„Поћи ћу да умрем на Земљи Светих Предака!“ биле су речи песника Симовића пре једне деценије- Ноћас, тихо и у сну, како то и приличи једном небеском песнику, Драган је стигао на крај пута..
„Данас, 12. децембра, мирно и у сну је преминуо песник Драган Симовић. Сахрана ће бити објављена у Великом Гају. Тачан термин сахране ћемо Вам јавити накнадно. Ива Симовић“
Драган Симовић: Поћи ћу да нађем Земљу Светих Предака
Далеко тамо иза плаветног горја;
иза пурпурног обзорја тишине;
иза свих мена, варки и опсена –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Далеко тамо иза свих даљина;
иза утихлих врхова под снегом;
тамо где нема туге, ни сете,
ни боли душе што будна снева –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Далеко тамо, и све даље,
у даљинама сутона модрих шума,
где трепере јасике и певуше иве;
где је румен венац Звезде Вечерњаче –
поћи ћу да нађем
Земљу Светих Предака!
Поћи ћу да умрем
На Земљи Светих Предака!
ВЕЧНА ТИ СЛАВА И ХВАЛА ПЕСНИЧЕ НЕБЕСКИ…
Милорад Максимовић – Песник и Вечност Свароговог Златног Ирија
Песнику Вилењаку, Драгану Симовићу, роду мом Звезданом, вечна слава!
Кад су једном давно, давно заспале све песме и лепоте
обичај нам беше славно, да у ниске жив бисера и једноте
ставимо ми мисли свете.
Нема туге, нити сете сред срдаца Белих Срба,
вечност нам је понад нама звезан прах сад разасула
да ми њиме вид посејемо.
И да вечност донесемо свакоме што душу има
да вагримо, стихујемо и певамо сред суштаства
даривамо светим даровима.
О песниче мили роде!
У вечност се ти обуче
узлетео до слободе
и понео вед стиховље
и силнице животнице
и златнога живог праха
да пред себе пут означиш
што ти јесте и што бива
ка висини свих висина
у дворове бел белина
и сред светог поља сада
у долини на дрвету
високом ко кула света
где жар птица гнездо свија
сред суштаства и лепоте
Свароговог Златног Ирија!
Пјеснику Љепоте Душе – Драгана и Владо Медић
Драги Драгане!
.
Плачем све вријеме и сад…
Ти си ми био као род најрођенији – не може се то изрећи. Били смо некако тајинствено повезани. Самој себи се чудим колико си ми значио и драг био.
Желим и заслужио си Драгане да се опростим од тебе преко Журнала– знаш и сам колико си ме подстицао да пишем, иако знамо да ја нисам писац, већ се склањам од суморне свакодневнице у свијет љепоте кроз ријеч.
Не знам драги Драгане – ништа смислено не могу написати. Знала сам за све твоје велике борбе са здрављем и осјетљиву Душу твоју што су је мориле и бриге многих других…
Благодарим за све Драгане…
Пишем, ево пар ријечи – Боже мили… ова ме вијест јако потресла, Нека ти је Слава Пјесниче мили!
Песнику за снове као лахор у вечности – Милица Тасић
Тихо умирем
Дозивајући једно име
Тужно
Криком
Полугласом преосталим
Заборављам на све
На изгубљене тренутке
Нестајем
Иза сунца
Негде
Где се најтише пева
Дуга ме шарени и
Остављам крила
И лептиров цвет
Што латице мирно склапа
Смрт очекујем лако
Ни у тузи
Ни у срећи
Полако
Као таласи
Кад покрију нежно обалу мора
И ништа прече
На овом лудом свету
До нас двоје
Није било
Сада
Сам
Мирис песме удишем
Песму једину
Што слушам
У тихој ноћи
Ваздух понестаје
Одлазим
За вечност снова
Тихо
Као лахор.
Не волим овакве објаве, али сада осећам да морам да напишем… Ову песму сам посветила Драгану Симовићу… Никад се нисмо упознали, требало је да се видимо, да му поклоним своју збирку… Човек који ми је написао толико лепих речи… Назвао ме песничком вилом… Прочитао је песму…. Допала му се…
А сада је читам као опроштај… И плачем. Отишао је, баш као лахор… 12. 12. 2018. А чула сам да ме је много волео…
То лепо биће које воли друго људско биће, а никад га није видело, само га је осетило кроз песме, кроз речи… Нека почива у миру, а ја ћу заувек чувати песму као успомену на овог доброг и великог човека…
Пјеснику румених облака – Бранислава Чоловић
–
Златне су стазе којим сада ходаш
Кораци лаки, анђели и харфе
У Ирију златном крај бисерне ријеке
Видим Божанску свијетлост
Душу велике мајке и додире меке
У загрљају њеном љепотом својом сјаш
Величанствен твој је лик и куле од сафира
То је сад твој дом, радост свуда тече
Ова суза што из ока капну
За твоју је душу, мили пјесниче
Слава ти
Поздрав Песнику Вилењаку од Вере Розалије
Моја су крила
Моја су крила,
као и пера, попут душе моје – невидљива.
Путања је моја
вијугави плес постојања,
а стаза моја ка Сунцу води.
Ниједна ме роса истопити неће,
нит ће пут мој
другима бити знан …
Богатство је моје ризница тајна:
Да се ништа не жели
једино песму имам
и стихове
које Вечноме дарујем.
(Драган Пеловић)
Драгану од Драгана
Крилати ат
Сједлам ти племенитог, крилатог ата
да не јашеш више
на демону понављања
мењајућ облик као хаљине бјеле.
Свирам ти небеским нотама лауту буђења
и стихом милујем душу твоју заспалу.
Сјеме, које пре Пада засадих,
у души твојој еонима клија.
Сада је трен да цвијет
самог себе убере
на галактичком пољу свјетлости.
Мач што беше скршен
опет блиста бјелином свјетлости
Сиријуса сјајног и њиме ти рез
за пролаз у четврту димензију правим.
Нек је срце радосно твоје,
и нек је душа твоја
мирисом љубави опијена.
Сједлам ти племенитог, крилатог ата
који се без окова личности јаше
и душу ка Извору води
у вечни врт Баштована нашег …
Велика Томић – Кад умре Песник
Кад одеш друже
руком празном понеси све
јер не би више ни стало
од онога што Теби, треба.
.
Остави нама сву дубину
заоране земље
да је затрпамо
семеном твојим.
Последњи поздрав – Лола Аџић
Племенита душа нашег песника танане и продуховљене лирике, Драгана Симовића, се данас преселила на онај свет. Отпутовала је у Ириј.
Његово светлосно биће се сад вратило у апсолутну белину и чистоту.
Певао је из дубина груди , са посвећеним заносом, у славу Природе, поробљене Србије , у мукло доба, тражећи у тмини која се над нама сколила Сунце поноћно које ће светлошћу васкрснути Белу Србију. Певао је у славу Белих Срба , Синова Неба, ратника Светлости и у славу Човечности.
Био је то песник чији ће стихови наткрилити векове, који ће Србству бити светионик у годинама , а можда и вековима посртања, падова и узлета који долазе.
Имала сам ту част да примим неколико порука неизмерне људске наклоности и топлине једне рајске душе као што је Драганова.
Слава ти, Велики Песниче! Србство ће те славити!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 