Драган Симовић: О Бити и Сушти – О Човеку и Човечици


И заиста, Човек је цео, потпун и заокружен тек кад пронађе своју Другу Половину која је с њим – од ПраИскони, од Почетка Свих Почетака – његова Друга Бит и Сушт.

Човек је, уистини, цео, потпун и заокружен тек кад пронађе своју Човечицу и кад се сједини с њом, једнако као што је и Човечица цела, потпуна и заокружена тек кад пронађе својега Човека и кад се сједини с њим.

Мој живот пре сусрета са Човечицом с којом већ четрдесет и четири године живим у Браку, скоро да и није имао никаквог смисла, кад све то данас посматрам и сазерцавам са једног Вишег Становишта, са Становишта Бити и Сушти.

Као да је тај део мојега живота – пре сусрета са Човечицом и пре Брака – био само припрема, само предигра, увертира илити увод у један Виши Живот Потпуног Човека, у Живот са Сврхом и Смислом.

После толиких година нашег заједничког живота скоро да смо се посве сјединили по свему Битном и Суштом, скоро да смо сасма срасли једно уз друго, тако да ми се, на тренутке чини, као да смо и рођени и расли у истом родитељском дому и код заједничких родитеља.

Ја нисам Човек западне, атлантистичке и фаустовске потрошачке и робовласничке цивилизације који се стиди и плаши да искрено проговори о себи, о својим мислима и осећањима, већ Човек од Древних, Ведски Човек Звезданог Рода који не скрива ни своје мисли ни своја осећања, и зато вам, без икаквих предрасуда и опсена, о свему овоме Битном и Суштом казујем душом и срцем.

(У Великом Гају, лета 7527, последњег дана месеца жетвара.)

(Једно пролеће на Ташмајдану.)

Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен – Ср­бин во­ли сво­је др­ве­ће


Hans-Christian-Andersen.jpg

Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен, слав­ни дан­ски пи­сац бај­ки, за­др­жао се у Зе­му­ну де­сет да­на. Прет­ход­но је про­пло­вио и про­пу­то­вао кроз низ срп­ских гра­до­ва. За­пи­се је об­ја­вио у књи­зи Пе­сни­ков ба­зар, пр­ви пут об­ја­вље­ној знат­но ка­сни­је, 1842. го­ди­не. „Ср­бин во­ли сво­је др­ве­ће као што Швај­ца­рац во­ли сво­је пла­ни­не и као што Да­нац во­ли мо­ре”, пи­ше. „На­род­ни пр­ва­ци са­ста­ју се јед­ном го­ди­шње са кне­зом Ми­ло­шем под ли­сна­тим за­сто­ри­ма; др­ве­ће ши­ри сво­је гра­не над суд­ни­цом. Мла­да и мла­до­же­ња игра­ју под др­ве­том. Као џин, др­во сто­ји на бој­ном по­љу и бо­ри се про­тив не­при­ја­те­ља Ср­ба, зе­ле­ни ли­сна­ти за­стор гра­на пру­жа се из­над де­це ко­ја трч­ка­ра­ју. Ова шу­мо­ви­та зе­мља је зе­ле­на гра­на жи­во­та на већ го­то­во ис­тру­ле­лом осман­лиј­ском ста­блу и др­жи се још са­мо тан­ким жи­ли­ца­ма за ње­га. Гра­не су пу­сти­ле но­во ко­ре­ње и ако им бу­де до­зво­ље­но да се раз­ви­ја­ју ра­шће сме­ло као је­дан од пр­вих кра­љев­ских цве­то­ва Евро­пе.”

Коементар Милана Живковића на питање о затирању истине о Србима: Тај одговор превазилази све људске ововременске разлоге


Благодарим, одличан разговор….
међутим, мислим да нису дали прави одговор зашто се затире истина, истина о Србима…
тај одговор превазилази све људске ововременске разлоге,…
то није само питање области – територије, културе, језика, писма,традиције….
то је нешто много веће ….
То је питање смисла и несмисла,  слободе и неслободе, логике и нелогике, постојања и непостојања, доброте и недоброте…
то  су све  питања и одговори који одређују даљи ток ове планете…
садашњи владаоци планете  све то знају …. зато се свим силама боре противу нас… 
у нама  је уткана невидљива потка свега тога….
ми имамо јако сећање…..
у нама су одговори….
ми смо им  јако незгодан сведок прошлих али  и главни актер  будућих времена….
зато се данас све усталасало…..
полако све иде ка свом извору и смислу постојања….
Свако Добро, Милан

Драган Симовић: Опроштајна песма последњег племена плавих вилењака


943884_917311041680306_3529141036206872807_n

Наше сневајуће душе

 што лепршају

понад уснулих кедрових шума

под руменим

и зеленим снегом

у тишини бескрајне ноћи

обасјава светлост

 поларног круга.

Ми смо последњи плави вилењаци,

чувари божанских тајни

 и вилинских лира,

на звезданим капијама

између видљивих

и невидљивих светова.

Дед и унук – Јован Јовановић Змај


deda-i-unuk-zastava-grb-gusle_slika_O_72955641.jpg

Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.

Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.

Деди око заблистало,
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.

Дете гусле целивало,
Онда пита живо:
“ Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целиво? „

„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо:
Кад одрастеш,
кад размислиш,
Казће ти се само!“

КАО БАЈКА – Милан Ракић


14310488_1235919579790788_764367744140661125_o

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
а земља има сетан мирис дуња
што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
као да свуда јече болна деца,
растапају се чежње као груде,
и све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
да зајецамо и ми, обадвоје…

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
провидну, светлу, сву у месечини,
да неземаљски изглед да твом телу,
и свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
да с месечином све се стапа сада,
и неосетно губи се и пада,
и све нестаје, и све исчезава,

Па кад на мене падну усне твоје
да исчезнемо и ми, обадвоје…

АКОРДИ – Јован Дучић


37261526_256618078461572_5521140528697049088_n.png

Cлушам у мирној љубичастој ноћи
Где шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.

И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго, немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор вода.

И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари…
Често све стане; још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари

Чуше се шỳмом; мирно закуцаше
Удар за ударом, из стабла; и јасно
Куцну из црне рогози и шаше —
Дуж целог поља… Најзад, многогласно,

Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом, као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

Саша Мићковић: Животна игра


САША  МИЋКОВИЋ  ПОБЕДНИК ПЕСМОДАРА МИРА  2018 . ГОДИНЕ 

САША МИЋКОВИЋ  ПОБЕДНИК ДРУГОГ МЕЂУНАРОДНОГ  КЊИЖЕВНОГ КОНКУРСА ‘’ ПЕСМОДАРИ МИРА ‘’ ПОСВЕЋЕНОГ СЕЋАЊУ  НА СЛАЂАНУ ЈОВАНОВИЋ ШАХИСТИЊУ

Саша Мићковић  победник Другог Међународног књижевниог  конкурса ‘’ Песмодари мира ‘’ са песмом : ‘’Животна игра‘’ посвећеног сећању  на младу шахистињу Слађану Јовановић из Мачванског Прњавора, која је живот изгубила у 21. години живота у саобраћајној несрећи.

ЖИВОТНА ИГРА

I

Обрушава се век на троме људе,

Гушећи искру светог прапочела.

Слуђени рђом погане заблуде,

Славимо погром, раке и опела!

Још у распећу назиремо семе,

Које могло је свет да препороди,

Али кад земља обрне на теме,

Будемо робље у голој слободи!

У предзнацима звезданих дубина,

Ишчитавамо знакове до јутра –

Партију шаха покреће Судбина;

Бели краљ данас, Црни влада сутра,

Јер са нама се вечност иживљава,

Демон је будан – ко зна где Бог спава?

II

Осврћемо се за стопама крадом,

У прошлости је згрушан људски битак,

Али живимо чак с последњом надом;

И горак живот жедном сна је питак!

На беспутици усред расплинућа,

Раздуховљених забрављених срца,

Не знамо за гроб, где нам била кућа,

Док време живот сатирући крца!

Меримо задње откуцаје сата,

Та игра тече и у амбис клизи,

А усуд носи наш век око врата,

Неког узвине – неког матом снизи.

Ипак свет чува поенту у сржи;

Наше животе Бог у шаци држи!

III

Кад Пион клоне на ивици поља,

Шаховске табле коју Небо носи,

Тек брзи Ловац ако му је воља,

Ко Смрт Човеку фигуре покоси!

Бели краљ увек од зла одудара,

Чувајући нас од пошасти храбро,

Зато Црни краљ чеоно удара,

Пре него Човек фигуре је сабро!

У тој тврђави црно-белих сфера,

Надмудривање никад не престаје,

Водити битку с Црним јесте мера,

За часни исход смрт да се претраје,

Сециште крије и ан пасан замку;

Браниш се мачем или вадиш сламку!

IV

Црни краљ лукав зналачки намеће,

Да се отплеше брза симултанка,

Након које се на гроб сади цвеће,

Услед немоћи, идејног нестанка!

Дешавало се да Краљица често,

Уместо људи заложи врат, главу,

Тада рокадом Смрт заузме место

И сможди њену племениту славу!

Дакле у игри Живота и Смрти;

Ратничком хуку Демона и Бога,

Увек Пиону нож ребра проврти,

Када га згази моћне силе нога.

Тек такни-макни ако жртва јеси,

Па се са табле у астрал узнеси!

Рача, 23.01.2017.

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни