
Смањује се, стањује и бледи флуидно и светлосно озарење – оно што зовемо ауром – око нашег стаса, лика и образа.
Полако губимо светачки образ, полако губимо честитост, часност, чедност и обоженост, а све више попримамо обличје грубе и опоре материјалне љуштуре.
Физичка тела и жена и мушкараца изгубила су ону праискону тананост, нежност, флуидност, етаричност, топлину и лакоћу, те постају све крућа, све тврђа, све хладнија и, надасве, све окамењенија.
Као да је Дух Свети, Дух Љубави и Самилости ишчилео из свих нас.
Наша тела одвећ не миришу оним праисконим миомирима Етра и Флуида, миомирима какве још осећамо само поред горских студенаца, водопада и слапова.
Живо се сећам како су ми, негда давно, у детињству па и у раној младости, дивотно миомирила људска тела, поготову тела девојака и млађих жена, миомирила су на горско биље, на горобиље, на менту и мајчину душицу, на покошене рудине и пропланке, на горске изворе и студенце.
Дивотно су миомирила на Природу и Васељену, на Здравље и Живот.
До пре само пола века, жене уопште нису користиле никакве вештачке, тешке и асматичне хемијске мирисе и дезодорансе, већ су све, чак и онако ознојене, кад пласте или жању у пољу, мирисале на Праискон, на Природу, на Воду и Етар.
Данас се око свих нас шири тешки задах, свеједно да ли задах од зноја или којекаквих отвроних дезодоранса.
Кад лети, за време паклених врућина, уђете у градски превоз, вас у трену запахне тежак задах, задах који вас просто гуши, свеједно да ли од нашег зноја или које-каквих хемијских парфема и дезодоранса.
Наша физичка тела све више постају земља, све више бивају сирова и груба материја, а све мање Дух, Етар, Флуид и Природа.
Нигде више нема природних, дивотних и праисконих миомириса, већ нас свуда уоколо запахњјују тешки, неприродни хемијски мириси који не само што штете нашим дисајним чулима, већ и нашим мислима, осећањима, сновима и визијама.

Паун Петронијевић је рођен у Рибашевини 1936. године. Писао је поезију и прозу, а бавио се новинарством. Био је дописник листа Вести (Ужице) и ревије Село (Београд). Прву песму објавио у ужичким Вестима 1953. године, а затим објављује на страницама београдске Задруге, Омладине и другим листовима и часописима. Добитник је Змајеве награде за поезију 1954. и 1956. године.
Превођен је на италијански, шпански, руски и француски језик.
Разболео се 1951. године од туберкулозе и од тада се лечио на Грудном одељењу болнице у Ужицу, потом у санаторијуму у Кнез Селу у Нишу и у болници на Бежанијској Коси у Београду, где је преминуо 12. августа 1962.
У часопису Видици Љубивоје Ршумовић је поводом Паунове смрти записао: „Изучио је највишу школу – школу патње, годинама се селећи из санаторијума у санаторијум, живећи међу белим зидовима, лекарским рецептима, посетама два пута недељно. Умро је – не рекавши се до краја“.
Прву збирку песама Пастир тражи дно неба објавили су му његови пријатељи непосредно пред крај његовог живота. Након смрти, његова дела излазе на светлост дана, својим квалитетом добијају на вредности. Ту су збирке песама Добро лето (1974), Велико јутро (1987), Истргнут клас (2009), Оглас за душу (2010)…
У Рибашевини се у знак сећања на Пауна Петронијевића, одржава песничка манифестација Одзиви Пауну.