Немогуће никада постојало није,
Па ни да срна вука погледима мије.
Какве све тајне Стриборија крије,
Са извора њених само пробран пије.

Млада срна опкољена беше,
Сви је одавно већ напустише.
Чопор је вучији гладан режао,
Свако би на том месту безглаво бежао.

Кад наједном појави се ниоткуда
Чопора вођа, часна њушка мудра,
И стаде пред браћу своју гладну,
Да заштити младу срну јадну.

У чуду режање убрзо престаде,
И мржња вековна за трен нестаде.
Тек један од вукова смело запита:
„Што, брате, плен нам браниш што хита?“

„Годинама учих вас о части,
И о том да је она вазда испред сласти.
Нисмо хајдуци док слабије кољемо,
У чопору на силу сваку можемо.

Идите, браћо, плен други тражите,
Шума је пуна, само трагове пратите.
А мени препустите ову младу срну.“
– Сви курјаци почеше од срама да трну.

Лета су многа прошла од тада,
Преста наш курјак одавно да влада.
Рањен од куршума лежаше под бором,
Борећи се данима са стравичним болом.

Чопора нема да у помоћ дође,
Сменише се одавно његове вође.
Хроми сад, и остарели, бивши курјак,
Сломљен паде, слабашан, нејак.

Срна је шумом случајно пролазила,
Рањена вука је под бором опазила,
И сетила се оних давних дана
Кад је и она била у немилости, сама.

Приђе му, очима га помази,
Студен к’о да прође, па пролеће долази.
А вучина стара, прекаљени ратник,
Не постаде ништа до обичан јадник.

Сажали се срна млада
На вукових стотину јада,
Залечи му већ загнојилу рану,
Леже да му заштити рањену страну.

Зима је полако са севера прилазила,
Док се срна са вуком мазила.
Пахуље и иње заробише их,
И у вечност поведоше их.

Ако се не сетиш ти,

на Асгарду ће окопнети снег,

израшће зелена сибирска трава,

зеленеће се земља…

појавиће се божанствено

раскошни изласци сунца,

задрхтаће роса над пољима,

од сећања неће остати ни трага…

Јефтина крв остаће

на црвеним пољима и

неће је нико искупљивати…

Нико…

Сети се.

 

У Ноћи Сварога, све што је од Светлости и Духа, повлачи се у дубину својега Суштаства, и у стању правасељенског тиховања, чека Праскозорје, чека Зору, чека Јутро Сварога.

У Ноћи Сварога, Раси, потомци Ора Свебоха, обитавају у Присуству Суштаства, око Унутарњег Огња Даждбога, чекајући Праскозорје, чекајући Зору, чекајући Јутро Сварога.

У Ноћи Сварога, Гмази, потомци Злог Црнобога, урлају и дивљају Светом, рушећи пред собом све што су Раси, у Дану Сварога, градили и стварали за многе пасове и нараштаје будуће.

У Ноћи Сварога, ружни и зли од Ружног и Злог Црнобога, господаре Светом Вештаства, владају Светом Вештаства, док Свебохови Раси, у стању посвећеног тиховања, чекају Праскозорје, чекају Зору, чекају Јутро Сварога.

А када праснуло буде Праскозорје Сварога, тада ће Раси, потомци Ора Свебоха, протерати, и у црне мочварне јаме сатерати, ружне и зле Гмазе од Ружног и Злог Црнобога.

У Ноћи Сварога, све што је од Светлости и Духа, повлачи се у дубину својега Суштаства, и у стању правасељенског тиховања, чека Праскозорје, чека Зору, чека Јутро Сварога.

(Ови лирски записи настали су у пролеће 7520. године, а као да су у овај вечерњи час писани!)

 

 

 

Сви ми сневамо многе и разне снове.

Но, сви наши снови нису – наши!

Наши снови могу бити и снови наших родитеља, наших дедова и баба, наших прадедова и прабаба и ко зна којих све још далеких предака.

Зашто је то тако?

Зато што смо сви ми повезани и умрежени: преко крви, преко генетског кода, преко светлосног записа, преко звезда и сунаца.

Снови које су сневали наши родитељи, а нису стигли да их досневају, а нису успели да их остваре, настављамо ми да сневамо, и да остварујемо, верујући да су то, уистини, само наши снови!

Снове које ми нисмо стигли да досневамо и остваримо, преузеће наша деца или деца наше деце, и опет ће и они умишљати, и веровати, да су то само њихови снови, не знајући да су ушли у наше снове које смо и ми сами наследили од својих и њихових предака.

Све што ми сневамо, то је већ неко пре нас сневао, као што ће неко и после нас сневати исте те снове.

Свако од нас може ући у било чије снове, сневајући их као своје, не знајући да су ти снови које снева, истовремено, и снови многих других који су живели пре њега једнако као и оних који ће живети после њега.

СУПЕРПРОСТРАНСТВА

 

Метавсељена је почетни обједињен простор-Универзум и његов садржај одређује закривљеност или нехетерогеност простора (промена димензионалности).

Чак и при малим променама димензионалности простора настају услови за спајање првоматерија других врста, различитих од наших а то доводи до стварања квалитативно другачијег систем пространства, тј. формира се друга метавасељена.

Као резултат тога,   на „нижем“  нивоу  имамо мноштво метавасељена, које се разликују међу собом параметрима нехетерогености (коефицијентима квантовања димензионалности),  у којима су формиране,   бројем првоматерија из којих су синте/ти/сане њихове хибридне материје.

 

Између метавасељена такође се дешавају занимљиви процеси интеракције.

 

Свака метавасељена је нехетерогена по димензионалности, што доводи до неминовног затварања са другим метавасељенама, које имају у областима затварања сличну димензионалност.

У том случају, у зони затварања се дешава распад материје како једне, тако и друге врсте на првоматерије.

А даље, ако се димензионалност зоне затварања (параметри нехетерогености) покаже блиским ка димензионалности једног или другог матричног простора, онда,  у зони затварања, може настати зона синтезе простора-Универзума или зона распада.

При томе зона синтезе је супераналог звезде, а зона распада – супераналог „црне рупе“.

 

Такође је важно, да се синтеза простора-Универзума, као и њихово распадање дешава само са одређеним типом квантовања димензионалности простора.

 

При томе синтетисане форме материја почињу да се акумулирају у зони затварања метавасељена и ако је маса улазећих из зоне затварања материја мања од масе синтетизујућих материја,  настаје вишак концентрација материје у зони затварања метавасељена.

 

Временом,  вишак концентрације постаје критичан и почиње да утиче на улазеће материје у ту област,  што доводи до појаве нестабилности димензионалности те зоне.

Дешава се супер експлозија,  у којој се вишак синтетисаних форми материја избацује из зоне затварања и настају колебања димензионалности унутар сваке од метавасељене.

У тим зонама унутрашњег колебања димензионалности метавасељена почиње процес образовања простор-Универзума, из којих се формирају системи простор-Универзума (метавасељене).

 

Као резултат еволуције описаних процеса, настаје затворен систем метавасељена – суперпространство првог реда.

 

СУПЕРПРОСТРАНСТВО    ПРВОГ    РЕДА

 

При суперексплозији долази до деформације простора,  и  у свим правцима настају системи простор-Универзума,  који се разликују један од другог бројем примарних материја које их образјују.

Штавише, разлике у димензионалности простора у различитим просторним правцима у зони нехомогености су толико значајне  да се квантизација простора дуж неколико просторних праваца одвија истовремено.

Са таквом вишедимензионалном квантизацијом простора настају системи простор-Универзума (метауниверзуми),  који имају ригидну просторну позицију,  непромењену релативно једну према другом,  јер имају своје ригидно дозвољене орбите око језгра.

 

Као резултат,  метавасељене стварају један стабилан систем

Суперспространство првог реда. Легенда:

1. Зона затварања матричних простора.
2. Метавасељене.

 

Спојене заједно две материје у првој зони од центра  образују метавасељену из једног простор-Универзума.

Спојене заједно три материје формирају у следећој зони метавасељену од три простор-Универзума.

При спајању четири форме материје формира се метавасељена од 7 простор–Универзума.

 

Спајање три  даје    3

Спајање четири даје   7

Спајање пет даје    25

Спајање шест даје    66

Спајање седам даје  119

Спајање осам даје    246

Спајање девет даје   459   

простор-Универзума формирајући метавасељену у одговарајућој области унутрашњег колебања димензионалности одређеног матричног простора.

 

Број могућих простор-универзума, укључених у метавасељену одређен је по формули броја комбинација материја, које образују супстанцу простор -У ниверзума, узимајући у обзир чињеницу да материја мора бити најмање две.

 

Даља еволуција Суперпространства се дешава на следећи начин:  

у нашем матричном простору супротно затварања, (настало услед утицаја метавсељена на димензионалност простора), настаје  у метавасељенама образованим од девет форми материја Суперпространство –  Суперпространство се при томе затвара, као крила шкољке.

 

Текуће кроз зону затварања простора, форме материје, немају зону закривљености димензионалности матричног простора, у којој би могле да се споје.

Такве зоне јављају се само у случају када две зоне затварања простора једног знака настају релативно  „близу“  једна од друге.

 При томе се формира контра талас унутрашње закривљености димензионалности матричног простора,  при резонанци када настају екстра зоне унутрашње закривљености димензионалности матричног простора.

 

У овим зонама се формирају метавасељене, настале при спајању 10  форми материја,  које заузврат, поново изазивају контра стезање тих метавасељена, као последицу утицаја ових метавасељена на димензионалност матричног простора у коме се налазе.

 

Формира се Суперпространство другог реда од десет форми материја.

 

Затварања метавасељена Суперпространства другог реда се дешава на другачијем равнотежном нивоу димензионалности матричног простора, а не на нивоу затварања суперпространства првог реда.

То је повезано са различитим степеном утицаја метавасељена, образованих од десет и девет форми материја на димензионалност матричног простора.

 

 

СУПЕРПРОСТРАНСТВО ДРУГОГ РЕДА.

 

Ознаке на слици:

1. Метавасељене, образоване спајањем 10 форми материја.
2. Суперпространства првог реда.

 

 

За могућност образовања метавасељена од 11 форми материја, потребно је да три Суперпространства другог реда буду удаљена једно од другог на удаљености не већој од своје величине.

При томе се јављају три контра таласа унутрашње закривљености матричног простора, који при резонанци, стварају додатне зоне искривљености.

Обично се у макропространству дешава много суперексплозија, тако да се таласи деформације макропространства једних намећу на сличне таласе деформације других.

Као резултат тога, настаје суперпозиција таласа деформације макропространства, који образује комбиновани просторни систем.

 

Квалитативна структура ових просторних система зависи од тога, колико се суперексплозија десило у тој области макропространства и на ком растојању су њихови епицентри.

 

У тим зонама се одвија синтеза метавасељена од 11 форми материја.

 

Поново се јавља контра стезање метавасељена, али на другом равнотежном нивоу матричног простора.

Формира се затворен просторни систем – Суперпространство трећег реда.

 

СУПЕРПРОСТРАНСТВО ТРЕЋЕГ РЕДА.

 

Ознаке на слици:

1. Метавасељене, образоване спајањем 11 форми материја.
2. Суперпространства другог реда.
3. Суперпространства првог реда.

 

 

 

Суперпространство четвртог реда

 

Деформација макропространства, изазвана сваком суперексплозијом, распростире се у круговима од епицентра.

 

Што даље од епицентра, то јачу деформацију макропространства ствара талас деформације димензионалности, створен супер експлозијом а то значи, што даље од епицентра, то се већи број примарних материја могу спајати једне са другима у зонама нехетерогености.

 

Што се више примарних материја споје заједно, формирајући хибридну материју, то је она више инертна, више отпорна на спољне утицаје.

 

Осим тога, што даље од епицентра супер експлозије, то је већи број удеформација димензионалности макропространства од других супер експлозија, преклапају се деформације, створене супер експлозијама.

 

За могућност спајања 12  форми материје, потребно је да постоје четири контра таласа унтрашње закривљености матричног простора, који у резонантним зонама стварају услове за образовање метавасељена од дванаест форми материје.

При том поново настаје контра затварање на другом равнотежном нивоу димензионалности матричног простора и формира се нов веома стабилан систем метавасељена – Суперпространство четвртог реда.

 

СУПЕРПРОСТРАНСТВО ЧЕТВРТОГ РЕДА

 

Ознаке на слици:

1. Метавасељене, образоване спајањем дванаест форми материја.
2. Суперпространства трећег реда.

 

 

Суперпространство петог реда.

 

Пет суперпространства четвртог реда, од којих се једно налази на одговарајућем од других просторном нивоу, ствара услове за образовање метавасељена од 13  форми материја.

 

Настаје контра затварања, при којем се формира систем метавасељена, који тако снажно утиче на димензионалност матричног простора, да настаје још један систем метавасељена, по својој структури идентичан суперпространству четвртог реда, али формиран од 12 форми материја.

 

Ова два система стварају услове за образовање следећег система метавасељена дуж заједничке осе, али сада од  11 форми материја.

 

Смањење броја форми материја, које формирају сваку следећу просторну форму, везано је са тим, што ниво затварања метавасељена мења свој знак.

Другим речима, закривљеност димензионалности матричног простора се не повећава, већ смањује.

 

СУПЕРПРОСТРАНСТВО ПЕТОГ РЕДА.

 

Ознаке на слици: :

1. Централна зона затварања матричног простора.
2. Метавасељене, образоване спајањем 13 форми материја.
3. Метавасељене, образоване спајањем 12 форми материја.
4. Метавасељене, образоване спајањем 11 форми материја.
5. Метавасељене, образоване спајањем 10 форми материја.
6. Метавасељене, образоване спајањем 9 форми материја.
7. Метавасељене, образоване спајањем 8 форми материја.
8. Метавасељене, образоване спајањем 7 форми материја.
9. Метавасељене, образоване спајањем 6 форми материја.
10. Метавасељене, образоване спајањем 5 форми материја.
11. Метавасељене, образоване спајањем 4 форми материја.
12. Метавасељене, образоване спајањем 3 форме материја.
13. Метавасељене, образоване спајањем 2 форме материја.
14. Крајна зона затварања матричних простора.

 

Еволуција тог процеса резултира доследном образовању дуж заједничке осе система метавасељена.

Број материја, које их формирају, при томе се постепено смањују до две. На крајевима тог „зрака“ се формирају зоне, где већ ни једна материја те

врсте не може да се спаја са другом или другима и да формирају метававасељене.

У тим областима се јавља „пробијање“ нашег матричног простора и настају зоне затварања са другим матричним пространством.

 

При томе је могуће да се понове две опције затварања матричних простора.

У првом случају, затварања се дешава са матричним простором са великим коефицијентом квантовања димензионалности простора и кроз ову зону затварања могу тећи и распадаће се материје другог матричног простора и настаје синтеза материје нашег типа.

 

У другом случају, затварања се дешава са матричним простором са мањим коефицијентом квантовања димензионалности простора – кроз ту зону стезања, материје нашег матричног простора ће почети да теку и распадају у другом матричном простору.

У једном случају ће настати аналог звезде , а

у другом – аналог „црне рупе“ сличних димензија.

 

Ова разлика у варијантама затварања матричних простора је веома важна за разумевање појављивања два типа Суперпространства – шестокраке и антишестокраке.

Основна разлика је само у правцу протока материја.

 

У једном случају, материја из другог матричног простора протиче кроз централну зону затварања матричних простора и излази из нашег матричног простора кроз зоне на крајевима „зрака“.

 

У антишестокраци материје протичу у супротном правцу.

 

Материје из нашег матричног простора теку кроз централну зону а материје из другог матричног простора теку кроз „зрачне“ зоне затварања.

 

Што се тиче шестокраке, она формира затварање шест аналогних „зрака“ у централној зони.

Истовремено, у области око центра настају зоне закривљености димензионалности матричног простора, у коме се формирају метавасељене из четрнаест форми материја, које заузврат, затварају и формирају затворен систем метавасељена, које обједињују шест зрака у један општи систем – шестокраку.

 

Број „зрака“ је одређен тиме, што се у нашем матричном простору може спојити, при формирању, максимално четрнаест форми материја датог типа. при томе, димензионалност резултирајућег обједињења метавасељена је равна π (π = 3,14 …).

Ова свеукупна димензионалност је блиска три.

 

Због тога има шест „зрака„, због чега се говори о три димензије и сл.

 

Антишестокрака. Током суперексплозија настају прстенасти таласи деформације макропростора. Ови лонгитудинални таласи деформишу простор, како „горе“ тако и „доле“.

Ова појава се појављује зато што је сам матрични простор нехомоген. Постоје нагиби димензионалности  „нагоре“   „одозго према доле“  и „исток“  и  „запад“.

Стога, када се нехомогени простор надограђује са нехомогеном деформацијом матричног простора, која настаје током супер експлозије, формирају се две врсте зоне деформације матричног простора.

Једна зона синтезе хибридне материје представља „јаму“, друга је „брежуљак“.

 

Унутар  „јама“  формира се шестокрака, а у унутрашњости  „удубљења“ настаје антишестокрака.

 

 

Разлика између прве и друге лежи у томе, да у другој настаје суперпространство са максималним бројем примарних материја у спољашњем обиму, а са минималним у унутрашњем.

 

Условно, можемо рећи да у једном случају простори имају позитиван, а у другом негативнан спин.

 

Наравно, у нашем матричном простору постоји много таквих Суперпространства.

Они стварају чворове у матричном простору и јављају се као  „атоми“  у њему.

Шестокрака и антишестокрака формирају саћасту структуру у матричном простору и стварају  „скелет“ – „кристалну решетку“  матричног простора.

 

Сваки матрични простор датог типа представља собом ленту Мебијуса. Матрични простори су такође затворени системи. То је везано са тим, што услови допуштених димензија за такве просторе нису задовољени свуда у простору континуиране димензионалности …

 

Матрични простори нису коначни системи Космоса, већ само елементи Великог Космоса.

Постоји много нивоа Космоса, а ми смо погледали само мали  „прозор“ једног од њих …

Неопходно је још једном нагласити да цртежи Николаја Левашова само условно приказују оно што се каже у тексту.

У стварности, све ове структуре изгледају сасвим другачије.

На пример, шестокрака, како је Николај Викторович једном рекао, односећи се на слике које разумемо, су попут дрвета са великим жљебовима, на којима виси одговарајући број великих плодова различитих нивоа.

Ако ово нацртате на папиру, биће веома тешко схватити како све функционише и ради у реалности.

На овај начин, аутор је дошао до одређених поједностављења и шематски приказао космичке структуре.

ЗАКЉУЧЦИ

Наравно, овај опис Универзума је веома поједностављен, можемо рећи да је ово  „Универзум за почетнике“,  какви смо сви још увек.

Али ова теорија није ништа лошија од оних које данас  „наука“  прихвата као „вредне размишљања“.

И ако имате храбрости да проучавате Буквар Левашова, врло брзо ће постати јасно да његова теорија превазилази неосноване проналаске које  „научени“ људи истрајно покушавају да реше.

Једном, на самом почетку нашег познанства, питали смо Николаја Викторовича: како знате све што пишете у вашим књигама?

На крају крајева, то је једноставно немогуће измислити! Ниједан човек нема такву фантазију!

Он је одговорио да је све то видео својим очима,  да је могао темељно да проучи описане процесе и феномене, анализира их и разуме.

Због тога је могао лако да их опише разумљивим речима како би научници „истраживачи“,  као што смо ви и ја, разумели. И онда смо прво почели да размишљамо о томе какве способности (квалитете) морамо имати да бисмо могли да урадимо оно што је Николај Викторович Левашев урадио?

Након неколико дана, довољних да обрадимо информације које смо добили, питали смо га: да ли сте бог?

Насмејао се и одговорио: Наравно да не. Ја сам човек исто као и ви.

Из неких разлога сам успео да дођем до одређеног нивоа еволуционог развоја,  а то ми је омогућило да урадим оно што сам урадио и разумем оно што сам описао у мојим књигама.

Како нам је постало јасно након појављивања његове књиге  „Огледало моје душе“,  он се уопште није служио лукавством, чак ни да би нас жалио због нашег тада још увек постојећег знања. Стварно је био човек, рођен од земаљске жене на Земљи,  само је из различитих разлога стигао до нивоа еволуционог развоја у коме се појављује могућност управљања, у једном или другом степену, простора и материје.

Наши преци називали су такве боговима – само да би их разликовали од других људи.

Нажалост, религија се много постарала да искористи овај појам до непрепознатљивости.

Уместо „високо развијених људи“,  појам  „бог“  је стављен у ниво са свемирским бандитом Јеховом, који се назива јеврејским божанством.

 Уместо стварних, разумних способности,  „боговима“  су почели да приписују невероватне, противречне особине, које, осим тога, код тог ванземаљског порода (Јеховиних сапутника) није било.

Зато данас високоразвијена разумна бића, која иду по светлом путу,  оне, које су наши преци називали боговима, ми зовемо „Светлим Јерарсима„. И заправо такав Светли Јерарх кога су називали током живота на земљи је Николај Левашов. То је разлог зашто је имао невероватне по нашим мерилима могућности да пажљиво размотри како и шестокраку тако и друге структуре великог Космоса. То је разлог зашто је он могао да их темељно разуме и јасно опише за нас разумљивим нам речима и терминима.

А сада наука има прилику да „започне живот поново“ – врло ретку шансу, која се појављује у најекстремнијим околностима.

Верујемо да морамо захвалити судбини, због чињенице, да смо истовремено живели са таквим човеком као што је Николај Левашов, зато што нам је оставио знања, која ће нам помоћи да живимо ако их користимо; и због чињенице да ће нам ово непроцењиво знање помоћи, између осталог, да се брзо вратимо на пут „правог живота“ – пут природног еволуционог развоја.

 

 

Избор: Душан Ми- фејсбук страница- Мидгард земља и тајне око ње-

 

 

 

 

Двадесетишесто мудрованије из Тијаније

*
У Васељени не постоји ништа што није живо! Творац је најпре створио минерале, па биљке и животиње, потом људе. Све створено обавља сложене задатке у оквиру Норме Творца и све се налази у растућем еволутивном процесу. Васцела божја творевина служи човеку на милијарду начина, а заједно са човеком служи Творцу. Минерали, биљке, животиње и људи су повезани тананим нитима једноте и, по својој суштини, су Једно. О томе су подучавали многи свети људи, истински учитељи, јасновидци, пророци, свете књиге, и о томе наука има све више доказа.

**
Права духовност човека огледа се у његовој мудрости, тј. његовом свакодневном животу, његовом деловању. Многи људи гомилају знања из разних области, посебно из психологије, религије, духовности. Они о томе говоре свакодневно у облику савета – како треба живети. Мудраци су они који знање примењују у свом животу. Између знања и примене постоји јаз или зид које можемо назвати навика. Навика је стање улогореног и ушушканог ума који претешко излази из своје пећине сигурности. Погледајте како живе неке врсте морских ракова. Имају своје пећинице из којих вире и лове. Онда мало истрче, па се поново врате, а све се то дешава у свега неколико просторних приобалних метара. А испред се налази непрегледна вода мора или водеана у које они не залазе. Тај простор, те дубине, за њих су ван искуства. Символика овог примера важи и за човека. Водеан чине Радост, Љубав и Светлост које је поставио Творац као основе света. Слобода је она сила којом откривамо и живимо ове основе. Али слобода је застрашујућа за неслободна човека. Без храбрости, која се налази у оквиру трећег енергетског центра, тешко је, немогуће је широм разкрилити крила слободе, која воде у дубине и висине божанских искустава.

***
Највећи проблем за стицање виших духовних искустава, стицање правог знања, представља незнање. У живој сликовници Бардо тодола, тибетанског учења о путовању душе, незнање се, отишлом из земаљске равни, приказује као црни бездан. У незнање убрајам сва погрешна и лажна учења која се дубоко укорене у наше умове, тамо окамене, и делују као тешка црна магија. Лажна знања заузимају меморијски простор човека, као што то чине информације на хард диску. И, што је много горе од тога, лажна знања нису статична, већ се упорно и жестоко боре против нових и већих истина. У стварном животу то се испољава кроз много врста несклада – несугласице, жестоке свађе, туче, јади, беду, депресије, ратове. До пуног изражаја долази цели сет негативних осећања и радњи – себичност, грубост, бес, тупост, лагање, вређање, љутња, очај, мржња, свађа, вређање, жеља за туђим, замраченост осећања, замраченост ума. Лажно знање је основа себичности, себичност је основа грамзивости, а грамзивост гледа у туђа дворишта, краде, отима, изазива ратове.

****
Истински духовни развој није могућ ако човек не открије да су многе, скоро све, темељне ствари које је научио застареле, лажне, или, у најмању руку, небитне. То се односи на школска знања из скоро свих предмета, на све специјалности, сва религијска знања, телевизијске програме, политичке игре… Најдубље се у наше умове зарива религијско учење. Уче нас шта је добро, шта није, према норми те религије. Уче нас о страшном Богу који вреба сваку нашу грешку да би нас казнио на вечне муке. Страх од Бога се стиче у раном детињству када је дете зависно од родитеља и безпомоћно да се одупре лажама и паралажама и незрело да доноси своје одлуке. Скоро све што смо учили у школама ствара страхове. Страхови, слично лажним знањима, заузимају наше емоционалне просторе, просторе позитивног деловања и просторе наше среће. Нико нас не учи ко смо, зашто смо овде и где треба да идемо. Нико нас не учи шта је заиста, заиста, важно у нашем животу и како се то постиже. Када човек не зна сврху свог постојања сличан је путнику који не зна циљ свог путовања. Таквом путнику сви путеви су добри, али никада не стиже на циљ…

*****
Најважније знање у нашем животу је знање о Богу, дакле о души, духу, свести и физичком телу Бога, његовом кретању, слуху, виду, мирису, укусу, деловању. Важно је, најважније је, да и ми научимо да делујемо као Бог. То знање је доступно, али, наравно, није лако, јер Бог делује из непрекидног стања среће и љубави, и стога су његове радње веома успешне и брзе, скоро тренутне. Знање о Богу је најефикаснији лек за чишћење колективног несвесног које нас ограничава у свим сферама живота. У колективном несвесном налазе се армиране тврдње да човек мора тешко да ради, да мора да се разбољева, слаби и стари, да узима зависничке лекове и да умре.

******
Знања Нове свести предводника и Аватара науке и духовности Др Григорија Петроича Грабавоја успешно мењају колективну свест, и она све мање и мање личи на тамну, оловну, непробојну кацигу која се надвила над наше главе и животе и чини их неперспективним, а све више и више личи на раведравајућу свежину. Када се смањује тешко и ограничавајуће деловање колективног незнања расте наша храброст, расте наша срећа, расте ефикасност лечења са свешћу, расте уверење о могућности васксења отишлих, расте веровање о вечном животу човека у физичком телу. Здравље, самоваскрсење и вечни живот се морају непрекидно стварати, заједно са Богом, јер припадају принципу развоја божанске стварности.

*******
… И стога се учовечи и очовечи Човече! Збаци са грбаче џакове страха, џакове незнања, исправи се по вертикали координатног система Вечности, повежи се са Тврцем заувек, ослободи крила за дугачке и високе летове, полети и стварај! Стварај и лечи себе са свешћу и са смислом, пуни своје биће светим знањем, непрекидно изливај свеобилну реку среће, издашно дели премудрост, и дели све светлоплодовито – свему постојећем!

 

Добро-де спржисте ми образе!
Помозите било коме
Да се поново заљуби у свој живот
И свака ће му мисао
Бити искра божија
Сваки покрет звук виолине

И немој ме хвалити!
Не умем да носим венчиће!
Моја је коса само дивља
Моја је награда следећи траг
И нови задатак
Моја је истина непрекидно кретање

Ко сам ја у души?
Ловац- ко?
И шта сам то кренула да тражим?

 

 

 

Има време сневања, и време остварења снова.

Та два времена често се преплићу, прожимају и преклапају.

Заиста, остварују се сви наши снови које смо од најранијег детињства па све до овога часа сневали.

И не само наши снови, већ и снови наших родитеља, наших дедова и баба, наших прадедова и прабаба.

Сви снови које су сневале наше мајке док су нас под својим срцем носиле, док су нас подајале и док су нам певушиле успаванке, гле! бивају остварени у неком времену, било кроз нас нас или кроз потомке наше.

Ми смо оно што су снови наши и снови предака наших.

Све што је неко, негда и негде сневао, то се, пре или доцније, у ПраВасељени остварује.