Владан Пантелић – Мансанман Остварени


Мој Боже!

Он, напуњен мојим очима, можда, одлази иза Заветне дуге…

Можда је његов пинеал-сат исправио спиралу

овог времена његовог дејства и,

можда, он неће, иакo познаје ту тајну,

да је увије уз вечну осовину.

Ужелео се Пута?

Или је Пут тако заносан и заводљив да му је немогуће одолети?

Или му је досадиo коров људских не-моралних начела?

.

Куда да идем и кога другог да тражим?

Он ме је у трену познао.

И говорио је: Знање гомилај, мудрост дели.

И говорио је: Можемо ли се изборити са опсеном света?

И говорио је: Зашто си толико тврд

и зашто си се толико поткочио, о мој боле!?

Онда ме је саставио у снажном загрљају

да су прорадиле све моје грлилице,

и све миловалице, и све љубилице,

а бројеви вечног сата муњевито су се смењивали, смењивали.

.

И ја сам познала њега.

И ја сам њега познала у трену.

То може да посведочи наша прва заједничка слика

вечног осмеха и дубоке радости препознавања.

Мислила сам како би било лепо да то устраје у недоглед.

И молилице сам слала Богу, знајући да Он много боље зна

када ће и како с нама поставити много већу Игру.

И говорила сам: Скупљај, Ки-јо, стрпљивице.

И говорила сам: Кога, осим Бога, да тражим,

када су моје очи испуњене њиме,

и да у њима нема места ни за пљоснату сенку неког другог мужјака,

макар у моје очи желео боком да уђе.

.

И за-једно смо говорили: Не моли већ стварај нове Васељене свести.

.

. . . И плакала сам, смејући се, испуњена вечном радошћу сазнања.

Из необјављене књиге КИ-ЈА МА МУДРА

 

 

 

 

Српска мајка – Јован Јовановић Змај


12.jpg
–
На меком, топлом крилу 
Јединка сина њиха, 
Љуби га ноћ и дан; 
Цвећем му власи кити, 
Песмом му слади сан. 

Расте јој синак, расте, 
На своје ноге стаје, 
Васцео мајчин свет – 
Ох, није шала, није: 
На грани један цвет. 

Расте јој синак, расте, 
А мајка дршће, стрепи, 
У нежном срцу свом, 
Да не би на цвет пао 
Из ведра неба гром. 

Расте јој синак, расте, 
Једино благо мајци 
Које јој даде Бог. 
Ко не би брижно чуво 
„Зеницу ока свог?“ 

Расте јој синак, расте, 
Мајка би звезде с неба 
Скидала сваки час, 
Да синку, свом јединку, 
Од звезда сплете пас. 

Синак се снагом паше, 
А мајка снева свате, 
Весеља нада свог; 
Топи се од милина 
Крај сина јединог. 

Ал’ зачу с’ бојна труба: 
„За Српство, за слободу!“ – 
Мајка му паше мач. 
А кад је пао, нико 
Није јој чуо плач.

– Јован Јовановић Змај (1833-1904) 

 

Драган Симовић: О србском коду и србском светлосном запису


Посвећено мојему деду Здравку (Анђелковом) Симовићу, Витезу Златне Карађорђеве Звезде, носиоцу дванаест највећих србских, руских, француских и енглеских одликовања из балканских ратова и Великог рата; од којега сам још у раном детињству примио прва знања о Ведским Белим Србима; сахрањеном на гробљу у Великом Гају.

Девет десетина савремених Срба нема ни генетски код ни светлосни запис Ведских Белих Срба, Аријеваца и Хиперборејаца, изравних потомака Белих Богова.

То се види и препознаје на сваком кораку.

Пођимо од телесне грађе, од физичке конституције, од лика и облика, од стаса до покрета и корачања.

Ведски Бели Србин, Аријевац и Хиперборејац корача, има оштар и вертикалан корак, док ниже расе ходају, а још ниже расе нити корачају нити ходају, већ гегају.

На београдским улицама само десет посто Срба и Србкиња корача, има смео, одважан, одлучан и чрвст корак – они, уистини, корачају! – док огромна већина или хода или се гега; немају корак, но ход или гег, попут Гега и Анадолаца.

Физичко тело као и облик главе и лица у Ведских Белих Срба следи вертикалу: лице им је издужено, вертикално, оштрих продуховљених црта, орловског носа; поглед сокола, дубок и продоран;  тело је витко, издужено, такође вертикално, усмерено ка Језгру Звезданог Јата, ка Пупку Васељене, попут космичке антене.

У Срба Аријеваца све је у знаку вертикале: и говор, и мишљење, и осећање, и сневање, и стварање…

Највише Срба Аријеваца затрто је у двадесетом веку, а на њихово место дошли су Срби неаријевци који су нека чудна, свачија и ничија, мешавина; Срби неаријевци који мрзе, презиру и одбацују све што су кроз тисућлећа стварали и градили Срби Аријевци.

Ово је истина сушта из Летописа Акаше, а све остало су празне приче за бесловесну србску децу.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца липња, дана осамнаестог.)

УЗДАХ СА ДУНАВА – Владислав Петковић Дис


images_2016_04_velicanstveni_dunav_reka_koja_spaja_narode_i_civizacije_aps_699687705.jpg

На Калемегдану, поред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа,
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал’ слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал’ Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна — све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

“О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете.”

 

Нови Дани – В. Петковић ДИС


Vladislav-Petkovic-Dis.jpg
/
Једна стара радост! Скупили се мали,
Сви ситни и ниски, подигнути злобом,
Пред страхом што иде, нагло, као вали
Једне моћне снаге коју зваху робом.

Племе црних слугу и скупих ћирица –
Дрхти пред протестом што век овај носи,
Свет савести глуве искривио лица
Пред питањем кобним: „Шта ћеш овде? Ко си?“

„Шта ћеш овде, ко си, узданицо смрада,
Гомило бакшиша и колевко блата!
Бог сакатих данас престао да влада
Овом земљом плача и веселог рата!“

И потмуо јаук богатих пандура
Шиба ваздух страстан…. а дан црвен тече.
И пропада видик нараштаја штура
У радостан одмор, у мирисно вече.

Једна стара радост! Добро труну мали,
Сви ситни и ниски једним пустим гробом,
Ал* страх даље иде, нагло, као вали
Једне моћне снаге коју зваху робом.

Дух заветне мисли и вековних снова,
Као труба правде цео народ зове:
И огромна буна огромних окова
Црта нову карту, пише нове дане.

О како је дивно то доба прегнућа,
Историја кад се ствара пред очима!
Сваки сат се види као пожар кућа
И духове слава плени и отима.

Једна стара радост! Зора новог дана!
То сједињен народ гледа сунце смело.
Преко гробља малих и гробља тирана
Он је довршио своје свето дело.

 

ВЕЧНОЈ СРБИЈИ – Јован Дучић


337529_ducic_ff.jpg
–
Чувај се, мој роде, својих странпутица,
Јер пут неизвестан увек је пут вражији.
Не бој се јастреба него кукавица,
Не бој се лажова него њине лажи.

Бог нека те спасе твојих спасилаца,
На свакоме углу има их по један.
Презри мудрост глупих и глупост мудраца!
Нож твог издајника биће увек жедан.

Као гром ћеш наћи свога пута,
И као нит златна пробити кроз стену.
Зар храброст полтрона да ти снагу спута,
И да нож злочинца проспе задњу вену!

Косовски витези први пут су знали
За војску убица што ће да их срете:
За гнусно јунаштво оних што су клали
у постељи старца, у колевци дете.

Заставу идеје у руци подлаца!
Место мач што светли, увек нож што пара!
Борца што се блатом место копљем баца,
Јунака што пљачка и жреца што хара!

Заставу у срамни злочин замочену;
Слободу у сенци туђих бајонета;
Отаџбину целу у пљачци и плену;
У крвавој руци где је причест света.

Презри љубав подлих и братство убица.
И реч вероломних и част клеветника!
Носи, роде славни, тај мач без корица-
Знамен крстоносца и Божјег војника!

Да би штит Ахилов био славе веће,
Сам бог Хефаистос оде за ковача!
И ти, роде српски, знај да никад неће
Нож убице стићи дужину твог мача.

Знај само из крви хероја се рађа
Звезда путовођа за далеке путе…
Ветром неба иде мученичка лађа,
Сузе су невиних до неба дигнуте…

(Американски Србобран, 27. јуна, 1944)

 

337529_ducic_ff.jpg

Штап


35477877_1886870474713533_7720375118114848768_n.jpg

Овај предмет везујемо уз пастире који су га користили приликом кретања, дохватања али и одбране. То су биле богато украшене палице, са закривљеним врхом често у облику овна или змије. Међутим, штап је исто тако указивао на достојанство и власт а њиме се обележавала и зрелост мушкарца. Када су израђивани од посебних врста дрвета попут лесковине или глоговине попримали би својства тих дрвета, те су служили у одбрани о нечистих сила. Ове штапове би побадали у дворишта или би њима растеривали градоносне облаке. Значајно је да су учесници ритуалних опхода такође носили штапове. Коледари, по доласку у домаћинство машу палицама или насрћу на девојке опонашајући сексуали чин. Ова плодоносна улога штапа се види и када полаженик њиме џара по огњишту како би произвео варнице и путем њих зажелео мноштво благодати. Посебним се сматра штап којим је змија одвојена од свог плена. Тако попримивши магијска својства, њиме се дотицало приликом потребе за лакшим раздвајањем.

Текст:
Душан Божић

Литература:
Мирко Барјактаровић – „Штап и његове улоге у животу наших људи”, Гласник Етнографског музеја у Београду 26, 1963, стр. 203-218
Анна А. Плотникова – „Штап”, „Словенска митологија – енциклопедијски речник”, Zepter Book World, Београд, 2001

 

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Слика:
Душан Божић – Кука

Душица Милосављевић – Човек данашњице


Лакоћа мисли увлачи се у танану празнину уха,

нестварна реалност гради сенку људи,

од плочника траг се прави разбацаним стењем духа,

мртво тело мртвог ума што је живо још се чуди!

Црна магла прави гужву, у облику људи лута,

град је дубок да их прими, блатњави их ходник води,

у мрежама замки тврдих исклесаних поред пута,

смрт је сенку већ навела да се нови човек роди!

„Зашто се реалност увлачи у подсвест , а да је нисмо ни свесни?

Зашто јека прави буку разних језика у свету?

Зашто вода гради реке, од теснаца прави теснац?

Зашто поглед духом лута, лутајући тера сету?“

Пита се човек у углу сене,

што згрчен седи у углу угла,

тек изненада на шум се прене,

у очима се плаши свог сопственог ругла.

Човек обрастао у лажи и слави,

гледа уназад ка свету

и смрдљивог језика погани друге

и плете замке што њему плету.

Руина речи блатом се рађа,

што човек ради природа неће

стрелу што шаље бумеранг враћа

и прави несрећу уместо  среће!

Топола листа у чежњи дана

кад човек жели добру да ступи,

ал брзо назад у угао стана

опет се враћа да прошлост купи.

И за  многа питања плаши се да пита,

више није иста сенка што га гања,

у дим се претвара и у небо хита,

мисли да је будан, али ипак сања!

Вероваће само у нешто што види,

материјално стање тешкоће му прави,

ал духовног вида он се често стиди,

у модерном свету сенка је на јави!

 

.

-цртеж Франца Кафке-

Легенде планине Голије (2)


Легенда о Јанку и Рајку

Некада давно живела су два побратима – Јанко и Рајко. Као и сви млади момци волели су да се доказују и стално су један другом задавали некакве изазове. Једном, њих двојица се опкладише ко ће први да изнесе велики камен на врх планине. Рајко који је био темпераментног духа и пун такмичарског жара, опијен изазовом запео је из петних жила и почео да трчи уз брдо. Пред сам крај успона, надомак врха, он се саплете о један камичак, и камен који је носио испаде му и скотрља се све до потока.

 Јанко који је био нешто питомијег карактера, свој камен је носио лагано, али је без проблема изашао на врх. С обзиром да је само он изнео камен, извојевао је победу. Отуда и име највишег врха Голије – Јанков камен, по Јанковој заслузи и победи. Али ни Рајко није прошао ненаграђено – поток у који се скотрљао камен данас носи име Рајков поток. Прича се да је од тог изазова Рајко смирио своју нарав, јер када год би погледао у врх или у поток сетио би се да не вреди ићи главом кроз зод.  

Извор – Приче и легенде –Ecovirtour-