Владан Пантелић: ЛИРСКИ ЗАПИСИ ИЗ ТИЈАЊА


 

Владан Пантелић

Владан Пантелић

Тијање је омалено село удаљено око 8 км од Гуче и Лучана и око 18 км од Чачка. Некада је Тијање било среско место, центар дешавања, а сада га стиже судбина србских села – млади, трбухом за крухом, се селе у градове, стари одлазе на страну лица, многа домаћинства се затварају. Недостак државног плана за опстанак села, за традицију, за развој уопште, учинио је своје.

Има много теорија како је настало име Тијање. Неки кажу да му име потиче из доба Римљана, неки опет тврде да су му кумовали Турци. Има и других теорија. Но, имена увек долазе из духовног. Тијање има облик развученог удубљеног сочива, одликује га блага клима, јер ветрови прелетају преко њега и одлазе даље својим тајновитим путевима. У Тијању је тихо – тииијааање, а тишину развлачи пев птица певалица, посебно у пролеће када је љубав најактивнија.

Снага и суштина Тијања је Тијанија, препуна песме и мудрости.
Камен Тијаније је б е л и к р е м е н
Птица Тијаније је ч е ж њ и ц а – љ у б а в т р а ж њ и ц а

Звук Тијаније је ш а п а т и ш а п а т
Свет Тијаније је С в е т В и т е з а П р а и с к о н о г Р е д а
Унутарње стање Тијаније – Р а д о с т о д Р а д о с т и
Жив-вир Тијаније је М а н и т и в и р
Дрвеће Тијаније су Х р а с т У ч е њ а к и Б р е с т У с т р п т а л к о
Биљка Тијаније – х а ј д у ч и ц а
Култно место Тијаније – П о љ е о д к а ћ у н а
Река Тијаније – Т и ј а н а
Планина Тијаније – О р л о в а
Пиће Тијаније – С у р и ц а и т и ј а њ и ц а р а н е в и д а р и ц а
Девица Тијаније – А р и ј а н а с в е з н а ј н а

Тииијааање…

Тијање је Богомданo тихујуће место, Богомдана лепота! Тијање је, уствари, природна дејствена (енергетска) лепота над лепотама и сила над силама! Мени, који сам ту рођен, никада то није било спорно јер сам тијањска природна дејства јасно видео и јасно осећао од најранијег детињства. У мојој породици урођена повишена перцепција била је нормална појава. Моја баба по оцу била је познати народни исцелитељ. У нашу кућу свакодневно су долазили људи и жене и тражили помоћ. Баба је лечила уганућа, преломе, порађала жене, правила мелеме, саљевала олово, гасила угљевље. У то време лекари су били далеко, у већим местима, и овај вид лечења је давао добре резултате. Још има живих сведока којима је излечена рука, нога, леђа, жутица, а има и деце, сада одраслих па и старијих људи, којима је моја баба помогла да дођу на овај свет. Баба је могла да види ауре око људи и ауре неких места у Тијању за које је говорила да су здрава и да дају снагу људима ако би се ту одмарали.

И ја сам наследио повишени осећај за људе и људска испољавања, природу, природна зрачења и друге појаве. Када сам био мали дечко, пре него што сам пошао у школу, сећам се, стално сам запиткивао родитеље и рођаке одакле долази светлоплава блистава, скоро невидљива, светлост која се разливала у нашој ливади коју зовемо Чаир и која је лебдела по целом тијањском пољу. Мајка је говорила да је то цвеће – каћуни. Ја сам наравно видео расветале каћуне с пролећа или у јесен, нарочито када је њихова година, али моје питање се односило, сада то јасно знам, на дејствена зрачења места која други нису видели. Када се нешто не види људи сматрају да и не постоји. До појаве микроскопа није се знало, није се видело, да постоје многа ситна бића која су невидљива голом оку, али видљива на појачању. Тако је и са зрачењима – не постоје за оне који их не виде или не осећају, али постоје за осетљиве инструменте којима се може мерити, или за осељиве људе који могу да виде и осете.

Нажалост, у овом свету многе важне одлуке доносе духовни слепци који су чврсто усидрени у материју, додатно ослепљени личним интересима. А лични интереси желе у Тијању, јединственом дејственом месту, природној ваздушној бањи, обилатој по благотворном зрачењу које спречава или исцељује многе болести и доноси мир и окрепљење старим, слабим и депресивним особама, изруче прљаву технологију која ће да уништи ово место и ближу и ширу околину. Лични интереси су силни, безобзирни, лажљиви, слаткоречиви, обећавајући, умеју да заплаше, потплате, преваре. За њих и њихове налогодавце из сенке ништа није свето, важан је долар, динар или фунта.

Која би земља, која држи до себе, до својих грађана, дала природно здравилиште за термоелектрану која гуши и убија, која? Можда Енглези, Немци, Амери, Французи, Холанђани? Нико то неби урадио! Прљаву индустрију селе са својих простора што даље, што даље. Који би председник општине коме су важни бирачи, становници, деца, дао бланко пристанак за прљавушу која негативно зрачи, гуши, разбољева, убија?

Како ја видим, како осећам и како знам Тијање?

Као што рекох, још као дете виђао сам дејствено (енергетско) поље које се ширило изнад тла и које је било различитог интезитета, зависно од локалитета. Тада нисам знао шта је то, а то нису знали ни моји родитељи или комшије. Штавише, они то поље нису очима ни видели! Због мојих виђења имао сам и неприлика, смејали су ми се или, у најбољем или најблажем просуђивању, говорили су да маштам. Понеко би ме пипао по челу да види имам ли температуру и да ли бунцам. Посебно драматично било је реаговањеје родбине и комшија када сам говорио да видим струју фине енергије која иде из правца планине Овчар преко моје куће према југу ка Грчкој. Други крак слабијег интезитета видео сам да долази са северозапада и иде мало јужно од Чачка. Те две струје се укрштају изнад моје куће, тачније изнад степеништа испред куће. На пројекцији места где се укрштају те струје волео сам да седим у младости или да медитирам дуго у ноћ. Нема потребе да даље описујем догађаје из детињства, нити да описујем виђења, поруке…

Данас, са толико радног искуства као инжењер – технолог у привреди, са специјализацијом за унутрашњу и спољну трговину и маркетинг добијеном током школовања на магистралним студијама на Економском факултету и са искуством у раду на информисању и маркетингу и радом на руководећим местима, затим као дипломирани хомеопата, учитељ многих духовних и исцељујућих вештина, а и као рођени тијањац, осећам се позваним и стручним да дам негативно мишљење о идеји да се у Тијању или ближој околини гради термоелектрана и да се жртвује овај јединствени природни и здравствени локалитет. Ово место треба да буде оно шо уисини јесте – здравилиште, место за туризам, место где би се одржавале радионице за децу без родитеља како је то једном са великим успехом урађено, затим место за старе и изнемогле за опоравак. Тијање треба да буде Дом за духовни, милосрдни и еколошки рад.

(Лето, 2013.)

Тамна је ноћ – Оливера Лола Аџић


248207_2146028853147_1319054346_32598477_1107736_n

 

Тамна је ноћ,
ал’ не може ‘вако довека….

Кад нагло сване,
кад се Сунце иза мрких брда распе,
Кад бела светлост прасне
снагом водопада
и са небеса саспе,
Забљештаће хиљадама Сунаца,
зазведаће предео од дивоте,
завидаће се ране душе болног који правду чека,
зацариће се земља чарима миља и бивства лепоте,
тако бљештава, тако искрава, тако распевана
арија небеска,
раскрилиће се на своду божанска фреска
да ће
сви ови скотски створови, Кербери, караконџуле,
завриштати као даждевњаци и зацикати к’о гује љуте,
подвиће репове и подвући дјаволу под скуте,
кроз бунаре у земљу утећи,
у мртвило непостојања побећи,
загребати , застругати, у сени се створити,
у прах расути и раздувати
а ми ћемо свет наш очовечени за људе сачувати
и мирно живети , ткати , појати, љубити и стварати……

 

Ирена М.:ВЕЧИТОСТ…


 

IMG_20180122_204624_984.jpg

Звона
Тон еха
Тупо ударње
Милозвучно одзвањање
Није до предмета
Да се тону одреди граница
До облика
Ту настаје смерница

Свирач
Прикупља бал
Свира на виолини
Умилно тактање
Мази увојке
Природне косе
А ноге босе

Харфа
Сама нити покренула
Пастира вечног
Омамила
Сада се куне
У љубав и душу
Само да љуби
Ноту којом
Она пева

Дар над милинама
Гордост над висинама
Плач над осудом
Милина над пресудом
Љубав над моћи
Што не могу дани
Могу ноћи

И све у трену плеше
Све у јави стави
Ако уме душа такт
Да не заборави

Сија се јаче
Зора брже свиће
Ако се само
Биће са собом
Среће
Вечито пролеће у души
Зиму руши
Не може снег окопнети
Док се душа
Не развије
Од голети
До процвати

Круг
Вечити предео
Живео је
Онај
Ко се није штедео

Саша Мићковић:ЗЕМЉА ДИВОВА


Давно планетом задруга Дивова,

Ходала, расла, причала, дисала…

Та силна гарда орјашких синова,

Праисторију светску исписала!

.

Постојбина им беше Дивонија,

Обрасла шумом, опасана морем,

А престоница стара Панонија,

Којом владаше главешина Зорем!

.

Жене дивова рађаше горштаке,

Високе, гипке, отпорне и јаке.

На главама су носиле крчаге;

 

Воду за коње – у наручју дрва,

Зорена била у племену прва,

Те жене Небу биле миле, драге!

 

II

 

Њихове куће од камених греда,

Досезале су храстову висину,

Испред њих зелен појас дрвореда,

О који муње сред ноћи ошину!

 

У Дивонији џиновске колевке,

Истесане од грађе јасенове,

Мајке мекано шапутале певке,

А деца снила озмајене снове!

 

Очеви снажни ловили су срне,

И хитрим трком сустизали птице,

А када ноћу задња звезда трне,

 

Џиновчићима миловали лице.

У складу с Небом живеше дивони,

Верни планети, Сунцу, васиони!

.

Крагујевац, 23.01.2018.

 

Душица Милосављевић: Ватра прочишћења


Остављен од Рода, пробуђен од сна,

у клопци канџи махнитих, црних звериња…

Кад намрачи се небо, а земља трусом тресе

Перун бес свој пусти да таму однесе!

..

Док последњи ратник под његовом Правдом

веран њему буде свом огњеном снагом

опстаће нам Род!

Док се муње вију из ратника смелих, док из срца јуначких има муња врелих,

спасиће се Код!

.

Знао је то последњи, онај што га звери опколише тада,

Перунов потомак, витез што не страда!

Из чељусти сивих у муњу се створи, па распали по зверињу док задња не изгори!

.

Али и сам Перун тад стаде да бије, по земљи и небу ватру да прелије!

А синови његови и ратничке кћери из огња се подижу, бесмртни и врели!

Да сачува се Код!

Владимир Шибалић:ПЕСНИК ПРЕД СУДОМ


 

Судите, ја одавно мирно стојим,

Нисам од оних што речима тргују.

Због истине као песник постојим,

Лажима не дам да ми душу трују.

.

Судите већ, ако част спознасте,

Песнику ноћи  што вам пркоси.

Засадићу клицу да из ње израсте

Нова нада да се с неправдом носи.

.

Ја признајем јавно да сам пио,

Да сам се млад кафани дао.

Видим да вам се зној низ чело слио

Јер сам пред вас овако дично стао.

.

Чекам пресуду, часни мој суде,

Чекам правду писану по вама.

 Није истина да ја мрзим људе,

Ал’ душе је ваше већ појела тама.

.

У тој тами, ваших душа дубини,

Још увек одзвањају стихови моји.

Ја веран бејах увек судбини,

Нисам онај што се ње ње боји.

Драган Симовић: ВЕЧЕРЊИ ЗВОН


Вечерњи звон,

из поља,

на ветру,

подно румених

облака од пене,

на зелен-плавом небу

што дном обзорја гасне

у пурпур сутона.

 

Седим на пропланку ветрова,

загледан у даљине снене,

одакле допире мирис

снежних врхова

горја.

 

Опхрван сетом од века,

а да не знам што,

слушам шапат лишћа

модрих топола

нада мном.

 

Једна давнашња љубав,

чијег се имена не сећам,

прати ме, гле!

сустопице,

на свим путима

мојим –

из света у свет!

 

Сребрни цар


Под овим именом подразумева се биће хтонских карактеристика, о којем нам најдетаљније говоре предања из Источне Србије.
У различитим крајевима рудари су га познавали још под именима: земски дух, земаљски дух, подземни дух, рударски цар или чувар, јамски ћоса, дивљи човек, као и перкман [Bergmann]. Последњи од тих назива дошао је на ове просторе са немачким рударима у средњем веку, који су са собом донели и своја веровања о патуљцима, па није сасвим јасно разграничено шта је то што је њиховим присуством измењено у домаћим легендама.
Сребрни цар је у већини прича замишљан као сребрни, или бели човечуљак, на ког се могло наићи дубоко у ходницима рудника како се сија „као јарко Сунце“. У зависности од опхођења рудара према утроби Земље, он их је награђивао или кажњавао, тако што би поплавио руднике призвавши копнене воде у помоћ.
Ово господарење над рудинм богатствима ставља га у везу са богом Велесом, чија је једна од главних функција управо надзор над свим земаљским благом.

Текст: Александра Божиловић

Литература:
Александар Лома – „Interpretation Slavicae: Some Early Mythological Glosses“, Studia mythologica Slavica 1, Љубљана/Писа, стр. 45–53, 1998
Веселин Чајкановић – „О врховном богу у старој српској религији“, Просвета, Београд, 1994
Тихомир Ђорђевић – „Сребрни цар [Der Silbergeist – Srebrni car]“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 7, Београд, 1932
Милиленко Филиповић – „Сребрни цар [Der ,,Silbergeist“ – Srebrni car]“, „Гласник Етнографског музеја“, књига 8, Београд, 1933

Слика: Душан Божић – „Сребрни Цар“

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Владан Пантелић: НАД-ВЛА-ДАВАЊЕ


Тишина Тијаније
Обасјана распршеним зрацима
Златног доба које надолази

.

Тишина Тијаније
Моћна мирујућа трка
Алхемије мога средишњег Срца

.

Тишина Тијаније
Посматрам прсте на рукама
Созерцавам једнакост неједнаког

.

Тишина Тијаније
Голокож непоседован – све волим
Ничега више нема осим Лепоте

.

Ти-шина Ти-ја-ни-је
Богојав у поноћ отвара Небо
Са прхом узлећем крилима Слободе
И летим тамо где у себи нећу моћи
Васцелу-разиграну Васељену да зауставим

 

Роса


Митолошко објашњење ове атмосферске појаве јавља се широм словенских земаља. Нека од веровања су да росу сеју виле или русалке, да она излази из земље односно да је то зној земље а такође да се змајеви хране млеком и росом. Гатање о времену се такође радило помоћу где је обилна роса наговештавала лепо време док је роса која се дуже задржавала предсказивала кишу. Роси се приписују лековита и магијска својства те су за њу везани и многи магијски обреди. Један од таквих обреда је и ваљање по росној трави где се сматра да ће учеснику ове магијске радње роса подарити снагу и здравље. Умивање росом је саветовано ономе ко се спремао за лечење бајањем или за друге магијске ритуале и то се сматрало предусловом њиховог успеха.

Текст: Милош Костић – Литература:
С. М. Толстој , „Роса“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001

Фотографија: Jonas Weckschmied

Извор:Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни