О, Господе Свароже,

о, Велики Душе Стварања!

Ако већ Свој и Мој Звездани Род

не можеш да сачуваш и спасеш у Овоме Свету,

онда га заувек пресели

у Један Свет

с ону страну планета, сунаца и звезда,

с ону страну туге, патње и боли,

с ону страну свих варки, омаја и опсена,

јер у Овоме Свету,

Љубљени Свеблаги Створитељу,

за Твој и Мој

Звездани Род

одавно Живота нема!

ХРАСТ и бујање Живота
или као зауставити ширење Пустиње

Нестају Шуме,
Нестаје чиста Вода,
Нестају Животиње,
Нестаје Живот у Човеку.

Нестаје Љубав, Пустиње се шире…

ХРАСТ посматра гашење Љубави.
Креће се затрованим њивама, асфалтним друмовима, бетонским градовима, клубовима за беживотно оргијање…
Сваки помак ширења Пустиње у њему побуђује: крик Ратника, дело Посвећеника, Љубав и Самилост Љубавника.

И док се ђаво смејуљи уништењу,
ХРАСТ сади храст, за Живот и Благостање свакога Бића.

 

 

Тамо негде, негде тамо!

Иза Сунца, иза звезда;

иза дана, иза ноћи;

у Тишини и Празнини;

 где Време и није Време;

где Простор и није Простор –

 тамо, тамо!

Дух Предака

у Вечности обитава!

Срце Оца, Душа Мајке;

Ум и РазУм;

Свест и Свесност –

што далеко то и блиско;

 што дубоко то високо;

што је горе бива доле;

из Дубине про Висине;

са Висине у Дубине;

и све тако ка Свршетку –

 од Свршетка ка Почетку!

Почетак је тамо негде,

негде тамо!

Иза Сунца, иза звезда;

иза дана, иза ноћи;

у Тишини и Празнини;

где све било и све биће,

у Овоме Трену Бива –

Трену Једном

у Вечности!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Кад Бићем Својим познаш Биће Времена, тада почињеш Време да преводиш у Вечност.

И оно што је за свет Прошлост и(ли) Будућност, за тебе је Садашњост, Вечно Сада, Тренутак утемељен у Вечности.

До познања Бића и Духа Времена не може се доћи Умом и РазУмом, већ Бићем Суштим које јесте Једно у Једноме са Бићем Времена.

Преко СРБ-Језика узлази се у Тајинство Бића Суштог и Бића Времена у Вечноме Трену утемељеног.

Тако Посвећен СРБ-Језик распршује таму у свету којим владају Човеколики Гуштери.

Језик-СРБ бива усаображен са Светлосним Исијавајућим Језгром ОНОГА који се Бог СРБ зове.

Онај који слови СРБ-Језиком, биће посвећен у Тајне Суштога Сна ОНОГА што твори Време из Простора и Простор из Времена.

И том творењу и ткању нема ни Почетка нити Свршетка имаде!

Будућност је, гле, већ у Прошлости догођена!

 

 

Рујне горе и небо од пурпура,

у сутон румен и зимзелен;

 низ поље јесење

 певају девојке,

сетне песме

о љубави.

 

И њишу се на ветру

 румене иве;

и тужно трепере

јасике жуте;

и пун Месец

већ изгрева,

понад борова

витих и модрих.

 

Као некад,

веома давно,

Србија и данас бива тајна,

дивотна и сетна,

под звездама,

што сетно титрају

понад горја.

 

 

Тамо негде,

иза свега,

Душа и Судбина, гле,

бивају Једно.

У пространствима

где ничега појавног

 било није –

сем Једног Великог

 Духа Стварања –

 у ПраИскони,

на ПраПочелу,

тражиле су се Душа и Судбина

 кроз многе светове,

кроз многе животе,

не знајући да су Једно

одувек биле

и онда када још нигде

 нису биле.

И све бива само један Сан,

Дивотан Сан,

без почетка и свршетка;

Сан који Песник и будан сније,

 у Праскозорје

Неких Будућих Светова.

Тако наши снови,

које и будни,

на јави,

сневамо и снујемо,

 постају и бивају

наша Судбина,

наша Душа

и наш Пут.

Оно смо што сневамо,

каже Песник Белих Срба,

загледан у Језгро Звезданих Јата,

тамо негде,

иза свега.

На Балкану крвавом и пустом,

Сред те земље што ничија није,

Душа једна стопи се са душом,

Рука једна образ са ожиљком мије.

.

У очима звездани је сјај

Букнуо при првоме погледу.

Среће само, небо, им дај,

И љубави ти прогласи победу.

.

 А зима беше, и сметови снежни

Прекрише њихове танане капуте.

По студени ређаше се пољупци нежни,

 Белина им одавно завеја све путе.

.

Не марише за то, грлише се јако,

Као да пркосе студени овој.

Никога не видех да се воли тако,

Ни да тако ужива у љубави својој.

Други извод из песме – Мудрованије из Тијаније 

Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања. Како је лепо и

како је лековито живети у Тијанији – у Вечности! Срце је увек

широм отворено, душа испуњена, видик јасан, без заклоница.

Јутровао сам у пунини радости и стварања. Осмислио сам

и саградио разбојно спирално степениште са тридесет и три

провидна кристална степеника. У овом времену стварање је

највећи духовни циљ. Стварање – то значи славити Лепоту у

свим њеним облицима и појавама. Стварањем рађамо себе у

себи, себе у другима, у свему, у Једном, у Свелепоти.

Нека снага Божје Љубави
пронађе пут до твога срца,
нека из њега избрише
све немире и све страхове,
нека Светлост Божјих очију
осветли стазе по којима корачаш
па када се ускоро
поново сретнемо
нека то буде сусрет два бића
која су, лутајући светом од молитве,
пронашла Љубав.

 

Кад год ми се догоди нека предивна песма, имам осећај, дубоко у срцу, да после тако дивотне песме не могу – а и нема потребе! – ништа више да пишем и стварам.

Јер, ако сам већ оно најлепше и најдивотније из својега срца и своје душе изнео и предао, чему онда даље писање и стварање?!

Такав осећај имам и данас, после оних двеју песама које сам ноћас објавио.

Не могу да пишем, јер страхујем да ће све после ових двеју ноћашњих песама бити само понављање и препричавање већ виђеног, доживљеног, изнедреног и опеваног.

Од младости сам имао ту бојазан и тај страх, који песника прате до краја живота, иако краја животу нигде и нема!

Дивотне и узвишене песме ретко се дешавају, сваком песнику.

Такве песме се не пишу и не стварају – оне се, напросто, саме догађају!