Ми у себи имамо мира и немира.
Питање се намеће – Шта нам више прија?
Пут без циља или поље босиља и смиља?
Можда скривена жеља да нам душа све благосиља?
Куда ми пожелимо, ноге нас воде.
Неко жели пут до пакла,други до слободе.
Оне саме изврше дату команду
и без поговора иду у том смеру,
сад,зависи,хоће ли човек у разврат кренути
или дубоко заронити душом у веру.
Има истине,све је по закону Божијем, у обрнутом смеру.
Дакле, где год ноге да нам крену,
остаће нам траг записан у времену
или заборав наш у безвремену.
На своју штету ил` на радост многих
од срца се Богу молим.
Где год пођем, желим да волим.

Помози ми, Господе,
да, ма кога на путу свом сретнем,
засадим зрно љубави чисте
и у живот му радост уплетем;
да напојим милошћу и он огорчен оздрави.

Нек све у славу Твоју буде да се не заборави.
Радост да будем многима
и мирис небеским цветним пољима.

Тачка која ме спаја и од Господа не раздваја
нек буде у свему.
Све што чиним то је
из љубави према Њему.
Она нема граница нити има цену.
Блистава белина нека буде моја једина
небеска врлина.

Она није територија, већ светилиште.
Њено тело не жели да буде освојено —
оно жели да буде примећено,
препознато,
позвано.
.
Њена кожа је храм
и свако место где је дотакнеш,
може постати молитва —
ако то не радиш као да узимаш,
већ као да дарујеш себе.
.
Њено да — више је од жеље.
То је њено поверење,
њена одлука да се открије пред тобом
као што се небо отвара само кад верујеш у сунце.
Љубав не почиње у кревету,
већ у погледу који пита, а не узима.
.
Њено не — твоја зрелост да волиш.
Ти ниси мањи кад прихватиш границу.
Ти си већи јер знаш да љубав није глад,
већ уметност чекања,
уметност слушања.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.
.
Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.
.
Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.
.
Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.
.
И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће к мени дохођаше.
.
Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.
.
И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.
.
И тај поглед, кô кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.
.
Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Фото: Нирвана; Википедија

Погођени шутњом и
Голотињом камена,
Конзервисаном истином,
Костурима ријечи,
Јучерашњим јутрима,
Плакатима са сликама
Непознатих људи и
Уоченог недостатка смијеха
На костурима ријечи –
Одлазе соколови…

Фото: Фототека Србског Журнала

Насмеј се жарку што сија,
И на небу месецу хладном,
Насмеј се звездама далеким
И твом бићу уснулом, јадном.

Насмеј се комшији и прији,
Продавачици и просјаку,
Чистачу и поштару,
И сваком вредном ђаку.

Насмеј се животу и лице,
За све неприлике и згоде,
И не дозволи да те неправда
И лаж у срце погоде.

Насмеј се свим задацима,
И бројним обавезама,
Јер Бог је све осмислио
И спојио невидљивим везама.

Фото: Фототека Србског Журнала

Поговор из једра изроди
о граду јунака и говору свом.
Пробуди ме када спаваш
и злаћану успавај бол.
.
Изведи из гомиле срама
стид што по дану клоне.
Злаћану успавај бол,
док спаваш будан кроз ноћ.
.
Проговоре дајем без говора
рађам старе јунаке.
Изроди из мртвих таму
да живот под мраком стане.

Фото: Фототека Србског Журнала

Петао – ноћни стражар пробудио јутро
Кукурикић његов одјекнуо осојем и небом
Звонкији звон од поспаног црквеног звона
Када га лењо повлачи црквењак Звонило

Птице – јутарњице клизе низ Жаркове зраке.
Грличе меко јато грлица – призивају грлицане
Фићфирић препелице надлећу високи храст
Крикну фазанко – обзнањује близину лисице

Разгрћем у шпорету жар – излеће жар птица
У водопосуди угљевљујем жар и топим олово
Бајемо и скидамо нашем рођаку – нежениши
Црну басму завезаницу да га неће девојане

Комшија кува свелек чај од тринаест травки
Али не испушта из руку штап и лављу књигу…
Устаје рођак висок и стамен и румен у лицу
Осећамо мирис вруће тијањице чујемо трубе

У Тијанији Вечност је заувек скинула обруче
Са наших простора и наших одлука и живота
Ојутрена Тијанија ухрамљује нове сне и јаве
Тијанија умилна … хранилица снагодајница…

Фото: Вечност иза Вечности; Википедија

Ја имам свој крст
у срцу га носим
уз њега се борим,
са њим се поносим.
Са њим битке водим
са њим плачем,
са њим ходим
са њим чувам,
са њим певам,
некад клекнем,
некад севам.
.
Ја имам свој крст
у души га носим
са њим гласно зборим,
злу тамном пркосим,
са њиме тихујем,
са њиме се молим
са њиме самујем
са њиме и волим.
Ја имам свој крст
о врату га носим
пољем трчим,
руке ширим,
крстом својим
шибље косим.
Са њим милујем,
небу се вазносим,
са њим клечим,
главу сагнем,
Вишњем са њим
милост просим.
.
И у трену сваком
док ходам и дишем,
док стварам, шапућем,
на земљи битишем,
крст ми збори,
крст ме води
крст ме храни,
крст ме бодри,
самном пева и уздише.
.
Ја имам свој крст
онај славни, српски
мучан је и прогнан
црном ђав’лу мрски
мени блистав,
светао,
један благословен
онај што је с Христом
у љубави створен.
Носим га у ватри,
носим га у води
кроз буре ме храбри
кроз ветрове води.
Ја имам свој крст
и са њим постојим
с њиме децу учим
с њиме душу појим.
.
И у задњем трену
на земљици овој
грлићу га жељно,
благост души мојој,
ко спас, као заклон,
као сунцу птица,
ходићу к Господу
крстом осенчена,
узвишена лица.

Фото: Крст; Википедија

Ништа никад изгубила нисам,
осим љубави наше
коју у огласима срца твог тражим.
Крај мене велике тајне о љубави
од свјетлости мјесеца живе,
а ја тражим твоју сјенку неку.

.
Никад ништа изгубила нисам,
осим љубави наше,
али тјешим себе у ноћима дугим
да сви пропуштени снови прилике су
што на нов миришу траг.

.
Осим љубави наше
ја никад ништа изгубила нисам.
Ти увијек побјеђујеш,
рекао ми је у пролазу мој највећи пораз,
онај кога од тада никад више видјела нисам.

Види лати цвета белог,
Дуга је на њему!
Сунце у роси је слика!
Творац сневао!
Види птицу шареницу,
Краси храста гранчицу!
Творац певао!
Види поток, милује планину
Жива кап душа лечилица!
Творац послао!
Види звезду сјајницу
Васељенску сапутницу!
Творац оставио!
Хеј, ти!
Кушај мирис цвета белог,
Ослушни птицу,
Помилуј храста гранчицу,
Гутљај воде узми,
Руке рашири,
Васељену загрли
Бездан љубављу испуни!

.

Ово је порука некоме ко живи овде – знаће да је њему порука

Фото: Фототека Србског Журнала