Почињу благодатни дани пролећа и лета. Природа се пробудила, све је расцветало, миомириса посвуда око нас. Лепота једна разгаљује око којим је гледаш. Шетам, бетонском стазицом, на периферији града, a није то обична шетња. Шетам са једном младом женом, дивно пробуђеном душом, прелепом трудницом, мојом бившом ученицом. И сада је све добро!!!

Досељена у наш крај из Грчке, уписана у основну школу у крају и завршила средњу, у којој сам радила. Увек смо се сустизале и путеви нам се укрштали. „Тамо бејах нека Српкиња, а овде бејах она што је из америчке школе дошла. Као лоза испреплетена у чокот, тако су теби и мени животи испреплетани“ – каже Лола, док споро корачамо, показујући прстима тај замишљени чокот. „Иначе ме та лоза, као биљка, јако фасцинира, просто сам везана за њу, а и иде ми од руке.“ – насмеши се очима, погледајући ка мени.

„Друго сам хтела ово да ти испричам, знаш, пресрећна сам што ћу ускоро постати мајка. Сећаш се када смо се среле, једном, случајно, када си ме тешила. Неутешна бејах тада, већ сам изгубила наду, трудноће су ми се стално гасиле.“ – Посматрам је, онако у свој лепоти носеће жене, раскошне једрине, а очи ко звездано небо, препуно блиставих звезда које искричаво светлуцају. О, да, уздах ми се задовољства, из дубине душе у бескрај вине.

„Но, са Mарком је посве другачије, просто исто дишемо. После оног периода када сам се сабирала дуго, тражила помоћ, спас у раду, и ко зна у каквим још књигама и богомољама, а признајем имала сам и подршку породице, и још на сву срећу, и подршку само у мени виђене и знане божанске енергије. Знаш, благослови ме Лада. Нађе ме Марко.

Једне ноћи ми се само Глас обрати! Као један, јединствен глас, али уплетен са стотини нежних подгласова, баш као нај чокот лозе што га управо описах!!! Не могу то речима изрећи, то знају само они који су га чули.После добијене поруке,  обли ме светлост. При пуној свести, питам се, шта је ово, умишљам ли, а истодобно милост кроз мене прође, о Човече, о Боже, велико Знамење!!! И сад ми се чини да се све у међупростору, између сна и јаве, деси.

Решим једном да умрежим све пријатеље истомишљенике. Знаш ово што делим по фејсу, наше идеје, мисли наших дедова, прадедова, наше лозе, наших корена. Повезах се са многима из нашег краја, ал деси се да сам морала да се селим, а никога уживо нисам упознала – и баш када сам то помислила, јави ми се Марко, са предлогом да прошетамо псе. О, Боже, а ја се пакујем!!! Пристао је да ми помогне. Практично се од тог тренутка нисмо ни раздвајали. Знаш оно „случајно“ – с лучом, са светлошћу, тако сам ето упознала мог човека.

Прошле године, за његов рођендан, су пријатељи долазили и доносили, ко је како имао идеју, поклон, храну, пиће. У тренутку када је кума донела торту, он некако подигавши очи нагоре, у срећи на оваквим лепотама, упита: Боже, шта ме још лепо чека??? Е, тада ја изрекох моју, нашу вест, о доласку новог члана породице. Замисли!!! Замисли срећу присутних и њега самог. То је неописиво.“ – затитра јој осмех на лицу, као да победоносан поглед ка мени упути.

„Зарад јако ризичних предходних трудноћа, одлучи докторка да ме пошаље у болницу. Да лежим. А ја се иначе супер осећам, одлично једем, лако носим, не умарам се посебно, угојила сам се видиш и сама“. – Раздреши моја Лола ону светлоплаву јакницу, коју је везала око струка, привеза је мало чвршће, да не спада, и настависмо шетњу, ка мирном месту, где би смо могле попити неко витаминско освежење. У међувремену обави разговор са својим човеком, који ради дуплу смену прилично тешког посла, а ја задивљена бејах таквом одлуком и чињењем младог човека.

„Одем ја тако на то одржавање. У соби су и друге младе жене, леже.“ – насмеја се моја весела трудница – „и све имају посете, долазе им мужеви, рођаци, родитељи, а долазе понајвише свекрве!!! Причају се приче, планирају предстојећи догађаји. Ал’ оно што ми је привукло пажњу, све су добиле ново рухо за предстојећу зиму! Капут и чизме. Свесна, да ја свекрву немам, моја је давно отишла, би ми некако тешко на срцу, туга ми се увукла па све о томе размишљам.

Но, не рекох, имала сам стално неке знаке и знамења, као да стижу од моје свекрве. Јак осећај, да је поваздан ту, негде око мене, однекуд сам знала да се прожимамо у ставовима, поступцима. По причи коју чух о њој  и како је шта урадила, вала и ја бих све исто, а гледајући њене слике, закључих –  сличне смо грађе, скоро да се исто облачимо, чудила сам се, као да сам њена кћерка. Њено име је оно име када сам изговарала као девојчица, да ће ми се тако звати кћерка  – сећаш се, када смо причале? Јако, јако смо повезане, нема збора, видим исти одабир у свакој шољи, тањиру, у квалитету постељног рубља, у њеним џемперима, једино што ми ње нема.

Оговарају помало оне моје цимерке своје свекрве, а ја им завидим што уопште имају свекрву, јер ја своју немам. Некако ми ти њихови капути и чизме које су добиле запараше рану. Само ја немам од кога да добијем. А зна се да је обичај, да породица дарује снаху, која треба да донесе ново биће на свет, дарује баш капутом и чизмама, снаха расте, отичу јој ноге, шири се, треба двоје испод капута носити.“

Попесмо се на спрат маленог локала, до терасе, где пири ветрић а поподневно сунце милује по разголићеним надлактицама, имамо одличан поглед на пољану и стазу којом смо шетале. Родитељи са децом, трчање, цика, брање пролећног цвећа, колица са бебама, понеки бициклиста. Ох, ово је дан радости и неког Божанства плодности. Просто не верујем, никада раније нисам имала овакав догађај, а са Лолине блузице као да је неки симбол Сунца заблистао, мада не разазнах који је то знак од сталног треперења и пресијавања, само светлост видех.

„Слушај даље, тек сада стиже најважније. Вратим се из болнице кући и почнем да сређујем по орманима и фијокама. Први орман пресложих брзо, кад у другом, посве на дну, али дубоко угурано, један кофер! Извучем тај кофер, отворим, ииију!!! О, Боже!!! О, радости моје, извлачим и не могу да верујем!!! Два, нова, новцата, капута са ценом на себи, виси она етикета, гледам је а не могу да верујем!!! У посебној кеси, нове чизме!!! Подигох оне чизме у вис, захвалих се знајући да ми је то она послала, оставила, захвалих се што ми је на овај начин учинила поклон. Можда је она то себи оставила, а можда је то баш мени било намењено! Ох, не могу да верујем!!! Назвала сам Марка, и рекла му: стигли ми капути и чизме. Није знао о чему се ради.“

Размутила је још шећерног сирупа у онај исцеђени лимун, промешала лимунаду. Пила је полако гутљај по гутљај, погледајући на стазу. Са те стазе треба да се појави њен Марко. Не, не познајем Марка, али само изузетно јак и чврст човек може да заслужи Лолу – јер Лола је Ладина миљеница, миљеница лепоте и љубави, праведница. Жуте се маслачци по оној ливадици, размишљам, доброг јој је Лада одабрала … нови живот, шта ћеш лепше.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Рано сам освестио, да сам у овај свет, на ову планету дошао само зарад учења и освешћивања.

Ова планета је велика васељенска школа, школа какве нигде другде нема.

Наш први и најбитнији задатак у овоме свету јесте учење и освешћивање, а све остало мора бити подређено  том задатку.

Завршавање школа и факултета, женидба и удадба, запошљавање и рађање деце – све то мора бити подређено том битном и суштом задатку.

Ко то на време не схвати и не освести, упашће у самсару, у вртлог, у зачарани круг рађања и умирања, поновног рађања и поновног умирања, до убескрај!

Децу не рађамо зарад себе, већ зарад њих самих.

Децу не рађамо зато да бисмо лечили неке своје немире, страхове, бриге, промашаје, комплексе и фрустрације из младости, нити стога да би она била наше верне слуге када остаримо и онемоћамо, већ стога што је то саставни део оног већ реченог, битног и суштог задатка.

Децу рађамо зато да би кроз њих неке друге божанске душе превазишле све ступњеве материјалне васељене, те да би потом узрасле до звезда и сунаца.

Ми нисмо родитељи својој деци, већ само посредници и помагачи Великог Божанског Родитеља.

Зато и кажем: наша деца нису наша деца, но су то деца Великог Божанског Родитеља чија смо и ми сами деца.

Време које проведемо на овој планети бива подређено непрестаном, даноћном учењу и освешћивању, а то и јесте бит и сушт душевног и духовног узрастања до звезда и сунаца.

Једина и највећа награда за знање јесте само знање.

Нема ниједне друге плате у овоме свету за знање које смо примили од светлих суштастава из вишњих светова.

Они који стичу знања у овоме свету зарад новца и материјалних добара никада неће ни стећи битна и сушта знања.

Они ће остати заробљени у овоме свету за ко зна колико наредних инкарнација илити животних токова!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

Између свих нас постоји јака и дубока тајинствена, онострана, душевна и духовна веза.

Између вас који читате, и мене који пишем ово што читате, постоји, гле! звездана и божанствена повезаност још од Праискони.

Сви смо се ми сретали толико пута на нашим заједничким пропутовањима кроз силне светове, само у различитим личјима и обличјима.

Сви смо ми нечим веома битним и суштим задужили једни друге, сви смо ми једни другима били или браћа или сестре, сви смо једни другима били или родитељи или деца, сви смо ми из једног Јата, из једног Племена, из једног Рода, само што смо то заборавили, али сад се присећамо.

Постоји доста тога што знамо, и знамо да знамо, но, постоји много више тога што знамо, а не знамо да знамо!

То што знамо, а не знамо да знамо јесте наше ВИДОВИТО ЗНАЊЕ!

Из ВИДОВИТОГ ЗНАЊА рађа се ВИДОВИТА ЉУБАВ.

Видовита љубав, то је божанствена љубав; љубав која се прелива кроз сазвежђа и звездана јата, кроз овостране и оностране светове; љубав која не умире и не вене, већ навек бива млада, свежа, крепка и жива.