ИЗ ПЕСНИКОВОГ ДНЕВНИКА

Свако је од нас дужан да се пробуди и, да дође до познања: ко је, чији је, одакле је пошао, и куда и зашто иде.

Нема никаквог изговора за небуђење и неосвешћивање!

Онај ко то не учини, Сада и Овде, горко ће се кајати у трену кад буде напуштао овај свет, а поготову при сусрету са Светлим Суштаствима у часу уласка у Онострано.

Огромна већина Срба и Србкиња из многих и разних разлога пристају на задат живот.

Најчешћи разлог који се може чути, за пристајање на задат живот, гласи, отприлике, овако: морам да шутим и трпим због своје породице, због жене и деце, јер ако се побуним, онда ћу остати без посла, без извора прихода, па ће моја деца гладовати.

Али, тек тај резлог јесте велика опсена!

Најбоље ће бити да вам наведем лични пример.

Будући да сам рођен у сиромашној породици, као и већина вас, од ране младости нисам имао никакву заштиту у овоме свету.

За све сам, буквално за све, морао сам да се изборим.

Млад сам се оженио, а убрзо потом и децу рађао.

Све време смо водили свети рат, за Живот и Смисао Живота, моја супруга, моја животна сапутница, и ја.

Нисмо имали ни свој стан ни своју кућу, па смо се често селили са једног краја Београда на други.

Уз то, будући да сам од комунистичке власти био обележен као државни непријатељ, нисам нигде могао да се запослим, већ сам све време радио као спољни сарадник књижевних новина и часописа, и за то сам неуредно примао хонорар.

Борили смо се, некад чак и гладовали и смрзавали се заједно, моја породица и ја, али нисмо одустајали, нисмо се предавали.

Моја жена, а потом и деца, ни у једном тренутку не размишљаху о томе, да оду од мене, да ме оставе самог, већ су вазда и увек били уза ме.

Може се заборавити земља

у којој бејаше све мед, млеко и цвеће,

али земља у којој се гладовало удвоје –

никад се заборавити неће!

Ове стихове једног руског песника, често би говорила моја супруга, да охрабри и себе и мене.

Но, да скратим причу.

Кад је све то прошло, када су деца већ одрасла и завршила највише школе, и када смо породично изишли из свих материјалних и новчаних проблема, у једном нашем породичном разговору син ми рече ово:

Тата, свака ти част!

Не само што се не љутимо на тебе што си се својеглаво и тврдоглаво борио за самосталност и самобитност, што ниси пристајао на задат живот ни у тренуцима кад у кући нисмо имали ни пребијене паре, но ти се просто дивино и, поносимо се тобом. Уз тебе смо и мајка, и ја, и сестра духовно ојачали и очврснули и, пронашли властити пут.

Да си због нас пристајао на задат живот, не бисмо те толико ценили, а можда те тада уопште и не бисмо ценили!

Јер, новац дође и прође, а наша дела остају!

Ове синовљеве речи бејаху ми највећа награда и највеће признање од стране моје породице.

То је највише и најлепше што су могли да ми подаре!

Зашто вам све ово сведочим?

Наравно, не сведочим вам из сујете, таштине и гордости, већ, да бих вам рекао, да никада и нипошто не пристајете на задат живот.

Ако ли ваша деца заједно с вама гладују и смрзавају се – више ће вас ценити и поштовати, него ако ли сте из слабости пристали на задат живот, тобож, зарад своје породице.

Човекова света дужност је да буде духовни ратник, ратник светлости, свеједно да ли има или нема породицу!

Нема никаквог изговора за небуђење у смислу: ја бих се борио против таме и зла, али не могу и не смем због своје жене и деце!

Упамтите: срећа никада не прати кукавице, већ САМО ХРАБРЕ!

(У Ташмајданском парку, крајем пролећа 2015. године: Нас Двоје као – ЈЕДНО!)

 

Плануло је пролеће у тисућ цветних струкова,
Гори у ружама срце моје љубави,
Сада, у часу кад процвали вртови владају светом.
Бездана трава је модра и чемпреси златни,
Ветар је само шушањ свиле небесна свода,
А ја имам твоју душу као простран врт.
Негде далеко окрећу видици
Сунчане каскаде и даждеве плаве,
Но срце неба гори у постојаној жари.
Преливају се месечасте мањолије к’о водоскоци,
Све гране дрхте у загрљају,
А моја је душа на твојим уснама,
Као печат је спуштена моја душа на твоје усне, за навек.
У гранама певају ветри к’о птице пурпурне,
Безграничног пролећа нишу нас вали.
Сунчани виногради крај мора
Кроз твоје тамне трепавице зраче,
А баште Афродите сјају бескрајем као звезде.

 

 

 

У сутону тамном, нема ни сунца, ни месеца,

ни даха, ни шума,

ни муње, што облаке пресеца.

Ничега, до опустелог хума.

На њему снулом, усамљено чами,

са исписом древним, један камен хладни.

 

Стећак оронуо под зубом времена,

сведок је неких старих дана.

Њим се преноси, ехо тог имена,

Бујан то је, од западних страна.

 

У срцу Бујна седи Зора-дева,

на темељу света, древне песме пева.

 

На острву томе, земља је млада.

У пролећном цвату њене су горе.

Под сунцем што ту вечно влада,

окружује је бисерно море.

 

Таласи хуче громко од обале,

тамо на Бујну, где минули бораве.

 

Ту бораве храбри, ту бораве мудри,

најсветлији од нашега рода.

Таква је и она, сада морем једри,

на прамцу тог скромног брода.

 

Погледом упртим, ка западу ходи,

нека је светлост звезда, ка Бујну, сад води.

У Тииијању се смири,

Јоооваан-е,

и проповедај:

људска бића,

кад се само не би плашила,

свакодневно би Бога

виђење имала.

-2016.година-

 

 

 

Сви ратови против Србства, кроз тисућлећа и еоне, вођени су из једног јединог разлога: да се Срби униште, те да се, потом, опљачкају србска материјална и духовна блага.

Упамтите: нема ни једног јединог другог разлога осим овога!

Било ко да је на власти у Србству, било каква политика да се води, било какво србско друштвено и државано уређење да је – против Србства ће се ратовати, јер се против Србства мора ратовати.

Против Србства су одувек ратовали паразити и предатори, дембели и готовани, парије и палије.

И, сви они који су против Србства ратовали, бивали су за три копља испод Србства: на друштвеном, политичком, државаном, културном, стваралачком и духовном пољу.

Никада против Србства није ратовао неко ко је у равни или, макар, за ступањ изнад Србства, већ искључиво они који Србству ни до колена нису.

Све су то бивали паразити и предатори, лезилебовићи и дембели, свеједно да ли су долазили са Истока или са Запада.

Све су нам пљачкали, крали и отимали, од хлеба и материјалног блага, до културе и духовности, до језика и писма, до генетског кода и светлосног записа.

А све то и данас чине, само подмукло, потуљено и лукаво, увијено и скривено, како споља тако и изнутра.

Ми смо тренутно у најпотуљенијом рату, у свестраном и свеобухватном рату: за србски ген, србску душу и србски стваралачки дух, свеједно што огромна већина успаваних и неосвешћених Срба није свесна тога.

Да ли је то трећи, пети или седми светски рат, то уопште није битно; битно да се тај води и, да ће да траје све донде док ми не победимо – а ми морамо да победимо!

-слика „Данак у крви“- палата Топкапи-

Србску децу краду, зар не?!

Свакако сте већ одавно приметили, да краду и отимају децу само од расних Срба и Србкиња.

Не краду душмани децу туђина – којих у Србији, да будемо начисто, има тушта и тма – већ само децу расних Срба и Србкиња, само децу са провереним србским кодом и чистим ведсрбским светлосним записом.

Краду и отимају децу из породилишта, из родитељских домова, на улици, у школи.

Ако, неким случајем (а случаја нема!), нису успели да украду децу из породилишта, онда ће измислити свакојаке приче – јер њих су школовали паразити, гмазови, ватиканци, језуити, хазаро-атлантисти – да лукавим и потуљеним законима о којекаквим правима детета, могу да измисле што-шта и свашта, а најчешће се своди на ово: како су, ето, ти и ти србски родитељи занемарили и запустили своју децу, па ће их они (замислите ОНИ који ни деце ни рода немају!), из тобожње хуманости и самилости – преко глобалистичких, хазарских, атлантистичких и разних других установа – на несрећу названих социјалним! – којих, опет, има у Србији толико да им се ни броја не зна – по слову својих глобалистичких законика, насилно одузети србским родитељима и, потом, предати на чување, одгој и васпитавање, неком другом – а ми не знамо ко је тај неко други, одакле је и, чији је!

Упоредо с тим, иде и застрашивање србских родитеља на разне начине – позивајући се, опет, на слово својих паразитско-гмазовских законика – да ће их и затвором казнити уколико нису послушни, уколико покушају да сачувају и спасу своју децу од разних паразитских експеримената што се – у сарадњи са демонима у белим мантилима – над србском децом већ деценијама спроводе. 

Србску децу краду, зар не?!

А шта ми чинимо?

Ми шутимо и мучамо, забивши главу у песак, надајући се – наивно! – да ће нас то зло мимоићи, само ако га ми не гледамо!

Краду србску децу, али ја знам зашто баш србску децу краду!

Краду управо због расног србског кода и чистог светлосног записа, јер то што Србство (Белосрбство) имаде – они на Западу немају!

Немају, јер се тамо, превасходно, рађају медиокритети и дебили, па им треба србски ген и србски светлосни запис, да би своје дегенерисане нације преко Србства подигли на виши ступањ.

(Тихујем и стражарим на Истеру.)

 

 

 

Када србску еонску повесницу сагледавамо и разјашњавамо

са србског становишта

а из перспективе Белих Ведских Богова,

тада схватамо и видимо,

да је србска повесница вођена и писана руком Богова,

да је, уистини, вођена, стварана и писана,

не за људе и народе нижих раса,

већ за Богове и Велики Звездани Род.

Никада се ниједан Ведски Бели Србин није запитао,

шта ће о њему и његовим делима –

када буде напустио овај свет омаја и опсена –

мислити, говорити и писати људи нижих раса,

бесловесна руља и светина,

но управо:

како ће га видети

и како ће о њему и његовим делима судити

Ведски Бели Богови

и Велики Преци Звездане Расе.