Драган Симовић: Свуда су на Мидгард-земљи дела наших светих предака
ВИЛЕЊАКОВА ЛИРСКА БЕСЕДА
ПОД ЛИПОМ У ЦВАТУ
Ево колико је битна будност и освешћеност и у свагдањем животу.
Пре неки дан диваних са једном младом Србкињом, родом из овога села, која ради а и децу рађа у Немачкој.
Прича ми, како Немци, ето, за свако дете – чак и србско!? – плаћају двеста евра месечно, све до пунолетства; како су они, тобож, саосећајни и самилосни, како су они вредан народ, како они воде бригу о свакоме и свему.
Кад сам је пажљиво и смирено саслушао, одговорих јој:
То што Немци плаћају по двеста евра месечно све до пунолетства за свако србско дете, и ред је да плаћају, и морају да плаћају, јер су вековима пљачкали Србство и Србију, јер су вековима сатирали и затирали Србски Род.
Уосталом, то и не плаћају Немци за нашу – србску – децу, већ наши преци које су ти исти Немци крали, отимали и пљачкали столећима и тисућлећима.
Немци су – у овом трену вечности – само посредници, само чоновници и извршиоци; они нама једино враћају дуг са каматом; јер у Дану Сварога мора да се испуни и задовољи Космичка Правда, да се поравна и намири Космичка Карма, да се васпостави Закон Дарме – Закон Сетве и Жетве.
Док сам причао, ова је млада Србкиња пажљиво слушала и упијала сваку моју реч; испрва са чуђењем и неверицом, а потом радосно и с осмехом, те наставих:
Да нису столећима крали и отимали од Белога Србства, Немци, сами по себи и по својој памети и вредноћи, ништа не би имали, јер и нису кадри за тако што.
Кад сам завршио причу, она ме стидљиво загрли, онако како би свог оца загрлила, и уз осмех рече:
Сад ми је посве јасно, тек сада разумем и схватам: да имам пуно право, да достојанствено и с поносом, захтевам и тражим од Немачке сваки вид помоћи за своју децу, за сву србску децу, јер су све то трудови и дела наших србских предака. И требало би, да свака србска мајка, која децу рађа у Немачкој – и не само у Немачкој, но било где у свету – да буде свесна тога!
И мени бејаше мило после овог разговора, јер сам у срцу осетио и схватио, да моја прича није била узалудна.
Све док се не пробудимо и не освестимо, ми живимо, ми преживљавамо, свој бедни животић у најтамнијој тамници – тамници незнања – животић без икаковог смисла, животић без икакве сврхе.
И зато вама, Белим Србкињама, поручујем: где год да боравите у свету, где год на Мидгард-земљи да децу рађате и подижете, захтевајте – никада не молите, већ захтевајте! – достојно и дично, од тамошњих влада, сваки вид помоћи за своју србску децу, јер ви само потражујете од њих оно што су ваши преци, Бели Срби, кроз векове и светове стварали, а што су они – туђини и паразити – крали, пљачкали и отимали од ваших великих предака.
У Дану Сварога, гле! Бело Србство мора да узраста, у Духу и Свести, и до најудаљенијих Звезда и Сунаца.
(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетидругог.)
