Наш највећи подвиг у овоме свету – али, подвиг који превазилази и надилази све подвиге – огледа се у овоме: да од нашег јадног, бедног и бесмисленог живота, живота који је вечна патња, мука и невоља, створимо какав-такав живот са сврхом и смислом.

Јер ми боравимо у пакленом и бесовском свету; у свету у којему су сабрани сви наши видљиви и невидљиви непријатељи, врази и душмани; у свету у којему од рођења па све до смрти ми немамо ни једног јединог дана без патње и боли, без страха и брига, без мука и невоља; у свету највећих космичких илузија, омаја и опсена; у свету у којему је само смрт извесна, а све друго неизвесно.

У овим позним годинама дођох до суштог познања: само успаван, неосвешћен и бесловестан човек може да жали за животом у овоме свету!

Што се мене тиче, а то сам давно и рекао: кад будем отишао са овога света, нека се моји ближњи радују и веселе, нека играју и певају и, нека знаду, да је мој коначни одлазак са овога света, уистини, ослобађање и избављење душе, духа и свести од свих патњи, мука, боли и страдања у овоме свету таме и студени.

Ти, што дичном српском роду
Зажди лучу св’јетла плама,
И уздиже српску славу 
Слатким звуком у пјесмама;

Ти, што скиде зв’језде сјајне 
Са површја небескога,
И расв’јетли себи путе 
До Парнаса — рода свога.

Здрав нам био!… Син кршева 
И гудура, мрачних гора, 
Херцегове земље сјетне, 
Земље бола и вихорâ —

Прислушкујућ твоје пјесме, 
Што их пјева коло вила,
Кад се браћи једнокрвној 
Јавља свјетлост — слога мила —

Теби кличе: Бог ти дао,
Па бијела твоја вила 
Опјевала српску славу,
Славу, што је некад била!

 

 

Боли срце

боли душа

Ваздух тежак

Звјери круже

Ка небу руке дижем

Молитвом дозивам мали знак

Да нисмо остављени

Народ већ одавно обитава у хипнози

До ума, душе, срца, тешко је стићи

Притисла је тама Земљу

Не плашим се смрти

Плашим се живота у овом трулежу

Смрт је света, борба је света

Боли немоћ

Требаш нам Перуне

Да муњама својим отвориш небо

Из огња да васкрсне Љубав

Дај нам знак!

 

Душа, лична душа, јесте ћелија Божије Једности живота.
Спознаја себе је спознаја свог божанског предодређења, оцеловљење, са Душом сједињење.
Путева до уједињења са душом има многих, а увек их краси траг светлости и љубави чувања живота, мајсторска умешност стварања, и слобода духовног прегалаштва.
То је највиша стваралачка и одбрамбена сила.

Надам се да вам је сада јасније зашто се демонизује људска природа. Да би била ослабљена и поробљена.

ЗАВЕТ 4 С

У себи сједињеном, у Крсту, написах завет:
Слобода ми је све, Самосталност једини начин постојања, Самилост истинско посвећење ближњима, Савест једини закон да не чиниш другоме што себи не би.

Крст описан Кругом, и у њему 4 С, знамен освешћеног витешког духа посвећеника Истини и Љубави.
Свако С даје особеност личности:
С- СЛОБОДА (горњи леви угао);
С-САМОСТАЛНОСТ (горњи десни угао);
С-САМИЛОСТ (доњи леви угао);
С-САВЕСТ (доњи десни угао).

Тако сам поносан на величанствену свесност и мудрост наших предака.

Само у Богу смо Богови!

 

Некада су људи и вилењаци живели заједно.

Били су једни поред других, били су једни уз друге.

И једни и други, у Праисконији, биваху посвећеним чуварима Велике Мајке Природе.

Да, некада давно и, опет, некада не тако давно, људи и вилењаци бејаху блиски једни другима.

Између једних и других, у Златно Доба Стриборије,  бејаше присних сусрета и прожимања – у лепоти, доброти и чистоти душе.

Заиста, људи су тада, у то Праисконо Време, по свему  били слични белим и плавим вилењацима.

Живели су тада, једнако као и вилењаци, свој душевни и снолики унутарњи живот у тиховању; били су више окренути ка тајинственим пространствима својих тајносаних унутарњих светова.

Из Акаше су, изравно, преузимали знања срца и душе, негујући и развијајући видовита умећа и знања.