Мој Боже!

Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу

овог времена његовог дејства и,

можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

да је увије уз вечну осовину.

Ужелео се Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

Онда ме је саставио у снажном загрљају

да су прорадиле све моје грлилице,

и све миловалице, и све љубилице,

а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

.

И ја сам познала њега.

И ја сам њега познала у трену.

То може да посведочи наша прва заједничка слика

вечног осмеха и дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.

И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна

када ће и како с нама поставити много већу Игру.

И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.

И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,

када су моје очи испуњене њиме,

и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

Посвећено мојему деду Здравку (Анђелковом) Симовићу, Витезу Златне Карађорђеве Звезде, носиоцу дванаест највећих србских, руских, француских и енглеских одликовања из балканских ратова и Великог рата; од којега сам још у раном детињству примио прва знања о Ведским Белим Србима; сахрањеном на гробљу у Великом Гају.

Девет десетина савремених Срба нема ни генетски код ни светлосни запис Ведских Белих Срба, Аријеваца и Хиперборејаца, изравних потомака Белих Богова.

То се види и препознаје на сваком кораку.

Пођимо од телесне грађе, од физичке конституције, од лика и облика, од стаса до покрета и корачања.

Ведски Бели Србин, Аријевац и Хиперборејац корача, има оштар и вертикалан корак, док ниже расе ходају, а још ниже расе нити корачају нити ходају, већ гегају.

На београдским улицама само десет посто Срба и Србкиња корача, има смео, одважан, одлучан и чрвст корак – они, уистини, корачају! – док огромна већина или хода или се гега; немају корак, но ход или гег, попут Гега и Анадолаца.

Физичко тело као и облик главе и лица у Ведских Белих Срба следи вертикалу: лице им је издужено, вертикално, оштрих продуховљених црта, орловског носа; поглед сокола, дубок и продоран;  тело је витко, издужено, такође вертикално, усмерено ка Језгру Звезданог Јата, ка Пупку Васељене, попут космичке антене.

У Срба Аријеваца све је у знаку вертикале: и говор, и мишљење, и осећање, и сневање, и стварање…

Највише Срба Аријеваца затрто је у двадесетом веку, а на њихово место дошли су Срби неаријевци који су нека чудна, свачија и ничија, мешавина; Срби неаријевци који мрзе, презиру и одбацују све што су кроз тисућлећа стварали и градили Срби Аријевци.

Ово је истина сушта из Летописа Акаше, а све остало су празне приче за бесловесну србску децу.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана осамнаестог.)

Када напусти овај свет,

 Вилењак са звезданом лиром

изнова се рађа

 у свету својих

најлепших песама.

Лакоћа мисли увлачи се у танану празнину уха,

нестварна реалност гради сенку људи,

од плочника траг се прави разбацаним стењем духа,

мртво тело мртвог ума што је живо још се чуди!

Црна магла прави гужву, у облику људи лута,

град је дубок да их прими, блатњави их ходник води,

у мрежама замки тврдих исклесаних поред пута,

смрт је сенку већ навела да се нови човек роди!

„Зашто се реалност увлачи у подсвест , а да је нисмо ни свесни?

Зашто јека прави буку разних језика у свету?

Зашто вода гради реке, од теснаца прави теснац?

Зашто поглед духом лута, лутајући тера сету?“

Пита се човек у углу сене,

што згрчен седи у углу угла,

тек изненада на шум се прене,

у очима се плаши свог сопственог ругла.

Човек обрастао у лажи и слави,

гледа уназад ка свету

и смрдљивог језика погани друге

и плете замке што њему плету.

Руина речи блатом се рађа,

што човек ради природа неће

стрелу што шаље бумеранг враћа

и прави несрећу уместо  среће!

Топола листа у чежњи дана

кад човек жели добру да ступи,

ал брзо назад у угао стана

опет се враћа да прошлост купи.

И за  многа питања плаши се да пита,

више није иста сенка што га гања,

у дим се претвара и у небо хита,

мисли да је будан, али ипак сања!

Вероваће само у нешто што види,

материјално стање тешкоће му прави,

ал духовног вида он се често стиди,

у модерном свету сенка је на јави!

.

-цртеж Франца Кафке-

Легенда о Јанку и Рајку

Некада давно живела су два побратима – Јанко и Рајко. Као и сви млади момци волели су да се доказују и стално су један другом задавали некакве изазове. Једном, њих двојица се опкладише ко ће први да изнесе велики камен на врх планине. Рајко који је био темпераментног духа и пун такмичарског жара, опијен изазовом запео је из петних жила и почео да трчи уз брдо. Пред сам крај успона, надомак врха, он се саплете о један камичак, и камен који је носио испаде му и скотрља се све до потока.

 Јанко који је био нешто питомијег карактера, свој камен је носио лагано, али је без проблема изашао на врх. С обзиром да је само он изнео камен, извојевао је победу. Отуда и име највишег врха Голије – Јанков камен, по Јанковој заслузи и победи. Али ни Рајко није прошао ненаграђено – поток у који се скотрљао камен данас носи име Рајков поток. Прича се да је од тог изазова Рајко смирио своју нарав, јер када год би погледао у врх или у поток сетио би се да не вреди ићи главом кроз зод.  

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-