, кад бели ждралови лете подно неба руменог у сутон вечерњи.

.

Волим је онако како се воли мајка, како се воли сестра, како се воли неко ко ти је мио и драг, како се воли језик матерњи, како се воли душа народа.

.

Ви што ме питате, ово никада нећете моћи да појмите, да схватите, да разумете, јер између вас и мене многа су сазвежђа, многа звездана јата, многи светови правасељенски, многи појавни и непојавни, видљиви и невидљиви светови.

.

Ви и ја смо две различите расе, две различите галаксије, два различита космоса.

.

Моји су преци дошли одзго, моји су преци Стриборјани, Ведски Срби, Бели Словени, Хиперборејци, моји су преци ратници светлости, потомци живога Бога.

.

Од предака сам учио и запамтио, у душу своју уписао за сва времена минула и будућа, да земља није оно што се види, да Србија није нешто чиме се трговати може и сме, већ да је земља светиња, да је Србија родина, родна груда, мајка и прамајка, да је Србија жива, да има душу и срце, да има очи и плућа, да се Србија мора волети да би и она волела нас, да се Србија мора хранити да би и она хранила нас, да се Србија мора бранити да би и она бранила нас!

.

Ако останем без Србије где ћу онда да слушам свирку ветра, где ћу да слушам кликтај орла, где ћу да пијем воду са горског извора, где ћу да гледам Сунце, Месец и звездана јата, где ће се онда играти моја деца и деца моје деце и деца оне далеке моје деце!

Ако останем без Србије, ја нисам више ја, нити је мој дом више мој, нити су моји преци више моји, нити ће моји потомци бити више моји, нити ће мој језик више бити мој, нити ће моје песме више бити моје!

.

Вама који ме питате, зашто волим Србију, одговорићу онако како су моји преци горштаци одговарали вазда и свуда:

.

Србија је моја мајка, моја родина и мој род, и ја нећу и не смем да останем без Србије, и ја нећу и не смем да се одрекнем Србије, и ја нећу и не смем да вам да вам допустим да поганите Србију!

.

Немојте нас бројати, јер ћете се у бројању преварити!

.

Срби нису само они које видите, већ су Срби и они које не видите, који су се преселили у духовне светове.

.

А кад се Србија брани, онда у помоћ притичу сви Срби из свију божанских светова.

.

Кад србски ратник, свети ратник, ратник светлости, изиђе на бојно поље, он тада и осећа и зна да су уз њега сви преци његови, од Искони све до Праискони, и да бој не бије онсам , већ сви преци и сви свети кроза њ војују!

.

Србство није само хоризонтала, само обзорница, већ је Србство много бројније и силније по вертикали, по сварожници, по сунчевој оси.

.

Србство није кретање из једне тачке у другу тачку по земљином шару, већ је Србство Пут навише ка Богу живоме!

.

Србство је много више од народа, много више од нације.

.

Србство је светост, светлост и посвећење!

-2012. година-

Велика Томић: Кривудаво течем


Не тражиш ме
извору, моје лепоте
да ти стазом кривудавом течем
усахла сам
види!
И жубор ми је замро …
Течем, да бих текла
и успут неком камену рекла
покоју рану
Знам, да не чујеш
окренут леђима, пољанама намигујеш
за мој ток и не хајеш.
Заронићу песмом у земљу
Недостајеш, недостајеш …

.

-ликовни рад Велике Томић-

Тагоре: Градинар 85


 

Када би нашег Песника, у ретким тренуцима,  обузела сета и  „туга од света“,  узимао би једну од књига са свога радног стола.

На првој од њих  писало је: Рабиндранат Тагоре – Градинар!

То је старије издање, сивкастих корица са насликаним цветом у руци – симболом љубави, мира,  наде и вере у људе и у живот вечни!

Цвет као Реч – поклон  из руке у руку, из срца у срце, из душе у душу!  

 

 

 

Ко си ти, читаоче,
који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
  Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
  Отвори врата своја и гледај у даљину.
  У свом цветном врту скупљај мирисне спомене
на минуло цвеће пре стотину лета.
  У радости свога срца да осетиш живу радост
која је певала једног пролетњег јутра
шаљући свој весели глас преко стотину лета.

 

 

 

Словенка Марић – ЈЕ ЛИ ТО, НАЈЗАД, ТАЈ ГЛАС


 

Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ, души песника вилењака Драгана Симовића, која се светла узнесе у небески Ириј, данас ПОСВЕЋУЈЕМ ову песму јер у себи препознах његов глас, препознах духа близанца иза запамћеног времена!

Слава ти земна и васељенска, дивни Песниче и Човече, гласниче Рода свог славног, ведског, звезданог, кога си љубио свим бићем својим!

 

Је ли то, најзад, тај глас,
загубљен глас што ме препознаје,
глас из сећања,
иза запамћеног времена,
глас млечнобелих блистања
са звезданих гејзира.

.

Је ли то глас с оне стране
и знак у крви за сусрет што би.
Је ли то знак за сусрет први
на истом коду светлости
која сиђе у таму по мене
и сазда ме од тела материног.
Је ли то тај глас
који у незнању све време чеках,
и тражих га,
и слутих га свуда.

.

Слутих га у дивљини,
међу зовиним свиралама,
у зову пробуђених кошута,
у зрикавцима прецвалих ливада.
Слутих га
у лудој крви зелених брда,
у мирису зрелих борова,
на реци, у протицању вода,
у недодиру заљубљених обала.
Слутих га у опелима ветра
крај покошених стабала,
у муку сатрвених звона,
у мудрости речи које ћуте а певају.

.

Је ли то тај глас
који слутих свуда
где лепота објави Творца
и досегну до лица људског.
Је ли то глас моје светлости
на заумном путу од Бога до нас,
Глас за којим жуди мој слух.
Је ли то тај глас
и други сусрет на истом коду,
глас који се загубљен
откри и обзнани
попут анђеоске песме.

.

Је ли то, најзад, тај глас
и с оне и с ове стране,
дух близанац иза запамћеног времена.
глас што ми зароби слух.
Је ли то тај глас
што ћути а чујем га,
глас што му поткрадам речи
и дозивам га да ме препозна.
Тај глас, мој глас а није мој,
дозивам да се барем позна у мени
кад га не могу и не умем у песму.
Је ли то, најзад, тај глас.

Драган Симовић: БОГОВИ И ЉУДИ – ЈЕДАН ИСТИ РОД


IMG_20151202_140805

Долазим из света

у којему Богови и Људи

живе у Заједници,

бивајући Један Исти Род,

из света Златне Светлости,

из света Духовног Сунца,

где Богови Људима

помажу Одозго

и где Људи Боговима

припомажу Одоздо,

где су Богови и Људи

на Истом Задатку

усаображени и усаглашени

са Великим Духом Стварања.

Драган Симовић: Буђење Певача


Високо лети оро ноћна птица

Стреми у висине чисте и плаве

И свет низине гле! бива несаница

И све патње света долазе са главе

*

Усамљен је човек велик у самоћи

И што самљи гле! све дивнији бива

Они који знаду никад неће доћи

У долину тавну где се патња снива

*

Ви који сте гле! из света изгнани

И које свет прогони јер нисте од света

Вас чекају дела док се не раздани

И док љубав наша светом не процвета

На данашњи дан


 

На данашњи дан, 5-ог јануара 1949. године, рођен је, у Београду, на Звезда-ри, велики србски поета Драган Симовић. Данас бисмо, да није отишао на страну лица, славили 70-ту годину његовог боравка на Мидгард земљи. Нећемо овом приликом писати о Драгановим литерарним остварењима, нити о силини утицаја које је његово оштро перо оставило на огроман број љубитеља његове речи. То ћемо радити у наредном периоду, износећи, не само оно што је Песник већ рекао, него и оно субтилно – како је ходао овим светом, шта је говорио са својим блиским пријатељима, или шта је говорио и са другима, укључујући и рибаре, ратаре, децу, случајне пролазнике. Добар део Драгановог живота и рада, у тексту – ин мемориам – дивно је описао главни уредник  Журнала Миодраг Новаковић. Проучите и сачувајте овај текст.

Ми, блиска Драганова родбина, и његови пријатељи, трудимо се да останемо мирни и снажни, духом и телом. И трудимо се да преобразимо и подигнемо на стваралачку раван свако лично  осећање. Драган је дошао на овај свет са светлосном катаном, деловао бритко као истински Витез Праисконог Реда, говорио јасно и без остатка, ишао напред и секао пустиње и прашуме незнања. У његовој природи није постојала склоност паду, нити склоност да бесловесно тугује, нити склоност ка илузији неделатне патње. Ако би приметио примесе маје и омаје и код себе, сео би, и оштрим  пером Знања парао сумње, недоумице и нејаснице.Тако је провео и последњу ноћ свог овоземаљског живота.

СЛАВА И БЛАГОДАРЈЕ ДРАГАНУ СИМОВИЋУ ПЕСНИКУ РУМЕНИХ ОБЛАКА И ПЛАВИХ ВИЛЕЊАКА!

Владан Пантелић

Лете ждралови – Драган Симовић


zdralovi-540x242

.

Владимиру и Тордис:
Ратницима Светлости
унутарњих светова
лепоте и сна

Лете ждралови про Беле Славије
У прамалеће лете Бели ждралови
И тугу са Севера на Југ проносе
Давно поробљених Белих Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нико их не види
И не чује нико
Јер нема више слободних Славјана

На Белој Родини и нема Славјана

Лете ждралови про Беле Славије
И нека лете на белим ветрима
У неке далеке земље на Северу
Где можда још има достојних Славјана

Драган Симовић: Рађа се љубав нова


Праскозорје праискони, и румени облаци, гле! понад висова плаветних у опсени, од века што ће проћи.

Трепери душа сетна, танана, душа песника, певача од искони, трепери попут јасика јасних у свитање.

И, гле! рађа се ново сунце духовности нове, иза седам печата тишине и шутње.

Рађа се љубав нова за љубавнике нове, након векова туге и сете најсетније.

Дошли су они што су морали доћи, рођени од духа, синови и кћери светлости.

*

 

Дуго је земља бивала у тами, дуго је Србија сенила у опсени, и тама за дуго биваше једино име за земљу Србију.

Дошли су давно тамни, синови таме, и у тамницу бацили душе све земље Србије.

На дуго се чинило да Србија и нема другога лица доли тамнога.

Само је певач тајсносани, песник облака румених, луталица од века,

веровао да морају доћи они што су дошли, синови и кћери од светлости,

и да ће Србија од снова обасјана бити новим сунцем Васељене нове.

Душица Милосављевић : Руска зима


Сећам се, предео ледан,
под снегом дубоким спавало је село
са мном упоредо корачао предео још један
у бескрају ноћи, све је снежно бело!
.
То предео није, већ је душа жива,
сенка му се помаља по леденој стази
дахом својим греје моје вучје тело
кораке ми прати и на мене пази!
.
Све је снежно бело!
.
Отворише се двери уснулога села
крочих кроз та врата да ме у се приме
степенице тајне где се нисам пела
позваше ме к светлу да склоним се од зиме.
.
Засијала ватра која светлост прави
Високо изнад села, на нереалној Јави
поглед бацих доле, а степеника нема
ходам етром чврсто, плам ме јаче вуче
и опет бели простор испред мене пуче!