Верица Стојиљковић – Видим те у белини


 

 

 

Видим те у белини!

Стојиш на обронку планине

Погледом дрвеће милујеш,

Руке ти пролазе грањем,

Листове додирујеш,

Душом их љубиш!

У очима ти сузе  милином засјале

Од љубави над  сребрним цветом.

Видим те облаке како испраћаш

Небом плавим и

Гледам груди што надимају се и

Силном силином управљају

Овим –  за душе раскршћем!

Видим те како громно

Корачаш и опет у трену

Застајеш и ослушнеш

Лептира пој и вилиног коњица лет!

Видим белутке  сакупљаш, милујеш.

Чујем води говориш, наздрављаш

Благосиљаш и

Овај свет што болно из таме се рађа

У сунце гледаш, снагу иштеш,

Земљи у породу да помогнеш.

Гледам како све стазе погрешне

Остављаш и знаковима их обележаваш!

Гледам те и дотичем

Из близине и  даљине!

slika / Desa Kerecki/

Кали југа


gdlfaIwXR2I.jpg

 

У Кали југа људи неће поштовати касте, ред и установе, нити светковине какве су наложиле Веде. У Кали југа сви списи биће сматрани као да су свети; сви небески биће сматрани једнаким а начин живота биће једнак скоро за све… Свако тричаво власништво чиниће власника поносним на свој иметак… Жене ће напуштати мужеве кад они изгубе богатства и само ће богаташа тада жене сматрати својим господаром. Онај који буде делио велики иметак биће сматран Учитељем а племенито порекло неће бити сматрано одликом… Свест људи биће заокупљена зарађивањем новца који ће бити трошен на задовољавање себичних жеља. Нико неће одвајати чак ни најмањи делић свог богатства и жртвовати свој интерес чак и ако то ишту пријатељи. У Кали југа људи ће себе сматрати једнаким брахманима и краве ће бити цењене само ради млека… Принчеви ће пљачкати своје поданике уместо да их штите. У Кали југа свако ко поседује кола и слонове или коње сматраће себе поглаваром; свако ко је слаб постаће роб. Ваишyаси (припадници трећег сталежа, прим. Д. К.) ће напустити пољопривреду и трговину те ће се издржавати служећи или вршећи механичке послове; Шудре ће настојати да преживљавају просећи и попримиће изглед верских просјака те ће постати нечисти следбеници погрешних и изопачених учења. Мучени глађу и порезима, људи ће напуштати завичаје и склањаће се на земљиштима која су погодна само за просте културе. Стаза Веда биће збрисана и народ ће скренути у изопаченост.” (Вишнупурана, VI, 1)

ПЕСМА СВАРОГОВОГ ПЕСНИКА – Драган Симовић


download
 
Не желим свет по мери људи,
но свет по мери богова.
 
У свету којим владају људи,
нема места за племените
и узвишене душе,
нема места за човека који стреми
ка нечем вишем,
бољем и дивотнијем од човека,
нема места за богове.
 
Онај који хита путем навише,
ка небесним и божанским пространствима,
ка тајинственим оностраним световима,
у којима обитавају духовна
и светлосна бића,
њему све људско
мора бити страно.
 
Јер, све што је људско,
то је трулежно и пропадљиво!
 
Сине мој,
ако си од рода и племена Белих Срба,
никада се не угледај на људе,
већ на беле богове
својих светих предака!
 

Владан Пантелић – Пут у Тијање


wallpapersden.com_forest-minimal_2560x1440.jpg

Хајдемо у Ти-јање!
Хајдемо на Плани-ну!
Хајдемо на врх Орлове!

Да подучавамо љуте ветре
И од сребра гавране
Да будимо мило-духе
Беремо велебиље
Бајемо белутке
И беле сове мудрице
Змијице и звездице

Хајдемо у Тијање!

Да с кременом палимо
Ватрице праисконице
И на огњу живоме
Мешамо чајеве
И справљамо мелеме
И матичне водице
Против љуте опсене

За наше виле – сестрице
Нашу браћу вид-аре
Васељенске скита-лице
И див-дивотне појце
Праисконе домороце

Драган Симовић: ДУХ ВРЕМЕНА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Свет се коренито променио у последњих тридесет година.

Промене су толико велике, да ми, напросто, ништа више не препознајемо, не схватамо и не разумевамо у свету, и свет нам све више личи на Девети круг Дантеовог Пакла.

Ово је последњи и завршни чин сумрака, суноврата и нестанка Западне атлантистичке цивилизације која је у овом трену васцели свет.

Запад није само на Западу, већ и на Истоку, као и на Северу и Југу.

Сви источњачки народи – и сви ини народа света – данас су исти они Зпадњаци који се налазе и на самом Западу.

Сви су народи листом постали бесловесна крда и стада која космички паразити и рептили воде на кланицу.

Ту одвећ нема никакве поправке, никаквог буђења и освешћивања!

Још једино она мањина добродушних и наивних, што су у омајама и опсенама света, верују у поправку ове цивилизације која убрзано стреми ка коначном нестанку.

И сам сам до скора бивао у тим омајама и опсенама, али, сада знам: свршено је са Западном атлантистичком цивилизацијом.

Свршено заувек!

Србија је данас најзападнија земља; Србија је западно од Запада!

Канда нема у свету земље попут Србије у којој је декадентни, извитоперени, болесни и настрани Дух Запада толико присутан!

Ноћас дуго нисам могао за заспим, а ево зашто.

Будно пратим све што се дешава како у нас тако и по васцелом свету, и схватио сам, у једном трену буђења и освешћивања, да је у нас, да је у Србству, да је у Србији тако велико и моћно зло, оно праисконо рептилско зло, које ни сами наши Бели Богови не могу више да савладају.

Нигде на свету нема тако грозних злочина у самој породици као у Србији!

Највеће жртве су човечице, супруге и мајке!

Савремени србски мушкарац је грозан и чудовишан!

Он није више Мужик, Витез, Ратник и Отац, већ крволочна звер, крволочна звер за своје најближе.

Србски мушкарац данас једе и своју жену и своју децу.

Србски мушкарац није више одговоран ни пред ким и ни за шта.

Он се више ничега не либи и не стиди!

Он се ни због каквог својег злодела више нити стиди нити срами.

Он је до те мере феминизаран и настран постао, да већ бива опасан како за ужу тако и ширу околину.

Најопсанији и најагресивнији мушкарци јесу управо фемизирани мушкарци!

Оно што није ни мушко ни женско, то бива најопасније, најпотуљеније, најподмуклије и најкрволочније.

Позитивистичке и материјалстичке психологије као и ине њихове науке појма о томе немају, али Ведска Тајна Наука о Духу и Свести зна, да су феминизирани и хомосексуални мушкарци најтежи душевни и духовни болесници, те да се управо од њих ваља највише чувати.

Тек сад на прави начин разумем и схватам Беле Србкиње које одбијају да се удају и децу рађају.

Оне би то, свакако, чиниле само када би имале с ким!

То што се у Србству све мање деце рађа није до жена, но до мушкараца.

Како да се Бела Србкиња удаје и да децу рађа са агресивним, бесловесним, болесним, настраним, феминизираним и хомосексуалним мушакрцем?!

Са таквим мушкарцем могу само чудовишта да се рађају!

Од свеколиког Србства, као и од свеколике Беле Расе, остаће само она мањина пробуђених и освешћених које ја одавно називам Родом Вилењака.

Они ће, негде далеко, с ону страну свих видљивих и појавних светова, створити један тајни и скривени свет Душе, Духа и Свести, свет у који неће имати приступа овај болесни и бесловесни људски род.

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана деветог.)

Драган Симовић: Колико год да нас има…


Колико год да нас има,

има нас довољно

за један будући,

 лепши и дивотнији свет

 у којему ће се живети

 са сврхом и смислом!

Можда нас је мало на Мидгарду,

 али не маримо!

Има нас  довољно негде другде у Васељени,

 у неким далеким

и скривеним звезданим јатима

 у којима обитавају

 вилењаци,

богови,

 и светла суштаства.

Владимир Шибалић – ОНИМА У ТУЂИНИ


 

31960876_657306051277186_486633929374171136_n

Тек онда када ти крај
Родни и љубљени постане мрзак,
Под велом муке и ти ћеш, знај,
Поћи на пут уз поглед дрзак.

Тамо ћеш се надати бољем,
И своје ти више неће бити мило.
Том ћеш лажју дуго бити дојен,
Лета ће минути да схватиш шта се збило.

Никада те тамо неће гледати
Као што те рођени овде дворе,
И другу ћеш песму тамо певати,
Сетно цвилећи за оним што је твоје.

Њима ниси, нити ћеш драг бити,
Проклет си им, роде мио, брате!
Немој гнездо у змијарнику свити,
Нити звати туђине у своје свате.

Ми никада срећни, уистину,
Нећемо бити на тлу овоме,
Али барем знамо горку истину:
Леђа не окреће свој своме!

https://hajducija.blogspot.rs/

Велика Томић – Кривудаво течем


elves 6.jpg
Не тражиш ме
извору, моје лепоте
да ти стазом кривудавом течем
усахла сам
види!
И жубор ми је замро …
Течем, да бих текла
и успут неком камену рекла
покоју рану
Знам, да не чујеш
окренут леђима, пољанама намигујеш
за мој ток и не хајеш.
Заронићу песмом у земљу
Недостајеш, недостајеш …

Радмила Бојић: ПЕСМА О НАМА


Омаж Зубац Пери чија ме песма подстакну да напишем ову своју…♥

Улазим у Твоју Песму као у свој врт
Слажем Речи и померам
Вечномладо дрвеће
У ред разумљив оку мом

Улазиш у Песму Моју као у сан мој
У ком те свака травка с Радошћу дочекује
И сунце Ти на раме силази
Док се у златокрилу птицу претвараш

Улазимо у ову Песму као у дом свој
Где је све обликовано рукама нашим
Рукама које Речи исписују
Речи које би да нас од нас самих одбране

Драган Симовић: ПОВРАТАК НА РОДИНУ


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

(Душку Савкову, младом а пробуђеном и освешћеном Србину из Великог Гаја – потомку далеких донских козака.)

Осећам у Ваздуху, у Етру, у Дејствима и Енергијама, да је свеколики људски род захватила безвољност и безнадежност, беживотност и чамотиња, да су – ма где год да се појавим – свуда око мене утучени, ушуткани, очајни и несрећни те пуни брига и страхова људи нашега рода.

Такво је стање и овде на селу у којему тренутно обитавам.

У сеоским срединама се све много брже и лакше открива, запажа и освешћује него у граду, будући да је – буком, галамом и лажним медијским сликама – у градовима све лукаво скрајнуто, покривено и скривено од очију јавности.

Гледам како људи једноставно вену, сахну, копне и нестају, тако тихо и нечујно, попут пољског цвећа и дрвећа.

У недељу сам посетио једног младог а пробуђеног и освешћеног Србина – са чијим сам оцем ишао у основну школу – који се, јесенас, после петнаест година проведених у Канади, вратио, заувек, у ово банатско село на самој граници.

Иако смо његов отац и ја ишли у исти разред, у исто одељене, чак неко време и седели у истој клупи, он се од детета дружи са мном као да смо нас двојица – а не његов отац и ја – школски другови.

Воли поезију и уметност, слуша руске изворне песме, чита Андрића, Јеротића, Црњанског и Достојевског и трага за ведсрбским коренима.

Када је пре петнаест година полазио у Канаду – причала ми је доцније његова мајка – најпре је са полица покупио моје песничке књиге, ставио их у кофер, а тек потом је паковао све друге личне ствари које му за пута требају.

 – Кад сам се јесенас вратио из Канаде, –  прича ми овај млад човек, док уз кафу седимо на његовој тераси и слушамо Пелагијин вилински глас а загледани у далеке и моћне крошње столетних дрвета упремасе – ломио сам се скоро око два месеца: да ли да се вратим у Канаду или да заувек останем у Србији!? А онда сам у једном трену тиховања примио поруку из дубина срца и, пресекао: не враћам се више тамо, па да ћу и гладовати и смрзавати се овде у Србији!

 – Тамо је мртав свет, – наставља Д. С. своју исповест док заједнички мотамо дуван и припаљујемо цигарете, – све је  мртво, беживотно и бездушно у том свету. Људи су роботи, сенке и утваре. Не знаш ко је мушко а ко женско, ко је човек а ко звер у људском обличју! Они благе везе немају ни о чему: ни ко су, ни чији су, ни одакле су пошли, ни куда и камо иду! Живе као гуске у магли. Имају новац, имају материјална добра, али немају слободу и немају свој живот са сврхом и смислом. Шуте, муче, раде као роботи и робови, живе наметнут и задат живот,  без поговора, без бунта, без побуне; ни о чему не размишљају, ни о чему не сневају и не маштају, јер им је то и забрањено. Рекао сам: не треба ми такав живот – који и није живот! – без сврхе и смисла, живот који се преживљава од данас до сутра, од младости до старости, живот без снова, поезије, уметности, културе, визија, поетике и вертикале, живот у којему се без престанка ишчекује болест, смрт и коначни нестанак!

 – Многи од наших људи, њих око десетак, који су у оно време са мном дошли у Канаду, ископнели су и умрли убрзо, за свега неколико година, од туге, патње, безнађа и бесмисла. Кад сам то видео, рекао сам себи: враћај се, Србине, у Србију, у Банат, без повратка! Сада ме овде, у нашему селу, питају неки од оних који су пуни илузија, омаја и опсена о Западу: зашто сам се из тог канадског „сна“ и „благостања“ вратио у Србију?! А ја се шалим с њима, па им одговарам: вратио сам се због вас, мојих комшија!

(Велики Гај, наспрам Вршачког горја, лета 7527, месеца цветног, дана осмог.)