Један од призора из мноштва верзија бајке о Василиси Прекрасној

древна времена, када су Стари Словени још живели у свету у коме се јава и сан нису разликовали, настала је бајка о Василиси Прекрасној. Духови тајанствених шума и густих измаглица које плове изнад моћних река породили су један од најлирскијих ликова руских предања који је жив и данас. Обдарена мудрошћу и способношћу преображаја, Василиса се јавља још под именима Василисе Премудре, Марије царевне, Марије Моревне, Елене Прекрасне… 
   Древна бајка гласи овако.
   У неком граду живео је богати трговац који је са женом имао кћерчицу Василису. Мати се разболела, па је на самрти својој дванаестогодишњој кћери оставила лутку чаробницу коју је Василиса требало само да нахрани да јој она испуни сваку жељу.
    Након женине смрти, трговац се убрзо оженио удовицом која је и сама имала две кћери. И како у причи обично бива, маћеха је мрзела пасторку зато што је била лепша од њених кћери па јој је задавала многе тешке послове, које је Василиса успешно савладавала уз помоћ чаробне лутке. Једнога дана маћехине кћери су на превару угасиле кућни огањ и Василису послале по ватру код страшне Баба-Јаге.   Девојка је успут срела три чудна коњаника: један је био сав бео и у белом руху, други на црвеном коњу, а трећи сав у црном.
    После дугог хода, Василиса је тек следеће вечери стигла на пропланак, где се налазила колиба Баба-Јаге. Свуда око ње лежале су људске кости, а на плоту су штрчале лобање с ватреним очима. Ноћу су те очи сијале тако да је на пропланку било светло као усред дана.
    Да би добила ватру, несрећна девојка је код Баба-Јаге морала да ради најтеже послове које је успевала да заврши само захваљујући својој лутки. На крају је добила ватру, заправо лобању с ужареним очима.
Маћеха и њене кћери радосно су је примиле говорећи јој да откако је отишла нису имале ватре у кући. Када су лобању с огњеним погледом унеле у собу, очи су маћеху и њене кћери претвориле у прах и пепео. У наставку приче Василиса се, захваљујући вредноћи и домишљатости, удала за самог цара.

                       Лутка као тотем

    Испитујући архаичне елементе ове скаске, руски научници закључили су да је настала у време кад је словенски народ преко колективног праузора и вере чинио целину, без обзира на родовске разлике и територијалну распрострањеност. Зато с великом сигурношћу може да се тврди да је Василиса Прекрасна оличење словенске богиње растиња, шума и свеколиког богатства на Земљи – Љеље, Љуље, Леле или Пољеље. Њено обожавање везано је за далеко претхришћанско време – доба матријархата. Наши етнолози верују да смо већину својих најстаријих бајки у којима су женски ликови средишње личности одавно заборавили, те је у српским бајкама истицање ове богиње обично безимено и да се помиње само као „ђевојка”. У старо време одржавао се и девојачки празник, 22. априла (5. маја), познат као Љељник. У великим невољама жене су богињу позивале у помоћ, тако да је код јужнословенских народа „леле” уобичајен усклик којим се изражава туга и немоћ – лелек!

                              Родбинска веза с богињом смрти

    Баба-Јага је у српској митологији познатија као Бабарога или Јагбаба. Појављује се у разним обличјима и веровало се да душе умрлих спроводи у царство мртвих. У словенској митологији називана је заједничким именом Морана, Мора, Морена, Марана, Маржана. Стога је врло занимљиво што се лик Василисе Прекрасне у појединим верзијама бајке назива и Марија Моревна, што сведочи о „родбинској” повезаности Василисе с древном богињом смрти.
    У време кад хришћанство још није било учвршћено међу Словенима, постојао је обичај „жагања бабе”. Стари Словени су Баба-Јагу, лутку (куклу) направљену од сламе, тестерисали и тако обредним „убиством” означавали почетак младог лета. Лужичани ову сламнату лутку стављају на високу мотку, а потом је каменују. У кијевској области, уместо сламнате лутке, често се користи лобања какве крупније домаће животиње с роговима, украшена пшеничном или ражаном сламом. 
    Поводом овога митског лика Вук је у свом „Рјечнику” забележио да: 
    „У Сријему гвоздензубом плаше децу, а особито младе преље, говорећи да она носи у лонцу жара, и да ће спалити прсте онима, које добро не преду.”
    У бајкама је лако уочљив међусобни однос појединих митолошких бића. Такозвана сунчана божанства доводе се у везу с „белим” и „црвеним”, а подземна с „црним коњима”. Сварожићу-Радигосту био је посвећен бели коњ, а по његовом ходу предсказивала се будућност.  Томе насупрот био је богу Триглаву посвећен црни коњ, па се по ходу и   овога прорицало на исти начин. 
    У „Збирци српских песама са митолошким карактером” коју је сакупио Милош Милојевић 1869. године, занимљив је део песме о врховној богињи Тројани:
    „Второ хоро од младих
невести,
Од невести кћерки
на Љељини,
А внучиња на тај стара
Јага…”

            Важност кокошијих ногу

    Овде запажамо да су младе невесте кћерке Љеље, односно унучад Баба-Јаге. Према томе, пратећи целокупан садржај песме, сасвим је могуће да су Баба-Јага и Љеља два лица једне исте врховне богиње, тачније Баба-Јага као зимски – старији, и Љеља – као пролећни и млађи лик. Код старих Словена уобичајено је да врховна божанства имају по неколико глава, односно лица, тако да је поменута Тројана или Троједна слична мушком божанству Тројану, врло вероватно приказивана и на овакав начин.
    По правилу, у бајкама Баба-Јага станује у колиби на пропланку, која стоји на кокошијим ногама. Овај опис нераскидиво је везан с првобитним погребним обичајима појединих словенских народа.
Арапски писци из 9. столећа опширно описују погреб Руса, а у њима има занимљивих података и о погребу Срба. Наиме, они су забележили да се међу словенским народима само Руси и Срби сахрањују спаљивањем. Тако Ибн Рустех и Ибн Фадлан бележе да је за угледне умрле Русе на хумци од пепела и насутог камена, након спаљивања, прављен привремени гроб сличан кући с кровом на две воде. Ове грађевине називале су се домовина, срубец, жаљник и биле су или укопане у земљу или, чешће, подигнуте на два стуба попут кокошијих ногу. Сматрало се да ту, у првом времену након смрти, живи душа умрлог. 
    Сличне грађевине на два витка камена или дрвена стуба, украшена плитким рељефом, на хумкама од камена и пепела, својствене су и погребним обичајима древних Срба у раздобљу од 4. до 9. века. Након опсежних археолошких испитивања, овакве грађевине нађене су и забележене на просторима данашње Далмације, Лике, Книнске крајине, Босне, Херцеговине, Црне Горе и јужне Србије.

                                       Биљибинове илустрације припадају врху руске уметности
    
   У свим бајкама колиба Баба-Јаге налази се на пропланку „усред густе шуме”. У доба Старих Словена дендролатрија (обожавање духова који се налазе у дрвећу) била је уобичајена. Прва култна места везана су за шуме. Духови из дрвећа повезивали су три света – „свет небеских богова”, „подземни свет” и „свет људи-земље” – стога се шума сматрала граничним светом у коме се дешавају натприродне појаве.

 Велики женски пут

    Према „Велесовој књизи”, која говори о животу словенских племена од средине 7. века пре наше ере па до последње четвртине 9. столећа, Стари Словени сматрали су себе децом Сунца, те су имали високо развијен култ огња. У етнографији је описан обред „обнављања огња”. Обред се вршио у случајевима велике беде, болести, ратова, али и у току неких календарских празника. Нови огањ обично су палили старци и ожењени мушкарци, али белоруски научници тврде да су у најстарија времена овај обред изводиле девице. Код Руса се задржао такозвани Купальский костёр, а код Срба су у исти дан Ивањданске ватре. 
    Василиса Прекрасна постала је изазов за најумније и најдаровитије људе руске уметности и филозофије. Почетком 20. века у једном селу Тверске губерније Иван Јаковљевич Биљибин, уметник и илустратор многих дечијих књига, оживео је Василису за Зборник народних бајки Афанасјева. Ове илустрације остале су до данас непревазиђене и ремек-дело су руске уметности. Некако у исто време, тражећи надахнуће за дело „Мати”, Максим Горки назвао је Василису Прекрасну једним од најсавршенијих ликова сазданих у руском народном генију. 
    А у далеком Пекингу, јануара 1935. године, руски сликар, филозоф и писац Николај Рерих, једна од најзагонетнијих личности 20. века, писао је о томе како, ако неко хоће да разуме Гогоља, Пушкина, Достојевског, Леонтјева или Хомјакова, те „полуразумљиве” и „полузаборављене” дубокомислене словенофиле, треба да почне да чита словенске бајке. У складу с тим, приредио је књигу-албум „Велики женски пут”, посвећену женским ликовима у којој је, између осталих, насликан лик Василисе Прекрасне.