ЗА КИМЕ ЗВОНА ЗВОНЕ
Када се почетком 2015 огласе звона на Богородичној Цркви у Паризу, у „граду светла“ на Сени муслиманска популација ће достићи скоро половину становништва. Сама Европска Заједница ће стењати под теретом једне „целе муслиманске Немачке“- скоро 80 милиона „про-јевропски оријентисаних“ потомака Ататурка, који ће у непрекидним колонама и даље надирати ка Бриселском Царству, и који ће заувек изменити хришћански пејзаж Старог Континента.
То је тренутак за који се „плавокрвна“ Европа грозничаво спрема, свесна неизбежности тог неумољивог „дарвиновско-социолошког процеса“. То је тренутак за који се остарела и морално-оронула Европа спрема да одговори свим средствима, ма колико неморалним или неетичким; Јер тај остарели и оронули „плавокрвни организам“, попут свих „вампира“ који свој живот вештачки продужују кроз векове и миленијуме „хранећи“ се подврстама, је стално у потрази за свежим изворима људске крви. Када је реч о тим свежим изворима људске крви, е то је управо „улога“ које ће припасти нама Балканцима и другим људским „подврстама“ у новом Европском Поретку.
Нашим „сусједима“, који би се можда одлучили из пуке радозналости да прочитају ово моје штиво; А који себе већ сматрају „равноправним“ члановима ЕУ, не бих препоручио да се претерано радују мојој мрачној уводној амбули, и нашој српској „несрећи“- Јер можда им није познато, да и они такође не припадају тамо, где мисле да припадају (у срцу те „плавокрвне“ Европе), већ по интерној класификацији саме „плавокрвне“ ЕУ, припадају оној другој: такозваној „ЕУ8+2“, и сходно томе су сврстани у нашу„подврсту“, или како сам то већ сликовито описао, у извор свеже „људске крви“ који одржава тог оронулог вампира- ЕУ (читај Европског Зомбија). Нормално, све ћу то у наставку овог текста детаљно документовати…
ФАРМА ЈЕ НАША СУДБИНА
Ових дана се десио један статистички парадокс- према најновијим истраживањима међу Хрватима је свега 25% оних који желе у Европску Унију, док је међу Србима чак 44%. За такво резоновање код наше „браће по матери“ постоји више разлога. Један од главних је тај што су Хрвати већ на „вратима пакла“ (ЕУ), и итекако добро осећају „његов“ пламен- као задња Балканска земља којој је „начелно“ одобрен приступ ЕУ, пре „дубоког замрзавања“ чланства осталих „мање цивилизираних“ Балканских кандидата; Хрватска је изложена невиђеној скрутини од стране ЕУ- скрутини, која не побољшава услове живота у Хрватској, већ их додатно срозава; Други разлог је и очигледна боља информисаност хрватске јавности од српске. За „српску јавност“, која већи део свог слободног времена проводи на „Фарми“ грокћући заједно са јевтиним српским репликама америчког инцестивног „Џери Спрингер“ ријалти шоу-а, па чак и ако се о нечему „информише“ онда то чини ритуалним укључивањем Тијанићевог ТВ Дневника свако вече тачно у пола осам, са кога их „месија“ Борис Тадић, добро увежбаном методом психоаналитичке хипнозе, оптимистички обавештава „да ето, само што нисмо ушли“, након чега се српско „пучанство“, грокћући задовољно враћа у загрљај „Фарме“, где могу да се диве животном стилу који ће и они сами једног дана упражњавати тамо „где само што нисмо ушли“. Наравно у „другосрбијанској“ Србији постоји и онај други „бољи“ део јавности, поред овог „Фармерског“. То су они малобројни „средњи грађани“ и „пројевропејством“ опијени интелектуалци, обртници, тајкуни, режимски серванти и сам режим- који својим матерњим језиком сматрају сваки други осим српског, и који се толико стиде свог „опаначког порекла“ да су се зарекли да се неће смирити док не униште и последњи „опанак“ у земљи Србији. Такви се „информишу“ много боље, и то- ако припадају оној више привилегованој мањини директно у Западним амбасадама, а ако не онда „зна се“ на Сорошевим медијским аутлетима- који префикс „анти-српски“ сматрају комплиментом. Наравно овде је реч о мањинском али бучнијем- „другосрбијанском“ делу Србије; Насупрот већинског, осиромашеног, пониженог и клонулог духом- дела традиционалне Србије; Који се ових дана буди из своје националне апатије попут „успавалог џина“ и прети да заувек промени политичку карту Србије и поквари рачуне ствараоцима новог Балканског поретка.
Што се тиче претходно споменуте „скрутине“ од стране ЕЗ, којој је поред лојалног германског серванта Хрватске, све више изложена и сама Србија (као кандидат за кандидатуру), њу је најлакше самаризовати следећим цитатом који сам позајмио из чланка “Global Researcha” под насловом „Барцелонски процес и неформална декларација Медитеранске Уније 1995“:
„Поред израбљивања постојеће радне снаге и и масовне незапослености, у земљама Јужног Медитерана, преостали национални ресурси у тим земљама, попут оних у Источној Европи по окончању Хладног рата, биће све више приватизовани и у поседу неколицине. Тај процес ће ићи „под руку“ са постепеним повећавањем трошкова живота, што ће оставити локалну популацију на маргинама присиљену да из очаја распродаје у бесцење властито земљиште, другу имовину, или било који други извор прихода- Потезе које ће их заувек оставити у Нео-Либерално наметнутом стању сиромаштва.“
ПЛАВА РАДНА ВИЗА ЗА „ПЛАВОКРВНУ“ ЕЗ
Суочена са катастрофалним негативним индексом наталитета, од кога је вероватно једино гора Српска „бела куга“, ЕЗ врши задње припреме којима ће обезбедити наставак властите супремације и империјалистичког (колонијалног стила) комфора, на старом континенту, без опасности да наша „Балканска“ и друге „подврсте“, постану „врсте“.
Поред већ постојеће интерне поделе у оквиру постојећих 27 чланица ЕЗ, на „плавокрвно језгро“ и мање равноправне чланице из бившег источног блока „ЕУ8+2“ (ова двојка се односи на Хрватску и Турску које су у процесу директних преговора о приступу Унији). Овде је важно напоменути да је за Хрватску Немачка обезбедила „ваучер“ и Хрватска би требало ускоро да се нађе у Унији- не толико због Хрватске „подобности“ већ због хрватских националних ресурса- нарочито Јадрана, који су већ мање више у немачком поседу; Док је истовремено Немачка договорила са Француском игру „доброг и лошег полицајца“, у којој је Француска лош, а Немачка добар „полицајац“- тако да процедуралним смицалицама обезбеде да Турска никада не уђе у ЕЗ. Разлог је практичне и националистичке природе, јер скоро 3 милиона Турака у Немачкој би онда имали право на све социјалне и државне бенефиције, као и на довођење родбине у Немачку, што је за „плавокрвне“ Немце недопустиво- те их овако одржавају у гестарбајтерском статусу „подврсте“ и јевтине радне снаге. Наравно исти третман треба очекивати за Србију, која још није ни стигла до ЕУ чекаонице;
…И поред претходно поменуте Медитеранске Уније (која је под контролом Еу и Америке), којој је између осталог намењена улога „тампон зоне“ између Африке и Блиског Истока са једне стране, и „плавокрвне“ Еу с друге- што ће бити обезбеђено карантирањем становништва у оквиру МУ; строгим режимом контроле копненог, ваздушног и поморског саобраћаја- овај задњи поморски, чија је слобода и неутралност гарантована међународним законима и посебно Конвенцијом о Земљи и Мору, УН-а из 1982, већ је грубо нарушен у пракси Америчком и Еу илегалном Пролиферацијском Безбедносоном Иницијативом, из 2003 (све у име борбе против тероризма), под чијим притекстом (откривања оружја за масовно уништење) НАТО користи задњих седам година оружану силу у контроли мирнодопског поморског саобраћаја;
…И ако све то није доста, „плавокрвна“ Еу уводи на сцену најцрњи могући сценарио гушења људских права и слобода, какав до сада није виђен ни у најекстремнијим футуристичким Холивудским филмовима. Сценарио који сам ја назвао „Електронски Аушвиц“:
За мање привилеговане чланове ЕУ, и наравно за оне који нису чланови ЕУ, у 2015 биће немогућ боравак у „плавокрвном“ језгру ЕУ без такозване „плаве радне визе“ (читај „аусвајса“). Наравно та „плава виза“ неће бити обичан папир већ софистицирани електронски документ који ће поред свих могућих званичних детаља садржавати и многе приватне, као и биометријске параметре, отиске прстију, ДНК код, електронски чип, и највероватније глобални позициони чип- технологија која се користи у скупљању тих података је већ у примени под називом “BIODEV II”. Плава виза је пројекат који је већ у практичној употреби у седам „кључних“ земаља ЕЗ. Корисници те визе ће морати „добровољно“ да „депонују“ 19 разних врста личних информација, укључујући и оне најинтимније природе. Сви остали који нису у поседу те „плаве визе“, а не припадају „плавокрвној“ Европи биће практично онемогућени да уђу у исту. Већ можемо да видимо на примеру Србије, да је без обзира на Шенгенску визу, „наш“ режим већ увео полицијску „детекцију“ оних грађана који нису „достојни“ путовања у ЕУ, и њихово физичко спречавање у тој намери, како је уосталом сам „пожутели“ министар Дачић то недавно потврдио. У том контексту, строге контроле кретања и полицијског надзора грађана, треба посматрати, ових дана поново актуелизоване у српској штампи, најсофистицираније и најскупље личне документе, са биометријским подацима, отисцима прстију и чиповима (пасоше, возачке дозволе и личне карте), који се уводе у једној од најсиромашнијих земаља Европе- Србији. Другим речима овај режим, без обзира на заклињање у људска права и универзалне слободе, се спрема да дозволи одлазак у ЕУ, само „морално-политички“ подобним грађанима Србије. Наравно то се све чини по налогу и захтеву самих Бриселских господара.
БЕСПИЛОТНЕ ЛЕТЕЛИЦЕ И ПРЕДАТОРИ НА ЕВРОПСКОМ НЕБУ
Такозваним Прумским Споразумом Европске Заједнице из 2005, је одобрено масовно сакупљање биометријских података, отисака прстију, ДНК, као и обимних приватних података не само грађана ЕУ, већ и оних који би да само приђу истој „на пушкомет“. Велика Британија је већ увела обавезу за посетиоце да „предају“ властима податке о кредитним картицама и бројеве мобилних телефона, пракса која ће ускоро бити у примени у целој ЕУ.
Ове горње наметнуте „обавезе“ грађанима и посетиоцима ЕУ, је лакше разумети у контексту система „Великог Европског Брата“- како су га иронично назвали неки дисидентски Европски Парламентарци, који се безуспешно супротстављају тим грубим кршењима грађанских и људских слобода у Европи; Део тог „система“ тоталне контроле, чиповања и обележавања обичних грађана, који историјски није забележен још од времена робовласничких друштава, и нацистичке контроле у прошлом веку „обележавања подврста“, које је тада чињено тетовирањем и јавним истицањем натписа и „трака“ („Жидов“, „Срб“, итд.)- Јесте и тотална електронска контрола кретања људи у самој Европи и у ободним подручјима, где је специјална пажња посвећена такозваној Медитеранској Унији, ради спречавања углавном муслиманске Афричке и Блиско Источне популације да се „докопају“ Бриселског Царства.
У овом моменту границе ЕУ се обезбеђују софистицираном физичком контролом у оквиру недавно успостављеног система “EUROSUR”, у који је укључена поред радарске и сателитска контрола, као и беспилотне летелице попут оних које се користе у Ираку и Афганистану (не само за извиђање, већ и за физичку ликвидацију такозваних терориста- коришћењем беспилотних летелица типа „предатор“); Као и “FRONTEX”- обавештајном агенцијом за заштиту ЕУ, која је успостављена 2005, и чије је седиште у Варшави.
Наравно ово све треба посматрати у претходно споменутом контексту увођења „електронских докумената“, као и коришћења „изнуђених“ информација из личних докумената и бројева мобилних уређаја посетилаца ЕУ, који ће омогућити овим „небеским“ системима да прецизно физички лоцирају грађане ЕУ, непожељне „гестарбајтаре“, као и оне Српске власнике „шенгенске визе“, који успешно прођу „Дачићеву“ полицијску контролу.
ЗАКЉУЧАК
2015, када ЕУ планира да цео овај горњи систем тоталне контроле над евро-азијском популацијом заживи- Европски простор ће постати практично „електронски“ концентрациони логор, на чијем ће простору обични грађани ЕЗ, као и дезигниране људске „подврсте“ бити „електронски жигосани“; Док ће сама „срећна европска заједница“ симболизирати управо све супротно, од онога што нама „наш“ сервилни „пројевропски“ режим покушава да „прода“ под формулом да „Европа нема алтернативу“.
Уместо слободне демократске заједнице, у којој су људске слободе кретања, говора, слободног рада, удруживања, право на приватност и заштиту личних података, идр. гарантоване (још увек постојећим међународним и УН повељама)- ЕУ ће постати мрачна „Орвеловска заједница“, у којој ће поново попут претходних аутократских, или фашистичких Европских унија, слободе појединаца бити присилно ограничене, а сама индивудуалност грађана жртвована зарад интереса „заједнице“, и виших циљева Новог Европског Поретка.
——————————————-
НАПОМЕНА АУТОРА- ОВАЈ ТЕКСТ САМ НАПИСАО У НОВЕМБРУ 2010, АЛИ ЈЕ И ДАНАС АКТУЕЛАН- ВЕРОВАТНО ВИШЕ НЕГО ИКАД…
Миодраг Новаковић
Зоран Ђинђић, српски премијер, дао је живот за Србију. Политиком почиње да се бави од тренутка када је у Србији уведен вишепартијски систем. Учествује у оснивању Демократске странке, и читав његов опозициони политчки рад је прожет упечатљивом нотом антикомунизма и антититоизма. Балансирајући између левице и центра, током опозиционог деловања, није му недостајало ни патриотизма, за разлику од острашћених левичара, који су се згражавали када је др Зоран Ђинђић на Палама пекао вола са четничким сином др Радованом Караџићем и шекспирологом др Николом Кољевићем. Убијен је 12. марта 2003. године у Београду. Суђење за његово убиство завршено је у Одељењу специјалног суда окружног суда у Београду. Иако су оптужени постали осуђени, није до краја рационално разјашњен мотив осуђених извршиоца из подземља формираног у доба владавине Слободана Милошевића, Момира Булатовића, Мила Ђукановића, Добрице Ћосића, Милана Панића, Радоја Контића, Милана Милутиновића… Део данашње јавности и даље врти разне кулоарске приче о човеку који је најављивао велики успон и велико реформисање Србије у односу на читав поратни период. До тих реформи није дошло. Да ли су разлози изостанка напредка Србије у гласинама које квалификују Зорана Ђинђића као издајника, страног агента, атеисту, протестанта и ко зна шта се још врти у главама оних који га исконски мрзе или је разлог у низу потеза који чине наставак времена владавине комуниста. Евидентно је да Влада Зорана Ђинђића ничим није могла да се одупре погубним утицајима из иностранства, али да ли је Зоран Ђинђић могао да се одупре утицају „унутрашњег непријатеља“ и разних паразита из редова „брозних“ идеолошких наследника? Можда још није прошао довољно дуг период да би са историјске дистанце могао утврдити значај Ђинђићевих дела и недела, али после више од десет година од његове смрти, треба издвојити, на основу чињеница, оно због чега се може сматрати зашто нас Зоран Ђинђић није одвео са пута у чије не скретање се Мунира Алечковић клела свом маршалу и другу Брозу. Уз свесно или несвесно Ђинђићево учешће, са Титовог пута као држава нисмо скренули.
о што га је као премијера чувало приватно обезбеђење састављено од нестручних људи. Пошто је своју главу ставио на поверење људима попут Милана Веруовића Бургије, чему грађани могу да се надају?
СРБСКИ ЖУРНАЛ 