Пре но испричамо причу о Анђелији Станчић, себи треба да дозволимо слободу душе и срца, да погледамо жене које познајемо, срећемо, чије мисли преточене у песме, у приповетке у тек кратке поруке … прочитамо, чија дела сведочимо.
То су ,,Оне жене,, које нас додирују погледима, речима кад искром у очима пожеле добро јутро, леп дан. То су оне које чине могуће и немогуће ствари да улепшају, олакшају животе породица задешених несрећама немаштине, болести, неизлаза животног.
То су Оне које ће од своје деце узети и другима дати. Оне, које неће заборавити да су негде, у некој болници деца која нису у својим собама, немају празником јелку, поклоне и Деда Мраза. И ту знају да дођу ,,Оне,, жене, да ту децу и њихове мајке обрадују што играчкама, колачићима што од срца за опоравак жељама. И тако, из године у годину, деца су друга а ,,Оне,,- долазе стално.
То су ,,Оне жене,, које корачају путевима којим су корачале њихове мајке, баке, прабаке што љубљаху сваку реку и планину и језеро и сваки камен ове земље и свака стоји пред народом својим спремна да га брани љубављу а кад треба и мачем. Погледајмо колико има таквих у овом по свим одликама злом времену. А има их – има! Има их толико да претпоставити не можемо. Има их, но их често не видимо, не препознајемо, јер их и не очекујемо. Мислимо да оне живе негде другде, да су од нас далеко а и да су времена им – прошла. Отворимо наше душе, наша срца, да их погледамо и тој Лепоти се поклонимо јер ту су ,,Оне,, и овде и сада. Једна од таквих, од ,,Оних жена,, , била је и Анђелија Станчић.
Рођена је 1865. године у дому Андреја Спајића, вредног столара из Шида. Као ћерка спретног занатлије, који је волео да претреса политичке ствари и био врло жесток у одбрани родољубивих идеја, показала је да „ивер не пада далеко од кладе“. Упијала је очеве мудрости, хранила се њима и надахњивала. Са школом је од првог дана била на „ти“ па је било природно да таква девојчица оде на усавршавање, те су је родитељи послали у Учитељску школу. Дар за преношење знања на млађе је већ имала и са много љубави га је користила пошто је стекла диплому.
Млада учитељица је са великом страшћу подучавала ђаке, али је одлучила да се посвети и научном раду. Већ 1912. године из њеног пера је изашла стручна књига „Распоред рада у првом разреду основне школе“, да би 1929. објавила вредно дело – „Најстарији језик Библије: или један од најстаријих културних народа“. Истраживала је порекло српског народа, наводећи доказе да се у Библији налазе остаци нашег језика, као што се у опису вере, живота и обичаја библијских личности, често налазе наша вера и начин живота Срба. У предговору је написала:
– Дани за данима мењају се наизменце. Година за годином жури. А векови, столећа јуре без одмора. Човек ствара, бори се на земљи, подиже се и пада. Преко њега и његових дела диже се хвала, слава, признање или осуда и проклетство.
И све бива застрто на крају заборавом из кога се, после неког времена, засија као искра испод пепела сећање на творевине прошлих поколења, на којима су нови људи продужили стварати нова дела која ће се поново опет угасити.
И ова књига, не велика обимом, дићи ће из заборава на светлост угашену, непознату тековину једног од најстаријих културних народа.
Била је готово усамљена у својим идејама, које је бранила где год је могла.
Родољубље ју је, а да није имала ни трунку дилеме, одвело на фронт, где је помагала рањеним војницима. Очајавала је над страхотама које су у Првом светском рату задесиле Србе и тражила начин да помогне народу, макар као болничарка.
По окончању великог сукоба, краљ Петар Први Карађорђевић ју је одликовао Крстом милосрђа. Била је поносна на њега, али је зато Орден Светог Саве, којим су награђене најуспешније учитељице, уз поштовање одбила 1923. године. У писму које је објављено у нашој штампи, објаснила је разлоге овог чина. Написала је да је такво признање требало да стигне за родољубље по којем је њен (венчани) дом у Шапцу био познат или за активности у Учитељском збору у Пожаревцу, где се залагала за бољитак своје професије. Прижељкивала је одликовање и због оснивања Женског друштва, али и зато што је у Охриду две године бесплатно предавала у Радничкој школи, чија је била и управитељица.
– Нисам одликована ни када сам у Водену прва основала „Заштиту сироте деце“, уз помоћ свештеника у логору Љубе Радовановића, који је на мој предлог скупљао децу избегличку, а ја као надзорница „Официрске кујне“ скупљала остатке јела и нашој деци делила – записала је Анђелија.
Била је већ у пензији када се њено име нашло на листи одликованих, па се захвалила и одбила признање, са речима да Министарство убудуће више води рачуна о вредним наставницима који раде на исувише напуштеном васпитању деце. За њу је, рекла је учитељица која је умрла 1955. године у Београду, доцкан.
Извор: ФБР Монитор, Вечерње новости
-кратки осврт- Верица С.-
СРБСКИ ЖУРНАЛ 