Оно што знамо

 а не знамо да знамо,

гле!

то бива Вечним Извором

 Поезије,

 Уметности

 и Лепоте у нама.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Повлачим се све дубље у самоћу, тишину и шутњу, све дубље улазим у тиховање.

Повлачим се из света, јер никада и не бејах био за свет.

У свету, гле! бивах само гост, само путник на пропутовању.

Моје песме и моји снови које будан сневам били су и остали једини моји искрени сапутници кроз светове, сазвежђа и звездана јата.

Не желим више да мењам свет, не желим да ишта више  поправљам и улепшавам у свету.

Звезде и сунца бивају моји водичи, моји васељенски путокази, звездокази и светлокази.

Једини прави пут води кроз властито срце.

Сви други путеви су или стрампутице или беспутице.

Мирим се са свим бићима и световима, мирим се и са самим собом.

Све је бивало онако како је требало и морало да буде, све је бивало управо онако како је у звезданим и животним књигама записано, давно.

Поћи ћу ових дана у Вршац – то је на свега двадесетак километара од Великог Гаја – да видим врлог ми и драгог пријатеља из младости, с којим се годинама нисам видео.

Поћи ћу да се поздравим с њим онако како су се наши звездани преци у оно праисконо доба поздрављали, да му испричам све ово о чему у овај час пишем.

Да му кажем: да смо добар и свети рат водили; да смо све време бодрили и соколили један другог, чак и онда када се годинала нисмо виђали; да смо се међусобно вазда и увек подржавали мишљу, речју и делом; да смо штитили, чували и бранили један другог од злих душмана попут древних светих ратника на бојноме пољу; да га подсетим како смо, пре скоро пола века, у Вршцу, оснивали и покретали наше независне песничке новине;  како смо се заједнички борили за слободу мисли, речи и дела…

Мој врли и драги пријатељ, о којему овде управо сведочим, зове се Иван Бабић, и, оснивач је, власник и уредник Вршачких вести, Радија и Телевизије Лав.

Био сам годинама уважаван, повлашћен и цењен гост у сва три Бабићева медија.

Свака би моја књига бивала радосно, достојно и дивотно поздрављана, представљана и подржавана, како од Бабића тако и од његових сарадника.

Поћи ћу ових дана у Вршац, да видим врлог ми и драгог пријатеља Ивана Бабића, али, овога пута полазим не да гостујем у његовим медијима, већ, да му, као Праисконац Праисконцу, кажем, из срца и душе, да смо дивотан и свети рат водили, да смо наше пријатељство узнели веома високо, међу звезде и сунца, и, на концу, да му обелоданим: да ја више нисам за људске и земаљске медије (будући да сам све приче давно или испевао или испричао), но за унутарње разговоре са звездама и сунцима, са светлим бићима и суштаствима из вишњих божанских светова.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана тринаестог.)

Видело дана је угледала

графички и ликовно предивно опремљена

књига топле, питке, танане и надахнуте вилинске лирике

наше песникиње и уреднице Верице Стојиљковић,

под насловом

СУНЦЕ МОГА НЕБА,

у Издавачкој кући

СВАРОГ,

чији је оснивач и власник,

такође један од наших аутора и уредника,

Марко Стари Словен.

Овој дивотној песничкој књизи

наше Песникиње

сви се искрено радујемо!

(Д. Симовић)

Путујем кроз светове снова

 и следим своју Јасну Звезду

на свом Унутарњем Небу.

Видим, знам и осећам

светла крилата и сушта бића

 што са мном путују

кроз прозрачне пределе

 који у трену, гле!

 настају и нестају,

извиру и увиру,

из Тишине и Празнине,

без почетка и свршетка.

Ратничке светлосне душе

Ти на земљи, ја на небу,

одавно се тако знамо,

ти са мачем, ја са штитом,

ти овамо, а ја тамо!

Али кад се душе споје

у суштаство једно што је,

светлости се сенке боје,

речи моје, речи твоје!

И заувек тако сами,

ти у мени, ја у теби,

печатимо реч у тами,

самоћа нам тешка не би!

Бесмртни смо, мој ратниче,

ка слави нас муња слави,

коловрат нам пише приче

и звездани свет у јави!

Срео сам вас – све је било
У мртвом срцу опет живо
Сећање кад све се златило
А срцу топло неизрециво.
.
Као кад позних јесени
У неки дан, понеки час
Одједном пролеће зазелени
И затрепери све око нас
.
Сав духом обавијен тако
Тих година духовне пуноће
И заборављене радости лако
Лепоту лица гледах из самоће
.
Како после вековне муке
Да погледам вас у овом сну
Јер сад у вама чујем звуке
Као да никад не бејах на дну
.
Сад ни сећања немам више
Сад ми живот почиње поново
Очарана вама душа опет дише
Јер у њој је љубав ово.

.
  С руског превео Анђелко Заблаћански

Боје су од давнина имале важно значење и симболику у свакодневном животу. У словенској култури тројство као зачетник света утицало је и на схватање боја: небо (отац) + земља (мајка) + човек (њихова творевина). По томе како је човек користио боје могло се закључити много тога о њему, као и о његовом положају у друштву.

 

ЦРВЕНА – симбол домаћег огњишта, живота и савршенства. Огњиште је приказано у облику крста или сунца, па је, сходно томе, задужено за очување здравља и баланса, као заштита од свега што је лоше. Ако сретнете у било каквим текстовима синтагме са црвеном бојом, значења су следећа: црвено сунце – дарује живот, црвено пролеће – почетак живота, црвено лето – прослављање живота, румена девојка – здрава девојка. Букет јаребика (биљка из породице ружа), црвена украсна трака у коси, црвене чизме или црвени сарафан (руска женска сељачка хаљина без рукава) такође су имали улогу да чувају здравље и подаре што више живота. Одећа црвене боје углавном се носила током празника, јер и сам празник је, у неку руку, слављење живота.

У фолклору је црвена боја симбол жене – црвени цвет представља девојчицу, маков цвет девојку, а црвено бобичасто воће жену.

 

БЕЛА – представља простор између неба и земље, симбол је светлости, чистоће и слободе. Бела у себи садржи све остале боје, па зато означава све што је чисто и беспорочно, и обједињује све на земљи. Коришћење беле боје при описивању указује на чисте мисли и љубав (бело лице, беле руке). Обично се бела користи при описивању девојке или момка чистог и доброг срца (бела бреза – добра и витка девојка). Бела боја, као и црвена, штити од нечистих сила и не допушта злу да нам се приближи. Занимљиво је да је то разлог што је столњак беле боје – на тај начин домаћинство се штити од злих мисли гостију. У том контексту треба напоменути и доњи веш, који је раније био само беле боје, што је требало да очува тело чистим и здравим, баш зато што стоји директно до тела. Такође, постељина је беле боје јер се сан аутоматски повезује са смрћу, а често се ушива и бела чипка на кревет или колевку.

 

ТАМНОПЛАВА – симболизује небо, везује се за мушкарце који славе живот и штите жену. Вода је плава, а симбол је одражавања небеског у земаљском.

СВЕТЛОПЛАВА се везује за дечака или неожењеног мушкарца, а ТАМНОПЛАВА за снагу и моћ.

Звончић – цвет плаве боје, симбол позива на састанак; незаборавак – симбол растанка; лан – мушки симбол.

 

 

МАРАМА је још један од предмета који има заштитничку улогу. Као што небо (мушки симбол) покрива земљу (женски симбол), тако и марама покрива, тј. штити жену.

Ако мушкарац поклони жени мараму, то значи да је спреман да је заштити. Симболичан је и сам чин везивања мараме – ако би девојка дозволила младићу да јој веже мараму, то је значило да је њено срце отворено за њега.

ЦРНА – ова боја има два противречна значења. У фолклору и усменом стваралаштву симбол је зла, нечистоће, лажи и смрти: црне очи – човек који жели зло, црна врана – симбол смрти, црне мисли – лоше мисли.

С друге стране, у симболици боја и примењеној уметности црна боја означава земљу, плодност и мајчинство. Црна цик-цак шара симболизује поље које није преорано, тј. неплодност, док је црна таласаста шара симбол плодности и зачетка.

Извор- info red

 

 

Гледало је Сунце Земљу – љубав своју,

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су. Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста…

Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и – одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама… Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу; удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Извор- Расен-

 

 

 

Човек који је кренуо ка Богу.. добија све теже задатке и терете … најболнији тренутак је када постајеш свестан чињенице да нисмо исти … то се чак односи и наше најмилији око нас … долази до поделе светова … на једној страни потрошачи и уживаоци овог материјалног света… то су они који не виде ,не разумеју и не праве разлику између пролазности и вечности … ту влада суровост, похлепа,отуђење …. и оних других малобројнијих који јасно уочавају једну позоришну представу у виду маје и опсене….то су старе и искусне душе које вапе за лепотом , смислом, љубављу…

Данас ником није лако … свуда око нас је сурова и жестока борба за душе…. једне и друге је захватио вирус безвољности … Моје скромно мишљење је да се полако али сигурно приближавамо врхунцу свих могућих парадокса… једноставно мора доћи до неке Творчеве реакције на сва ова збивања… тренутно стање на нашој Гаји нема никакву будућност… Радмили и Драгану желим довољно снаге и љубави у ова смутна и тешка времена.