Све се купује: слава, друштво, школа,

Свашта се може у свету тирана,

Прљавштина је стисла са свих страна,

У глибу грца човечанства пола!

.

Уместо свеће тама посред стола,

Нова безвера пуна грешних мана,

Пластичне усне – гумирана храна,

Лажни мудраци и надања гола!

.

Историја се мером страха кроји,

Свако од сваког зазире и боји.

Пред .провалијом у том утрнућу,

.

Ко загубљени људи главе тресу,

Скрхани тугом и луди при бесу,

Траже у мраку раскровљену кућу!

.

Крагујевац, 19.01.2018.

 

Замисли овај свет као један воз велике брзине…

Замисли…

Замисли да лудачки иде ка провалији…

Замисли…

.

Размисли, да ли би помогло то ако би их упозорио?

Размисли…

Размисли, да ли би те послушали? 

Размисли…

.

Да ли вреди овај свет упозоравати?

Да ли вреди? 

.

Једноставно мораш о себи и својима да бринеш,

А њих да пустиш јер ћеш и ти да погинеш. 

.

Нека им буде…

Нека им буде…

21. коложега 7526. године

Древни је Човек све у Свету посматрао духовним очима.

И, будући да је све у Свету посматрао духовним очима, он је и могао све у Свету видети (као) духовно.

А када се Свет посматра унутарњим, духовним видом, тада се и успоставља душевна и духовна присност са Светом.

Из душевне и духовне присности рађа се Љубав.

А Љубав је увек сушта, делатна и дејствујућа; Љубав се свагда и вазда пројављује кроз Дело, кроз Стварање, како у најужем, тако и у најширем значењу Речи.

Нема Љубави без Дела!

Кад кажем, да нема Љубави без Дела, онда не мислим само на стваралачко, уметничко илити духовно Дело, већ на свако сушто Дело.

Сушто је Дело и рађање деце!

Деца рођена из Љубави (и у Љубави!) јесу сушто Дело двоје Божанских Стваралаца.

Човек и Човечица јесу Божански Ствараоци, Створитељеви СаСтворитељи, на свим пољима, на свим ступњевима Божјега Стварања.

Љубав између Човека и Човечице, по учењу Древних ВедСрба, има дванаест ступњева Посвећења.

Да, уистини, Љубав између Мушкарца и Жене и јесте Божанско Посвећење, по свим Знањима Древних.

Љубав је Тајинствено Посвећење!

У Љубави се не прожимају и не стапају само видљива тела (како то бесловесни позитивисти, дарвинисти, фројдисти и материјалисти мисле!), већ и она ина  (најтананија!) невидљива, непојавна тела –  душевна, духовна, светлосна и божанска!

Зато сам чин Љубави у Древних ВедСрба и јесте Посвећење, Увођење, Тајинство, Мистерија.

За Расног Белог ВедСрбина, који је живео у Вери и Знању својих Божанских Предака (и у саобразности са Природом), Жена и бејаше била Узвишена – скоро Божанство!

Светост и најтананија Побожност прожимала је Брак и  Породицу, Мужа и Жену, Родитеље и Децу.

Љубавно општење такође бејаше било Светост и Побожност за Древне.

Муж је у Жени гледао Богињу (Мајку Земљу); Жена је у Мужу видела Бога (Небо). И њих Обоје заиста биваху сушти Богови!

Тако је бивало у Древних, док су живели у Вери и Знању својих Божанских Предака.

Ово што данас видимо, то је последица одрицања Вере и Знања Древних Ведских Предака

Последица рептилских религија и идеологија!

Ови данашњи људи, диљем и широм Света –

нису ни налик на Древне, на оне Ведске Србе!

Све је обесмишљено, обездушено, обезбожено и озверено; све је приземљено, оземљено и извргнуто подсмеху, спрдњи, руглу и ругању.

Од некада Узвишене Љубави, од Посвећења Љубави, од Божанства Љубави, гле, преостао је још само бестијални секс, оно животињско парење и спајање, без Сврхе и Смисла!

Од Човека-Божанства, од Човека-Бога, преостао је још само мајушни и јадни човечић-човечуљак, који ће ускоро да се низведе до животиње, до скота, до псине!

Али, ја и даље, упорно и својеглаво, верујем у Новог Древног Човека, који се невидљиво и тајинствено рађа у Беломе ВедСрбству!

Тај Нови Древни Човек, Тај Нови ВедСрбин, верујем и знам, спасиће Божанску Душу Света!

Тај Нови Древни Човек, Тај Нови ВедСрбин, неће бити оптерећен рептилским религијама, по којима је Љубав између Мушкарца и Жене – греховна и Богу мрска;

нешто чега се ваља гнушати и клонити зарад духовног узрастања.

 

Сматра се заштитним средством против магија, урока и болести, задобијајући облик круга. Овај део одеће има улогу у свим битним животним догађајима попут рођења, свадбе и смрти.Појас се поред заштите могао користити и као средство за гатање, помоћ нероткињама да затрудне али и за штетне магијске радње.У пролећним обредима, везаним за плодност, носили би се појасеви начињени од врбиних грана.
Текст: Милош Костић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007
Веселин Чајкановић – Мит и религија у срба, Српска књижевна задруга, Београд 1973

Слика:
Душан Божић – Тканица

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

 

Пра Слово Су Ра Би

 

Од Почела до Кончела од По Чило до Кон Чило Од По-весма где је чесма,

Из Потке ми тече Песма, На десетом небу снијем Златне сузе на све(т) лијем…

Снијем, снујем, ослушкујем, Себи кадгод не верујем…

кад ме качи тај што мрачи, кад нападну пресретачи, Знаш шта значи…прелетачи, лажни Ткачи

и букачи… Ал смо јачи, роде, јачи! Чувају ме бела браћа, Они су ми Срцу плаћа, Против Таме штит и брана, охрана ми од обмана са свих пет ми стоје страна!

 Па се згурим и отурим, јед повраћам, змији враћам, отров гнојног зелембаћа

Што ум врти према Смрти, унатраг ме омајава, да на ум се лепи страва, Репати ме искушава…

У десницу Зелен камен на сред чела-ставим- знамен светелесног прочишћења бадем мој се шири, мења…

Па се скупим у срж своју, нађем Вишњу у спокоју, у јабуку и вишњицу, усликујем огањ-жицу!

 Зграбим клупко и преслицу, мотам клупко Конца, Од створених све до Створца, Риба, Пчела, Вук и Овца.

 

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА:

ПЕСНИЧКА СЛОБОДА

Песничка слобода се, између осталог, огледа и у томе, да песник може – када је надахнут илити инспирисан – неком суштом (конкретном) песмом  – да користи речи, па и читаве стихове, другог песника, како би створио своју нову песму.

То се онда зове стваралачка, песничка надградња, односно, прожимање и оплемењивање двеју сличних поетика.

Милица Миливојевић Цакић, ватрена песничка вила, то је осетила и схватила на прави и сушт стваралачки начин.

Драган Симовић

 

„Нека твоја прва реч буде добра

нека твоја друга реч буде истина

нека твоја трећа реч буде праведна

нека твоја четврта реч буде великодушна

.

нека твоја пета реч буде храбра

нека твоја шеста реч буде блага

нека твоја седма реч буде утешна

нека твоја осма реч буде добродошлица

.

нека твоја девета реч буде од поштовања

нека твоја десета реч буде мудра…

.

Затим, ако немаш речи да кажеш,лепше од ћутања,ћути „

Избор Љиљана Митрић

 

 

 

Шта остаје иза нас, и чега се сећамо, кад мину године и, када се изненада пројавимо у позноме добу, илити, песнички речено, у јесени овоземаљског живота?

Иза нас остају само наши будни снови из раног детињства, само наше љубави, наша заљубљивања у младости и, надасве, лепота наше вечно младе, детиње душе.

Све друго ишчили, све друго се развеје и распрши, све друго и није битно!

Није битно ко сам и шта сам био; нису битна знања, вештине и умећа; нису битна школовања, васпитања и образовања; није битно да ли сам живео у богатству, у раскоши, или, пак, у сиромаштву; заиста, ништа ми од свега тога није битно, јер све је то дим, магла, омаја и опсена.

Сада ми је битан само овај тренутак вечности, битни су ми моји детињи снови и битне су ми моје младалачке љубави.

Сав свој минули живот, у овоме трену, видим и осећам као сан.

И, све чешће се питам: да ли сам ја стварно живео тај свој живот, или сам само сневао да га живим!?

Не лупам више главу о томе: да ли сам смртан или вековечан; да ли сам био успешан или неуспешан, губитник или добитник; шта сам био пре а шта ћу бити после овог кратког и пролазног живота у свету закривљених огледала, јер ми је посве свеједно, будући да сам постао посве равнодушан према свему што се скрива иза свих ових питања која сам негда самоме себи постављао.

Зато, сневајте своје снове и живите своју љубав док сте још млади, док још имате времена, јер овај живот и јесте само сан!

Све што је лепо и дивотно, то, уистини, веома кратко траје!

 

 

Ма кажи ми

Што ја тебе толко волим

.

Ма шта има то  на лицу твоме

Што зове очи моје стално

.

Да л то свирка нека отуд извире

Што голица покрет игру тражи

Па онда застанем руке раширим

И у загрљај полетим полетим

.

Шта дозива реци душу ми

Да л то хучи ветар стално ил

Жамор живи воде слушам

Ил то шума шапуће тајанство

.

Ено кажем себи мисли мисли

И замисли да је  даба хроми

Би л  волела овако признај себи

.

Онда станем покрај ноге хроме

Видим мила драга ми и она

Та око једно да имаш само

И тад волела би исто –овако

.

Ма шта има рука твоја

Важна мени као моја

.

Да л је пехар злата капи

Што жедном срцу  живот врати

.

Гледам, гледам слике миле

Што  се једном у давнини догодиле

Гледам себе тебе нас гледам шуме

Језеро и птицу како теби слеће

.

Гледам сузе чујем крик из душе

Богови кад  разбежаше се

.

Гледам гледам око себе

Прах звезда свуд расуо се

Светле месечеве сестирце

.

Око твоје свет је ове питалице

Што бере траве поред оскоруша

Венчиће шарене  за  виле и вилане

Ето ту до каменога степеништа

Ту израсте и моја душа вилинска

.

Кажи ми – Ма не мораш ми ништа рећи

Срце види стреловито тачно како јесте

Блиста лепота додир нежног жара

Пламти душа а око  – искра!

У Европи, а касније у целом свету, у службену употребу су ушли називи месеци установљени у календару старог Рима, иако су римски називи недоследни, јер су скрпљени у разним временима. Хришћанскa Европа, како у називима месеци, тако и дана у седмици, чува успомену на паганске богове многобожачког Рима, а истовремено, у име верског чистунства, вековима оптужује словенске народе, а нарочито Србе, за неискорењено многобоштво и двојеверје.

Пет месеци носе називе по боговима римског Пантеона – Јанус, Фебрус, Марс, Маја, Јунона, за два су имена, у своју част, наметнули цареви – јул (Гај Јулије Цезар) и август (Гај Октавијан Август), једноме име долази од глагола – април (аперире, што значи: раскривати), а четири имају нумеричке називе, који су неодговарајући – девети месец се назива седмим (септембар), десети осмим (октобар), једанаести деветим (новембар), а дванаести десетим (децембар).

Многи народи Европе посредством Римљана преузели и накалемили у своју недељу и седмичне дане од халдејских звездочатаца у древном вавилонском царству. Запазивши на небу седам покретних небеских тела или „светиљки“ вавилонски астролози су развили учење да та тела утичу на судбину људи и посветили им седмичне дане.

Преузимањем тог учења се у данашњем европском календару очувао вавилонски поредак преименован према божанствима старог Рима, којима су били посвећени дани у седмици: недеља Сунцу (dies Solis), понедељак Месецу (dies Lunae) уторак Марсу (dies Martis), среда Меркуру (dies Mercurii), четвртак Јупитеру (dies Jovis), петак Венери (dies Veneris), и субота Сатурну (dies Saturni).

Миле Недељковић

Српско Наслеђе бр. 9, Септембар 1998.

Извор: интернет страница –Расен –