Змај у веровању Срба


Змај у српској народној религији представља једну од српских специфичности, јер змај у таквом облику, као у српској народној религији не постоји у веровањима других народа.

Змајеви су били диморфна бића, полу људи, полу животиње; ватрена птица дугог репа, која је током лета, око себе бацала варнице; међу људима, могао је узети људски облик.

 Станиште змајева је било крај шумских вода у планини (ова места се и данас зову змајеваци), а могао се настанити и у шупљој букви.

Змај је могао настати од неколико врста животиња кад оне дођу до одређене старости. Могао је настати од шарана, змије, овна, или од смука. Када шаран стигне до одређеног броја година, њему расту крила и он излази из воде као змај. Док лети, варнице, које баца око себе, имају облик шаранових крљушти. Змајеви који су имали рогове настали су овна. Ако се смук пресече на пола, па предњи део оде у рупу, веровало се да ће од тог дела настати змај.

Змај је могао бљувати плаву или црвену ватру

Змајеви су могли имати и љубавне везе са лепим женама. Змај би могао бити невидљив, осим за жену у коју се заљуби. Овакве везе са женама су биле доста честе и понекад су се из тих веза рађала и ,,змајевита,, деца.

Змајеви одводе девојке.

Змајеви су веома омиљени митски облици и по значењу су веома блиски вилама, јер оба облика тумаче оне природне појаве, које вода и светлост заједнички граде, зато их митска песма често доводи у везу.

У Баш-Челику, појава трију одводника овако се описује: „- на једну ноћ стане неко на вратима лупати, задрма се цијели двор, нека хука, вриска, пјевање, сијевање, би рекао сама ватра сипа око двора“.

 Први је одводник „цар змајски“, други је „цар соколски“, а трећи је „цар орлујски“ и представљају ону групу метеоролошких појава, који обухватају ветар, облак, светлост с муњом и грмљавином или  другим речима они обухватају час светао, час пак буран облак, који по етиру слободно језди.

Они не отимљу девојке, већ их по некој вишој вољи одводе и као шуре помажу да царевић дође до своје отете љубе. По овоме се виде трагови некадањег митског веровања

Извори: Википедија – Свевлад : Павле Софрић – Текст из књиге “Племенити пут“

 

 

 

 

Драгана Деспотовић – КАЛЕМАРИ


dragana-despotovic-kalemari_slika_o_28414051.jpg
/избор из збирке песама/

Сварожић

На Калемаре паде са даждом и Дажбог
из Сварожића побеже ковано гвожђе
по изгубљеном путу
изгубљеном па нађеном
Злато не уби ни једно дете
уклешти породицу – мајку и оца
Дажди Сварожић из мајчинских очију
по изгубљеном путу детета
изгубљеном па нађеном
јер је по њему и Дажбог здаждио.

Перун

Перун има тело храста
сребрну главу и златну браду
Свети Сава је свети Храстко
Свети Сава је свети Растко
Ветар је избацио Перуна из реке
на Перунову обалу
Море је избацило Храстка
на Атосу у Хиландару
Наш Перун је Храстко
Наш Перун је Растко
Наш Перун је Сава


Триглав

Триглав – то су три лава
која јуре але
Први лав је копљоноша
брани свети крај од олоша
Други лав је резбар
брани свету марву од нерада немара и немања
Трећи лав је седлар
брани Калемара од чаушара
жреца и тимара

Мокоша

Нећу да кажем оно што знам:
Ти си мокар од Мокоше ти си првош код Мокоше
Мокоша носи светиљке ноћу
да жене преду да жене плету
Мокоша носи ножице ноћу
да шиша косу женама које не посте
Нећу да кажем оно што осећам:
Ти си мокар од Мокоше ти си Милош код Мокоше
Мокоша носи шарени свитак и чаробни напитак
и пружа га жени омраженој – ружној и нерадној
Мокоша носи тамне велове и тешке засторе
и застире радене жене – лепе и милене

Световид

Призивам шарене лажи
у моје усамљене бајке
Гатам са белим коњем
ако дигне десну ногу
идем у свет – доћи ће ми бели свет
ако дигне леву ногу
копље ми срце пара
неће ме видети свет
Световиде Световиде
ти имаш четири главе
ти видиш свет
ти видиш све
И бели живот и црну смрт
и црни живот и белу смрт
Нека ми каже твој овнујски рог
Рука да ли ми је од хлеба
перо да ли ми је брже од ока соколова
а глас шумнији од шајке на води

Радгост

Радгост је радо виђени гост
за трпезом и на седељкама
Радгост је радост за разговор
у земљи Љутића и племену Калемара
Код Радгоста кад пођеш као гост
мораш да пређеш мост
и једно дубоко језеро
и да прођеш кроз девет вратница
За милост мораш да понесеш грош
ако ватра не гори
а ако пурпури и ако крв ври
крв да смириш крвљу
жртву у овну јуници или најмлађој омици
Радгост је радо виђени гост
за трпезом и на седељкама
Радгост је радост за разговор
у земљи Људића и племену Калемара

 

Изано – Како да се изађе из зачараног круга ума и срца?


 

„Како да се изађе из зачараног круга ума и срца? У каквом ли кавезу од мисли живе људи када се не могу ни на тренутак присетити да је љубав рај? Има ли већег истраживачког узбуђења за човека него да трага за границом реалности и духовности?”

Након свих доживљених искустава и одсањаних живих снова, уверио сам се да ми за разумевања свих тих питања могу послужити људске врлине које се развијају код нас: милосрђе, доброта, саосећање, радост, лепота, учтивост, захвалност, искреност, припадност, блискост, свесност, спонтаност, пријатељство…

Не знам и није ми јасно због чега постоји и какав је то страх који влада људима, не дозвољавајући им да се усуде да направе прве кораке и закораче слободно преко своје стазе. Да утабају своје путање. Страх од неуспеха или страх од тога што ће многи упрти прстом у њих.

Зар је тако лоше бити чудан и различит, па кренути кроз густо трње, не обазирући се на туђа мишљења, јер чврсто верујеш да је иза њега твоја стаза?“…

 

Саша Мићковић – ОСТАВЉАМ ТЕ МРАКУ


Остављам те, живи у својој тишини,

Невреме је стигло на прагове крте,

За све горке речи говорим: извини.

Неспокоји стигли, око главе врте!

.

Одлазим док ноћ се као авет клати,

И свуда је тама која с неба цури,

Само твој се обрис у бездану злати,

А мени се одвећ у самоћу жури!

.

Ако усред мрака, магле и олује,

Осетиш близину моје беле душе,

То знак биће драга; светови се руше,

.

Али неке ствари живот не затрује…

И зато Ти живи – јер ми исто јесмо,

Моја врла, снажна, оватрена Песмо!

.

Крагујевац, 26.05.2018.

 

Владан Пантелић – Духовна размеђа


“Кадар сам стићи и утећи
и на страшном месту постојати“
Старина Новак

Тијанија мистична – увидарница
У разуме-варницу слажем увиде 
На страшном месту које је прелаз
Тихујем на претврду тему илузије

.

Препознајем лаки заводљиви ветар
На коме јаше јасно светло душе
Ветар непажљивог може да одува
А пажљивог – у блаженство води

.

Још ћу још да останем овде – будан
Самострелом циљам сумњу неравну
Унутарњим оком мирно непомично

Словенка Марић – НОЋ И ДАН


Неко мудар или умоболан

рече ми:

Дан је варалица и кривоклетник.

Заслепљена сунцем

и застрашена виделом

плитка су и варљива

сва огледала земаљска и небеска.

.

Обистинише се речи и видех:

Јутро клекло пред сунцем

у молитви,

удворичко, неверно.

И измоли Његово Величанство Дан

да васељенској ноћи не урачуна ништа,

ни стреле звездане светлости,

ни отровне страсти,

ни плач Земље

која усни лице Анђела.

Ништа.

Јутро издаде ноћ,

а дан порече све,

све од откровења

до последње црне птице.

.

А ноћ је раскивала

и камен, и воду, и ватру,

и отворила небо и земљу.

Неко је био распет

на струни звука и светлости,

избоден и уклет,

самоубица или рањеник.

Неко је био распет,

човек је, није Бог,

на мачу су крв и сузе.

И дозивао је човека,

А не Бога,

сасвим сигурно.

А јутро паметније од ноћи

клекну пред сунцем,

и дан затаји и порече све.

Ни распетог не препознајем,

лице међу стотину окованих

у варљивом огледалу дана кривотворца.

Његово Величанство, Његова Светлост,

Васељенској ноћи не урачуна ништа.

 

Збирка песама „Пејсажи у огледаима“

Мирослав Симовић: Браћо моја


Браћо моја,

Под истим небом живимо, исте стене нас ломе,

планине које ходимо, путеви нас исти воде.

Хвала браћо,

где једну земљу делимо, плодове њене

жањемо, воду са истог извора пијемо.

Хвала,

на парчету хлеба и мало соли,

што смо једни за друге ту,

и кад се тугује и кад се воли.

Хвала браћо,

да на прагу заједно стојимо,

Отаџбину своју бранимо,

један на другога пазимо,

под истом заставом се заклињемо.

Исто нам је и племе и семе,

води нас Божија правда, и тако

хиљадама година,

откад наше племе постоји,

и овим просторима влада.

Хвала браћо,хвала роде,

да тако живимо,заувек ,да нас воде

путеви слободе.

Драган Симовић: О будности и небудности


Сваки сам тренутак небудности скупо плаћао у овоме свету.

Схватио сам рано, да је будност једина заштита и одбрана од људи и света.

У стању небудности и пријатељи нам постају непријатељи, док у будности и непријатељи постају наши пријатељи.

Када нисмо будни, тада сви насрћу на нас.

Не толико свесно, колико несвесно!

Људи су по природи својој грабљивци и насилници, и, ако нисмо будни, уништиће нас посве.

У људе никада немам поверења, али у човека, будног и освешћеног, свагда имам.

Разликујем човека од људи.

Многима је то исто, али није исто!

Човек и људи, то су два света.

Учим се већ пола века, да и у најдубљем сневању и тиховању останем будан.

Ја сневам и тихујем, изиђем својим бићем и суштом из своје љуштуре, из спољнога света, али једна светла сушт мојега бића, мој божански чувар и водич, остаје будан и стражари.

Истинско и дубоко сневање и тиховање јесте увек у будности.

То може да разуме и схвати само онај ко је у ведској традицији, ко је повезан са светлим суштима из оностраних светова.

Драган Симовић: Онострано Духовно Плаво Сунце


Не бих могао ни једног јединог дана да живим у овоме физичком свету, кад не бих, у исти мах, био повезан са својим вилењачким и божанским оностраним световима.

Осећао сам још у младости, да је физички, материјални свет огромно чудовиште, космички вампир који нам исисава животне сокове и божанску животну енергију.

Ми једино снагом духа, енергијом наших виших оностраних тела одржавамо себе у овом материјалном свету, одржавамо своје веома захтевно, трошно и крхко физичко тело.

Огромна већина људи је – паразитским и рептилским програмом – посве упућена на физички, материјални свет, док, истовремено, нема никакву представу о безконачним, несагледним и неизмерним пространствима унутарњих светова.

Људи упућени на спољни физички свет бивају најчешће и сами паразити, вампири, сисачи, крадљивци наше божанске животне енергије.

У овоме свету лепо је и дивотно само оно што исијава из унутарњих светова!

Када се загледамо у дрво, у цвет, у ружу, у лептира, у миле и дубоке очи детета или девојке, нас тада озарује лепота и дивота унутарњих светова, лепота и дивота која се само пројављује, само пресликава у овај свет.

Када се заљубљујемо у некога, ми се не заљубљујемо у оно што видимо у спољном свету, већ у етар и флуид који из оностраних пространстава, кроз сушто биће пред нама, струји и исијава у овај свет.

Извор Љубави, као и Извор Живота, није нигде у Физичкој Васељени, већ у Унутарњим Пространствима, негде дубоко, веома дубоко и високо, у Унутарњем, у Оностраном.

Од детета нисам могао да живим у овоме свету без помоћи из Вишњих, оностраних и духовних светова, а сада, у овим позним годинама, не бих могао ни један једини удах да учиним, када не бих био повезан са Суштим Суштом у Језгру Божјега Стварања.

Ја знам да је огромна већина људи посве другачија од мене, да је њихов програм посве различит од мојега, но, ја сам овде, из срца и душе, сведочио о себи.

Иако су ми људи веома драги, као и сва ина сушта бића, као и свеколика Творевина, са људима од младости нисам могао да се дружим ни пола часа.

Све њихове приче познате су ми још из најранијег детињства, а сада ми већ бивају и досадне, несувисле и бесловесне.

Само они који су слични мени, или попут мене, који су ми мили и драги, јесу мој род најрођенији.

Сваки сусрет с њима, за мене је духовна, звездана и божанска светковина!

Но, они и нису обични људи!

Они су моји Плави Вилењаци из мојега Вилењачког и Звезданог Јата.

Нас обасјава, греје, озарује, исцељује и васкрсава наше Онострано Духовно Плаво Сунце.

Мирослав Симовић: СТАРАЦ


Забрађеног лица, немо је корачао старац улицом јоргована

држећи у руци прелепу јабуку, тек изгланцану, дивних боја.

Корачао улицом озарена лица, погледом као да тражи неког с’ким би је поделио.

Нико га није примећивао; заобилазили су га, прескакали као да јуре нешто,

да га не виде, као да непостоји.

Разочаран је сео на крају тротоара, наслонивши главу на своје руке,

гласно размишљајући: миислио сам да сам видео света, да видим људе.

Али нигде ни света ни људи; само сене неке давне митске приче.

Иди путем којим се не иде,само ћеш тако спознати шта значи бити човек.