И овај камен земље Србије,
што претећ сунцу дере кроз облак,
суморног чела мрачним борама,
о вековечности прича далекој,
показујући немом мимиком
образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
што се из праха диже у небо,
костију кршних то је гомила
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене, —
да унуцима спреме бусију,
оклен ће некад смело презирућ
душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
до тог бедема,
ногом ћеш ступит можда, поганом.
Дрзнеш ли даље? . . . Чућеш громове
како тишину земље слободне
са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
шта ти са смелим гласом говоре,
па ћеш о стења тврдом камену
бријане главе теме ћелаво
у заносноме страху лупати . . .
Ал’ један израз, једну мисао,
чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“ . . .

Једино још раде телепатске везе
једино још стижу писма без адресе
једино је нисам учио да пати
једино јој моје мане недостају

Њено лице је снимак њеног срца
њен укус сам заувек отровао
њено срце држи свећу док ја пишем
у мене увиру стене као воде

Мој гроб је авион срушен у прашуми
јачи сам од ње јер сам мртав
чему ме она учи видеће се
ако се поново једног дана родим

Моје срце је њен микрофон
нека звер труне и светли у висини
после ње дишем као после кише
и издвајам нешто друго из ваздуха

Ја сам слао у школу њене уши
ја сам јој давао часове из очаја
ја живим да бих објаснио нашу везу
ако она постоји немам шта да кажем

Она је лепа као умивени рудар
она са мном вара своје љубавнике
због ње су радници суботом у новим оделима

Више од свега чист ваздух јој личи
она каже мојој звезди: Благо теби
изрезујем њене очи из ничега
она мисли да је варам када дишем

Тровао сам се њеним месом као бакром
она спава као да уме да се буди
и најгушће шуме чита као воду
о висока птицо где досеже моја мисао
шта ли сам цртао мајци у утроби

Како се скупља под ноктима зима
и језик смета да кажем шта хоћу
повраћам камење и пијем мастило
и падам под својим срцем после свега
гром се у воду одроњава, господјице

Припалите ми на челу цигару
вести су у дубокој води закасниле
звезда се у слуху топи као сапун
неко биље ме на телефон зове
откад носим грумен соли место срца

О птицо најдаља тачко у потиљку
том чуду од детета са срцем од сламе
не сећам се више шта сам обећао
да ћу створити од тридесет слова

Моје уши давно у свемир одоше
сад се лепе за њих као за промрзло гвожђе
птице што се воле и траже у језику

Графички радници сложите моју душу као своју
припитајте врапце о нашој љубави
поезија чека да нестане од мастила
па да се јави неометана и слободна

Сунце је једини живи сведок свих времена
нечиста душо са собом у неслози
страдале су и мало веће птице
док је време ову школу изучило

Она ме сада црта по сећању
она чека писмо које су украли
она нема појма од чега се живи
кад одем под земљу све ћу јој признати

Кад она реч узме биће и крај света
наместо снега падаће пепео
расејан ћу ући у историју
заборављајући и добар дан да кажем.

Само неупућени у значење и значај кравате могу тај комад тканине лакомислено багателисати и везивати га око сопственог врата без икакве везе са сопственом личношћу, већ једино са модом или са правилима складних боја.
По веома распрострањеној легедни, то име потиче од хрватских плаћеника који су жарили и палили, односно ратовали по Француској Луја XIV, дакле у XVIII столећу. Носили су по правилу привеске око врата, који су потом по њима прозвани.
Како су Срби ретко злобни, а Хрвати чешће обузети мазохизмом комплекса свог провиницијализма, они кажу да је „кравата” једина хрватска реч коју је усвојио „велики свет”.
Ипак, писац ових редова је вишеструко сумњичав према овој легенди. Пре свега, питање је да ли је реч о Хрватима у етничком или географском смислу. С обзиром да су и тада, као и у претходним столећима, Хрватску и Европу од најезде исламизованих Азијата и потурица бранили углавном Срби, односно српски Крајишници, логично је закључити да је и та плаћеничка војска у Француској углавном била састављена од српског материјала.
Осим тога, речени „Хрвати” нису измислили кравату, него је тај део одеће много древнији и по свему судећи потиче из културе одевања старих Римљана. Како сведочи једна Хорацијева сатира, Римљани су кравату звали focale. Можда значај кравате осветљава и то име, које потиче, претпостављам, из истог корена као и focus (огњиште, дом, породица, жртвеник), те focilo (окрепити се, опоравити, оживети).
Једно је извесно: у високом средњовековљу кравата ишчезава из употребе, а потом хронике XVII столећа сведоче да она поново избија на сцену моде, ширећи се по целој Европи, у различитим облицима који су се очували до наших дана.
У великој су заблуди они који мисле да је ношење кравате избор и знак конформизма. И у том случају, сву одговорност сноси начин и сврха употребе. По својој природи, кравата је сушта супротност сваком конформизму и свакој униформисаности, јер је управо знак изражавања и препознавања персоналности и јединствености. Носити кравату ради „упристојења” или усаглашавања са владајућом модом својеврсни је бесмисао.
Најсажетију дефиницију значења и значаја кравате, са тачке гледишта модерног глобализованог човека, пружио је чувени француски ТВ-водитељ Гијон Дуран: „Кравата је једина побуна која је допуштена човеку XX века.”
Оно што је застава за државу или нацију, грб за племићку лозу, то је кравата — у недостатку других „допуштених” обележја — за модерног човека, за његову угрожену особеност или индивидуалност. Стога, кравату ваља изабрати и носити у складу са сопственом личношћу. Зато се слободно може рећи да кравата човека чини човеком. Она га не само изражава, већ и преображава.
Заблуде у којима живе грађани модерне цивилизације Запада осведочава њихова општа склоност да кравате бирају према оделу, уместо обратно. Ваља прво изабрати кравату, а тек потом тражити одело које би било у складу са тим знамењем сопства.
Не знам зашто, али ја никада у свом животу себи нисам изабрао нити купио ни једну кравату. Све кравате које поседујем добио сам на поклон. Потичу из руку жена које су биле или остале драге мом срцу и души. Наравно, највише кравата поклонила ми је супруга. Једини поклони из мушких руку потичу од самих произвођача кравата, од најславнијег, Антонија Ратија, до нашег Невена.
Животно искуство ме је научило да се само паметне али и смелије жене одлучују да мушкарцу кога воле или цене поклоне кравату. Оне добро знају или интуицијом наслућују да је кравата стег личности у мушкарцу. Поклањајући кравату, оне немо дају до знања мушкарцу каквим га виде или каквим желе да га виде. Зато за такав поклон ваља имати и храбрости, јер погрешан избор може изазвати одбојност. Осим тога, такав поклон одаје или изражава жељу за присношћу, за везивањем, јер је кравата и симбол једне везе. Као поклон из руку жене, она може да симболише и загрљај, око врата, око моралне кичме човека. <

(Из ауторског текста „Кравата чини човеком”, магазин Дама, Београд, 1998)

Пре неколико година обзнанио је неки поуздан господин какву је врану посматрао на своме сеоском имању.

Сваки дан по више пута долазила му је једна врана пред кухињска врата да ту нађе бачен залогај. Кад што за јело нађе, она то не поједе, већ однесе у кљуну некуда, и то у врт иза неког жбуна. Могло се помислити да то носи својим младим враницама, али пошто је било рано пролеће, кад птице своје младе још не излегу, то је она нађено јело морала неком другом… односити. Тек када се по пети-шести пут врати, она онда поједе ако још нешто нађе.