Слободан си само онда када сневаш србски, мислиш србски, осећаш србски, говориш србски и радиш србски.

Када сневаш, мислиш, осећаш, говориш и радиш у сагласју са ведсрбским језиком.

Када сневаш, мислиш, осећаш, говориш и радиш у духу ведсрбског језика, у бићу и суштаству ведсрбских речи.

Што дубље силазиш у корен ведсрбских речи, тиме све снажнији и слободнији биваш.

Из језгра, из корена ведсрбских речи – а кроз снове, мисли и осећања – зачињу се светови који постају сушта стварност која нас окружује и испуњава.

Ми, Срби, изгубили смо надмоћ, бит и сушт Ведског Србства – и постали робљем – оног трена кад смо престали да сневамо, мислимо, осећамо, говоримо, радимо и дејствујемо србски, односно: кад смо  – у сневању, мишљењу, осећању, говору и делању – почели да опоношамо ниже западне расе.

Поново ћемо задобити изгубљене надмоћи, и повратити бит и сушт Ведског Србства, у часу када будемо схватили и освестили, да смо Ми – Ведски Род, да смо Ми – Висока Раса, те да са народима и племенима на које смо се вековима угледали, у бити и сушти, немамо ничег заједничког.

Процветао новембар у Тијанији витешкој
Напољу сам благо диркам уснуле шкољке
Гледим танане стидљиво напупљене брезе
И мило зурим у читав безкрај плаветнила

Сушим на ветру узреле лековите шипурке
Чекам пролеће да им видим цвет – петолат
Устајем и крећем ка шуми без тврдог циља
Немам расклопљену рачуницу циљ ће стићи

У шуми сам у свако дрво гледам као у људа
Два стабла истог корена – мили љубавници
Скуп више згусних стабала – цела породица
Шушка лишће лете птице скакућу веверице

Славим те оооо Свелепото свуда пројављена!
Како је дивно дивоту гледати видети упијати!
Лепота разрива мој ум пустињу непрегледну…
Ничега више нема – распрсли време и видици…

Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка
овог света који није наш?

Па и треба бити што више

у тиховању и мировању

и кад год се може

избегавати ово лудило и бунило,

пуно разврата, беде, туге, јада и чемера,

које хара око нас.

Мировањем и тиховањем омогућавамо вишим силама

да нам припомогну у избављењу

и спасењу од свеколиког зла.

Испразне приче и разговоре никада нисам волео

и стално сам их вешто избегавао,

а у задње време,

сметају ми и ометају ме било какве приче.

Тишина ми највише годи и то у дубокој природи!

Господе припомогни нам!

 

Човек се некако невешто смањио

и почео очаран да

злоупотребљава

лице

и

нежност

Првобитно лице већ дочарано

у црној светлости

првобитну нежност

отету из прегаженог пакла

живота

Било

је

лепо

време

и  требало је неколико пута

да

се

смрзне

Да

би

се

јасно назрело

срце старога света

ако се није смањило

у срце човека

Кажем себи,
остави ноћас чаше и вино,
и не дирај поспале песме,
и не певај арије процвалих планина.
Кажем себи, 
проломиће се обрасло језеро,
не дозивај са запада источне светлости,
не дозивај ветар са мирисом борја.
Кажем себи,
не дозивај укроћене воде,
склони се од блистања што боле
и што, попут радости,
нађу пут кроз крв и таму
и призивају гласове са дна.
Кажем себи,
десиће се,
поломиће се седам брава,
одаћеш се ко последњи човек
што сиђе с ума
и обнажи се пред светом на друму.
Кажем себи,
не чини лудост,
не играј се опет светлошћу,
бездан је језеро под тобом
и мутне су понорнице што те маме.

1994.

Конац ми грло краси

Просуо бих те

као ниску ђердана, расуту по поду

да нисам конац

и да ме нису везали у Гордијев чвор.

Појешће ме време

вода и суша

Бисеру

склизнућеш.

Не везуј се – поштуј и воли!
Не везуј се ни за људе,
ни за животиње, нити за биљке!
Не везуј се за пејзаже, мора,
океане, високе планине!
Не везуј се ни за Гуруа!
(Ако је прави, учиће те невезивању!) 
Везивање није израз љубави.
Везивање није израз поштовања.
Не везуј се ни за бели, жути,
црвени … цвет. Буди цвет…

Буди биће љубави и слободе!