ВИЛЕЊАКОВА ПОСЛАНИЦА РОДУ И ПЛЕМЕНУ

Ово је време кад се дешавају велике, битне и суште промене.

Време кад бирамо између живота и смрти, светлости и таме, љубави и мржње.

Време кад бирамо где ћемо се и када и какви изнова родити.

Ово је време кад немамо времена за пролазне, небитне и несуште ствари.

Ово је време кад није битно колико нас, Срба, има, већ каквих нас има.

За Творца и Васељену, за Богове и Богиње, за сва Светла Суштаства из овостраних и оностраних светова битно је и сушто КАКВИ СМО, КУДА ИДЕМО И ЧЕМУ СТРЕМИМО.

Ко год не жели више да се зове Србином – широко му звездано поље!

Јер, није сваки Србин спреман и кадар у овоме трену вечности да буде Србин!

Србство је много више од земље и предака, језика и вере, културе и крви.

Заиста, Србство је много више од свега видљивог и појавног, вештаственог и опипљивог.

Србство је Тајна и Мит, Пут и Посвећење, Буђење и Васкрсење.

Зато: нека свако од Срба и Србкиња буде оно што жели и што мора да буде!

Ми, Битни и Сушти, Ми, који остајемо у Србству и бивамо верни Србству, Ми, који верујемо у Србство једнако као што верујемо у Творца и Васељену, Ми,  који смо Србство изабрали на Почетку Свих Почетака, и на Путу Свих Путева;  понављам: Ми, не само што нећемо зажалити за вама који се у овоме трену вечности одричете Србства, већ ћемо вам, онако како и доликује Изабранима и Посвећенима, пожелети срећан пут, али, уистини, пут без повратка!

Пожелећемо вам – Ми, Битни и Сушти, Ми, Који Јесмо – од срца и душе, да се никада више, ни у далеким потомцима вашим, не вратите Србству!

Седим испод багрема што цвате,

и зурим у вечерње румене облаке

над сањивим пољем

у даљини.

Изгрева пун Месец;

над крошњама трепери Вечерњача;

лахор певуши кроз шаш.

Где год да свратим,

свуда ме у стопу прати

нека праискона сета

што се, гле! вазда

изненада и ниоткуда

појави.

(Велики Гај, 10. цветња 7526.)

 

Он је, уистини, редак Посвећеник, редак Ведски Човек!

Годинама је походио, истраживао и упознавао – најчешће пешачећи, како то и иначе чини сваки праисконац –  планине по Србији, откривајући њихове тајне, лепоте и дивоте које су скривене од људи овога света.

Уточиште је, на крају путешествија, нашао на Ртњу, или, како нас двојица кажемо, на Светој Планини, на Планини Мајци, на Планини која је Првобитно Божиште Ведских Белих Богова.

Тодор Пештерски данас пише књиге и прави документарне емисије не само о Тајнама Ртња, већ и о древним знањима и сазнањима која је годинама пабирчио, скупљао и откривао пешачећи Србијом, уздуж и попреко.

Многи се баве Тајнама Ртња, али је Синиша Огњеновић један од ретких који и живи Тајне Ртња.

Између Тодора Пештерског и свих иних, свих других путешественика и трагалаца, постоји битна и сушта разлика!

 

 

 

Када у Сваргу уђох, нађох да је Ртањ, на Земљи најстарије, Божите Белих Богова ВедСрба Стриборјана.

Ту се догодио бејаше Први ПраВасељенски Сабор Белих, пре седамдесет и пет векова и двадесет година, у ноћи пролећне равнодневице.

Тада се на Ртањ, на беломе ветру, низведе висока раса Белих Вилењака, којој се на чување повери Дивотна Мајка Земља.

Од високе расе Белих Вилењака и Земаљских Риђих Кћери, после неког времена, изродише се ВедСрби Стриборјани, Велики Преци свих ПраАријеваца.

Од подножја до врха Ртња, постоји дејствена завојница што твори дванаест прстенова, повезујући Пупак Света са Језгром Звезданих Јата.

(Лета 7520.)

Из сазвежђа звездоносних прастара мудрост одлучи да заигра ново стварање свести и живота у сенци пута млечног. Како је јако заискрила, тако је нови живот прострујао удаљеним од матице пределима и планетама далеким. Показало се да то спорадично, циклусно појављивање мудрости је било недостатно да бујање живота покрене у овом пределу сенке…

Читав нови план је убрзо створен и свуда стадоше ницати пирамидалне планине које поспешише почетке нове свести тако далеко од Срца Светлости. Али показало се да ни то није било довољно. Било је нужно да дођу и КРЕАТОРИ – чувари – они који су у стању да пробуде ту успавану искру у бићима која су стала ходити том планетом.

И стигли су они које смо некада давно звали боговима…Сварог, Вид, Мара, Жива, Тара, Перун, Дајбог…Ови чувари устоличили су се на врху СВЕТЕ ПЛАНИНЕ.
У то доба она је имала заравњени плато за слетање њихових прелепих летелица. Одатле са тог врха они су помагали неукој врсти да крене путем сопственог осмишљавања смисла.

Еони су протицали. Планета је расла као што расте свака воћка. Делови под водом и делови под копном су се неизменично смењивали а онда је дошло и доба када је СВЕТА ПЛАНИНА добила и свој нови облик-огромна пирамида која пара небеса-са гребеном-акумулатором енергије, са огледалном планином на истоку, са пар мањих пирамида између овог великог инструмента сфера и наравно и једним „Боговим вратима“-местом где се сваком оном ко кроз њих прође мења свест, време и димензије…

Поштовали су људи СВЕТУ ПЛАНИНУ.
Поштовали су људи можда још и више њене створитеље и чуваре. Тако је било све до последњег потопа. Онда је она својим већим делом била испод воде сем њеног пирамидалног врха-једног рта поред кога су лађе честобродиле све до времена када је истинско знање полако почело да пада у заборав. Велика сенка незнања ширила се посвуда и прекрила полако целу планету па и СВЕТУ ПЛАНИНУ.
Тада су изумрла бића светла у великој мери и многа света места су била празна и напуштена али не и најсветија.
КРЕАТОРИ -чувари су се вратили на СВЕТУ ПЛАНИНУ и ту и остали.

Били су скоро невидљиви јер је размимоилажење свести и несвести било свуда присутно…
Наше је било да изнова откријемо прво СВЕТУ ПЛАНИНУ а недуго затим и њене КРЕАТОРЕ.

На тај начин смо припремили и утрли стазу наговештаја да ће истовибраторне душе саме даље ходо-частити себе, упознајући дубље СВЕТУ ПЛАНИНУ и КРЕАТОРЕ-односно чисту ЉУБАВ и чисто ЗНАЊЕ.

Кад год се пожелим изворне и праизворне Србске Песме, тада слушам Светлану Стевић.

Светлана Стевић је Хомољска Вила и Ведсрбска Богиња Попевања.

Пре појаве Светлане Стевић, гле! нико у нас, Белих Срба, није имао тако звонак, милозвучан и продоран глас, и нико на тај начин, и с таквим унутарњим жаром, није певао и попевао древне, праисконе србске песме.

Светлана Стевић пева и попева, клица Белим Боговима и буди Бело Србство.

Њене песме нису обичне и свагдање песме узгред испеване, већ Бит и Сушт Мита и Предања Ведскога Србства.

Свака Светланина песма јесте Мит и Предање.

Њен звонки вилински глас, Глас Ведсрбске Богиње Попевања,  отвара Простор и Време, Безкрај и Вечност.

Кад Светлана Стевић пева и попева, тада Песма постаје Биће и Сушт, Лепота и Дивота.

Заиста, кад год се пожелим изворне и праизворне Србске Песме, тада слушам Светлану Стевић!

Тако, некад ми наиђе нека туга (где је мој Род-ја волим оне око себе и поштујем -кога треба да поштујем-али они имају своје виђење-које више води успавани програм-и свака близина са њима-некада је осетиш као тежина-не проналазим себе поред њих (али ипак их волим зато што постоје-њихову доброту и лепоту-и они ће једног дана кренути ка буђењу-кад њихова душа одлучи да је време).

Ми обитавамо у свету корисних идиота-истина велика-тако је до највиших висина-само ко јасно види- такав систем ствара заразе у језику (у нашој души) знамо тек сада  јасније да је Језик лично Биће сваког појединца које га води на свом путу-који сами стварамо–Језик обликује нашу духовну душевну Будну-свесну  путању-прво на невидљив па следе видљиви осећаји кроз живу реч!

У школама долази до прекида сваке будности (високе свесности) унутарње са садашњим треном-и полако почиње отварање -бубање-много информација-за научити напамет и одлагати негде у својој глави-да би касније кроз живот могао да пратиш остале већ наметнуте роботске програме-ту су разни квизови-који те лове за новац- и др. струке (уместо да будеш стваралац и свако личност за себе-не смеш се издвајати-већ ћемо учити сви као једно-неко што нам даје).

Тако да видим своју сестру-која је још у сада трену-плаче од толико информација-то се душа буни-буни-разне емоције притисак због оцена који се осећа (додељивање-и вредновање од стране учитеља -хваљење-ти си одличан-добар-све то оставља утисак -(држе се мамци  који  децу  залуђују).

И тако од тог силног продора разних зараза-мисли  почнеш да чујеш у глави-допустио си временом да уђу у тебе (све те ниже емоције), сва та небића – кроз језик која су већином-вештачки научена и силом усвојена-стране заразе успаваног програма!

Тако да си сада спреман-да будеш као већина -у спољном поробљеном свету-како је то лукаво-невиђено-условљен си хтео ти или не (има оних великих душа које-прођу преко тога и не дају се заробити и поред тог силног поништавања своје бити-то су великани).

Тако научен-временом полако испливавају разне  емоције, страхови- бесови, љутње, мржње-и видимо да почиње временом-да та грубост излази кроз реч-која је још од школе убацивана-(то је та  површност учења)-духовна отупљеност-тада излазе прљаве речи-које кад се изговоре-осећа се олакшање-постају као сасвим обичне -нормалне -и те речи (поново те робе за даљи живот-за даљу карму) и тако у круг -све док се Коначно разјасни свима:

Да је Језик твоје Биће твог светлог или тамног пута-и када то почне да се учи у школама-и Истина покаже-подићи ће се Свест о употреби Језика -као  Свесног Бића-своје-(личне) душе!

Из таквог учења настаје и интелигентна потуљеност-лукавство-потуљено додворавање-које видимо да просечног-наивног -добродушног човека-само заробљује, док лукавство влада-прљаво-прљаво!

Кроз школство-наметнуто-Срби су  учили неистину о себи-лажи-лажи-тако да је и то довело до-великог духовног пада-једног народа-потуљено и притајено ратовање-таква сурова неистина само квари душу, а кад се душа тамни- временом испливавају прљаве речи (да би се душа олакшала од тог терета-она сама себе поништава физички-да би се сачувала бар њена суштина у чистоти-ослобађа се зараза) тако да се све дубље и дубље тоне и призивају спољне заразе и долази до  сталног сукоба!

Овде се одвијају невидљиви напади-који се касније пресликавају на видљиво-и тако они најнижег степена свесности постају -добри домаћини за контролисање остатка човечанства-не дају ти да будеш Свој у Себи, Један од Рода-тј. Вечан из Вечности-тога се они највише и плаше Будности Живе  Душе уз стално присуство Бога Оца Творца!