Срби говоре срБски.
Не могу Срби да говоре срПски, зато што тај језик не постоји.
Постоји само срБски!
Када је корен именице у питању, тада нема једначења сугласника по звучности.
Зато што би се једначењем корена именице по звучности изгубила суштина, суштаство и смисао самог корена именице.
Тада би СрБ постао СрП.
А СрБ је увек СрБ!
Србима је наметнут туђински језик – а то је срПски.
Преко језика воде се сви ратови против једног народа.
Поништењем језика – затире се и народ.
Тамо где нема језика, нема ни народа.
Језик је битан!
Религија, вера, предање и култура једнога народа јесу важни, али битни постају тек са језиком тог народа.
Без језика, и религија и вера и предање и култура једног народа губе сваки виши и божански смисао.
Расрбљавање Срба почело је из језика и све време је вршено и спровођено преко језика.
Ако су се Срби одрекли срБског, а прихватили од туђина им наметнут срПски, онда ће они надаље пристати и на свако друго одрицање и порицање Бића СрБства.
Из именице Срб изведена је именица Србин.
Ако је у мушком роду од именице Срб – Србин, онда ће и у женском роду од именице Срб бити – Србкиња.
Не може у једном случају бити СрБин, а другом СрПкиња, кад су обоје – и мушко и женско – припадници једног те истог народа.
Ако се СрБин жени СрПкињом, онда он узима за жену припадницу из неког туђинског племена!
Вековима се, и тусућима година у Древности, сваки расни СрБин женио превасходно (и искључиво!) – расном СрБкињом, и ниједном расном СрБину није ни на ум падало да се жени туђинком – СрПкињом, из племена СрПа или СрПова.
Дакле, Србе и Србине, говори и пиши срБски и, жени се СрБкињом!
