НИ ДАНА БЕЗ ЛИРСКОГ ЗАПИСА
Сетих се једног филма из младости; не знам како се зове, будући да сам од детета гледао многе филмове, али сам назив није ни битан, већ је битно ово што ћу препричати.
У том филму, који је заиста мајсторски урађен, има једна дивна и мудра сцена.
Радња се дешава негде у Канади, у шеснаестом или седамнаестом веку, и говори о двојици младих француских мисионара језуита, чији је задатак да покрштавају племена Белих Индијанаца.
Језуити су млади и лепи, али без жена, како је и иначе правило у свих јудео-кршћана, католика и језуита.
Видевши их тако младе и згодне, а без животних сапутница, Бели Индијанци одлуче да их ожене својим двема, уистини, прелепим девојкама.
Они то одбијају, уз образложење, да су се већ заветовали Господу Христу и Пресветој Богородици, те да не смеју ни да посмиле на жене, јер тако заповеда њихова религија.
На ове њихове речи, које заиста бесловесно и нама звуче, цело племе Белих Индијанаца нађе се у чуду и неверици, јер их уопште нису разумели.
Тада један од поглавица Белих Индијанаца иступи испред целог племена, и рече им:
Није нам јасно, како Човек може да буде потпун и цео, како може да проповеда Божју Реч, и, како уопште може да живи у овоме свету са сврхом и смислом, ако нема своју Човечицу, ако нема своју животну сапутницу, своју породицу, своју децу!? Ако то ваш Бог налаже, онда ми не можемо да верујемо у вашу религију, нити имамо поверања у вашега Бога, јер Човек без Човечице није нико и ништа! Потпун си и цео само онда када имаш и ону другу половину свог бића.
У младости сам сретао многе припаднике разних секти и које-каквих лажних духовних покрета; неки су ми од њих чак бивали и пријатељи; мада су – да се разумемо – и све ине – пустињске или непустињске – религије секте као и ове савремене, било да долазе са Истока или са Запада.
Многи припадници тих секти говорили су ми, чак су то свуда и истицали, да се неће женити и удавати, да ће се уздржавати сваког полног општења, брака и рађања деце, будући да су се већ посветили Кристу, Брами, Кришни или не знам каквом Апсолутном Духу, а то по њиховом схватању и убеђењу не иде једно с другим.
И, да скратим причу.
Нису се женили и удавали онда, у младости, али се зато сада, са педесет или шездесет година, жене и удају!
Кад се повремено сретнем с неким од њих, са смехом и снисходљиво се вајкају:
Погрешили смо, брате! Били смо заведени и посве слуђени у младости. Ти си то учинио у право време, у раној младости, а ми тек сада, у старости! Заиста није човек потпун без животног друга, а и сам његов живот губи сваки смисао!
(У Великом Гају, лета 7527, месеца жетвара, дана двадесет и шестог.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 