Рад на себи мора да буде битнији од свега у свету, од свега другог.
Морам да говорим о себи, из себе и кроз себе, будући да себе најбоље познајем, као што и сви ми, што и свако од нас самога себе најбоље осећа и познаје.
За мене је рад на себи од младости био и важнији и битнији од свега другог у свету и световима, чак и од породице, чак и од моје човечице, животне сапутнице, па саме и деце.
Искрен сам до краја, јер другачији не умем нити желим бити!
Схватио сам рано, боље рећи осетио, да само онда кад радим на себи, кад ми је рад на себи важнији и битнији од свега и свих, могу да будем и другима користан, могу да чиним дела љубави за ближње и ине.
И гле чуда!
Што сам више радио на себи, што сам више љубави имао за себе, тим сам све више радио и на ближњима и све више љубави имао за ближње, за своју животну сапутницу, за своју децу и децу своје деце, јер основа и потка свих љубави у Васељени јесте љубав према себи.
Само онај ко неизмерно љуби себе, бива у сваком трену спреман да се посве, до краја и конца, жртвује и за оне који су му мили и драги.
Многа су Божанска Знања скривена од нас још пре неколико тисућа година, али су наши Звездани Преци знали, да само онај ко упозна и заволи себе, ко открије своје унутарње биће, битије и суштаство, ко посвећенички – из трена у трен, из дана у дан – ради на себи, може да развије многа невидљива, духовна, звездана, божанска и онострана тела, може да се високо, веома високо вазнесе у Љубави и Стваралаштву, може да промени из корена свој Живот, своју Судбину, свој Свет.
Рад на себи јесте најтежи и најмучнији вид рад не само у овоме свету, већ и у свим иним световима, али је истовремено и најлакши и најслађи рад у свим световима.
Ово је зен-будистички и таоистички парадокс који тек неки, пробуђени и освешћени, могу да разумеју и схвате.
За мене је рад на себи био веома тежак, мучан и болан на самоме почетку.
Трајало је то око три године.
А после треће године, рад на себи бејаше ми нешто и најлакше и најдивотније у овоме свету.
Рад на себи, за мање од пет година, постаде ми као пијење воде или удисање и издисање ваздуха; нешто што је бивало и остало саставни део моје поетике и природе, мојега бића, битија и суштаства.
Сва вертикална Знања Ведских Белих Срба скривена су од нас, а остављена су нам само хоризонтална знања, небитна и несушта знања, опсена и лажна знања који нам и не дозвољавају (ми смо поробљени паразитским и рептилским хоризонталним знањима) да се усправимо, да следимо звездану и божанску вертикалу, да развијамо вертикално мишљење и размишљање, да вертикално осећамо, стварамо и видимо.
Видовито Знање јесте Вертикално Знање.
То многи не знају, па онда почињу, тобож интелектуално и академски, да нагађају и гатају о Видовитом Знању развијајући којекакве несувисле и бесловесне теорије.
Када развијемо Вертикално Знање – а развићемо га само онда када посвећенички, без престанка, радимо на себи – ми тада видимо, јасно и чисто видимо, по Висини и Дубини, видимо кроз Време и Вечност. Тада више нема никакве препреке у Материјалној Васељени за наше Јасно Виђење.
Јасно Виђење јесте Јасно Знање.
Моје визије јесу Визије Знања, а не некакве болесне и опсене визије о којима причају људи у свету.
Видовитост – то је Видовито, Јасно Знање.
Богови нису у визијама на начин како то замишљају људи овога света, већ су Они у Видовитом, Јасном Знању.
Знање Богова јесте Видовитост Свих Видовитости.
Кад се вазнесемо на Ступањ Знања Богова, тада кроз Само Знање – без икаквих других слика – имамо Јасно Виђење.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 