Лирски записи

 

01

Немојте се плашити слободе, јер вам је слобода од Бога и Духа Стварања дана.

Слобода је као вода и ваздух, дана сваком словесном бићу, само се немојте никада користити слободом.

Живите слободу, али поштујте слободу, и будуте одговорни према слободи.

Ако сте одговорни према слободи, онда ћете и бити слободни.

 

02

Најбољи наши чувари и водичи јесу наше мисли, наши снови и наша осећања.

Својим мислима и сновима ми сами призивамо своје водиче и чуваре из виших светова.

Наше материјализоване мисли јесу наша заштита.

Узвишеним мислима, осећањима, речима и делима стварамо ауру која нас штити и чува.

Какве су нам мисли,таква нам је и аура.

Од снажних и узвишених мисли обликује се снажна и узвишена аура.

Има великих посвећеника чија се аура простире на километре.

И опет, има палих људи чија је аура свега од једног педља.

Чинимо, свесно, све оно што јача, снажи и проширује нашу ауру.

Наша аура јесте наш божански водич и чувар.

 

03

Од наших мисли зависи и наша прошлост и наша садашњост и наша будућност.

Да ли ћемо бити јадни и бедни или племенити и узвишени, и то зависи од наших мисли, осећања, речи и снова.

Каква нам је вера, таква нам је и стварност.

Али, наша вера!

Не вера из књига и списа, већ вера из нашега срца.

Вера нема везе са овом или оном религијом; вера је вера нашег срца, наше душе, нашег суштаства.

Вера није у храмовима и црквама; вера је у корену и језгру наше душе.

Ако трагамо за Богом у храмовима и црквама, у овим или оним религијама, никада нећемо познати Живога Бога.

Јер је Живи Бог само у нашему живом срцу!

 

 

Моћне и несагледне шуме, и зелен-плаветно небо, у Пурпурном Прстену Стриборије,

подно звезде Ирије.

Звоне кедри као кристални звончићи

на струнама белих ветрова,

што јуре, сустижу и престижу, гле! –

 беле и румене облаке у трку,

над зеленим пољима у даљини

што из тишине праскозорја

 пут Кола Лучезарног, са ждралима белим,

узлећу!

СрбИрија – Света Земља Белих ВедСрба.

Србска Ирија, Србски Ириј –

Небо Сварога,

Сварунов Рај!

Народ шума и светих гајева.

Народ Тајни Белих Богова.

А тамо негде, иза пространства

титрајуће празнине

и нестварног сневајућег сна –

Дрво Живота,

што до облака сеже,

насред Ирија,

на пропланку ждралова,

подно снежних врхова

 и звезданих јата!

Лирски записи

 

Колико дајемо, толико и примамо.

Колико примамо, толико и дајемо.

Сви смо ми, истовремено, и примаоци и даваоци.

Сви ми, сва бића.

Када у својим сновима и визијама путујемо низ сазвежђа, низ звездана јата, низ тајинствене овостране и оностране светове, схватићемо и видећемо да је све у давању и примању, у примању и давању, без престанка.

Живот се заснива на примању и давању, на давању и примању.

Љубав се, такође, заснива на примању и давању, на давању и примању.

Без давања и примања не би било ни живота, ни љубави, ни света, ни светова, ни сазвежђа, ни звезданих јата; напросто, ничега и никога не би било, у свету и световима, без вечног давања и примања.

Сви смо повезани, сви смо умрежени, и, сви јесмо Једно Велико Биће, Једна Велика Душа.

Сви јесмо Један Сушти Род, како су сведочили наши Древни.

Зато и кажем, да је Вера Древних у нашем срцу.

Вера Древних је у нашем срцу, а не у књигама и светим списима.

Књиге за којима трагамо у свету, записане су и скривене у нашем срцу, у језгру наше душе.

Сви наши богови и преци јесу са нама и у нама.

Они су – ми; ми смо – они!

Ми смо, у исти мах, и наши велики преци и богови наших великих предака.

Тако је одувек бивало, тако ће заувек бити.

Колико дајемо, толико и примамо.

И давање и примање мора бити радосно.

Ако у радости дајемо, у радости ћемо и примати.

Љубав је радост давања и радост примања.

Ако нема радосног давања и радосног примања, онда ни љубави нема.

Заиста, вечно давање и примање, примање и давање јесте највиши закон у свим световима и свим пространствима, а тај највиши закон давања и примања, примања давања зове се љубав.

Лирски записи

 

Пре неки дан, рече ми један пријатељ, да је моје писаније на овом порталу залудан посао.

Не знам да ли и један посто савремених Срба разуме ово о чему говориш, додаде пријатељ, па настави: ти пишеш о Ведским Србима, о Србима Хиперборејцима, о Србима Аријевцима, о Србима као потомцима звездане расе, о буђењу и освешћивању Србства, а то је за огромну већину савремених Срба велика непознаница.

То њима звучи као да им причаш о неким далеким галаксијама и световима.

Србима је поробљен и ум и дух; Србе су давно убедили да су нижа раса, да су потомци варвара и дивљака који су се на ове балканске просторе досели у седмом или осмом веку, те сада ову твоју причу о Аријевцима и Хиперборејцима доживљавају као твоју песничку уобразиљу и фантазију.

На крају ће те још и лудим прогласити!

Уз то, видео сам како неки злобници преузимају твоје чланке са овога портала, да би објавили на својим блоговима и сајтовима, нападајући те, ниско и жестоко, грдећи те и ружећи на пасја уста, проглашавајући те за националисту, ултра-националисту, расисту и лудака.

Мани се тог писања за сајтове и портале!

Посвети се својој поезији и раду на себи и, живи онако како си раније, а пре овога, живео.

Видиш да никога више не занима ни Србство ни Србија!

По одласку пријатеља, дуго сам остао, посве сам, на својој тераси, седећи и зурећи у јата галебова што прелећу понад Дунава, зурећи у беле и румене вечерње облаке, зурећи, без икаквих мисли, у далеку празнину, зурећи у вечност и бескрај.

Био сам посве смирен, посве равнодушан према свему, само што бих, на тренутак, а негде у дубини својега бића, осетио праискону тугу и сету, не знам што!

Тајинствену тугу и сету, гле! и сада осећам у дубинама својега бића.

И поред све своје добронамерности и племенитости, мој врли пријатељ не може да схвати једно: да ја, напросто, морам да пишем о овоме о чему пишем, чак и кад бих знао да ћу од свих савремених Срба бити изложен подсмеху и порузи.

Ако ме не разумеју ови данашњи Срби, кажем својој души, разумеће ме неки далеки, будући или прошли Срби, разумеће ме, и благословиће, моја песничка дела.

Јер, песник не може против своје душе!

Лирски записи

 

Свако може самога себе да ослободи.

И то му је света дужност.

Да ослободи свој ум, свој дух, своју душу, своје мисли и своја осећања.

Ако не жели самога себе да ослободи, ако не жели да буде слободан човек, да живи и ствара као слободан човек, онда га нико не може и неће ослободити.

Свако може да искључи телевизор кад год пожели, свако може престати да купује и чита новине, које се штампају на душманском језику и писму, кад год пожели, свако може бити слободан, ако је дорастао да буде слободан, кад год пожели.

Свако све може за себе да учини, само ако то жели, хоће, зна и уме.

Нико ни за кога ништа не чини; свако све сам за себе чини.

Очекивати да политичари нешто за нас учине, па то је заиста смешно!

Политичари су људи тешке карме, људи без свести, самосвести и вертикале.

Како они могу нешто за нас да учине, кад ни за себе ништа не умеју и не могу!

Политичари су људи који нису ни за шта способни, зато су и ушли у политику.

То су паразити, астрални и енергетски вампири, који сисају нашу енергију и нашу крв.

Они владају над нама, само зато што смо им ми то сами дозволили!

Кад год изиђемо из свог Унутарњег Бића, из Суштаства, а то јесте Живи Бог у нама, тада, у трену, бивамо опхрвани и поробљени страхом. Испрва, за неко време, не препознајемо да се налазимо у пољу страха, да нас је страх зграбио, те да нас полако, али упорно, стеже и дави, да нас прожима и присваја, да смо у власти Леденог Бића Страха.

А страх полако нараста, увлачи се свуда у нас, осваја једно по једно чуло, а затим једно по једно наше тело, диже се од дна, креће од најнижег нам бића, и наставља да се успиње ка Врху, ка Највишем Теменом Жвиру, ка Језгру Душе и Духа, ка Божанском Уму у нама.

Поробљава чула и осећаје, осећања и мисли, управља нас, усмерава ка Тами, ка Пра Васељенској Студени и Грозоти, ка Најстрашнијој Пустоши и Најгрознијој Смрти.

Лирски записи

 

Реч је енергија Светлости.

Дејство Духа Стварања.

Основа и потка Речи јесте Светлост самостварајућа.

Реч је од Светлости, али је и Светлост од Речи.

Светлост постаје Реч и Реч постаје Светлост.

Основа и потка звезданих јата, видљивих и невидљивих светова, јесте енергија Речи и дејство Светлости.

Реч изговорена из срца, из унутарњег бића, има исцељујуће и животодајно дејство.

Ми сами себе исцељујемо и обнављамо преко Речи која пролази кроз наше унутарње биће.

Не морамо је ни изговорити; довољно је да је у себи осетимо, да је својим унутарњим чулима чујемо и видимо.

Речено је, да ће у времену долазећем, сви писати поезију.

Не само писати, но живети!

Поезија се живи.

Поезија је као Вода, као Ваздух.

До Истине и Светлости не стиже се преко Науке и Философије, већ преко Поезије.

Кроз Поезију, из Поезије.

 Кроз Песничку Реч.

Лирски записи

 

01

Јутрос сам се пробудио у дивном осећању, у предивним сликама тајносаних предела и тајинствених крајолика.

Не, нисам се пробудио, већ сам истовремено боравио и у овостраном и у оностраном свету.

Нисам знао, нисам могао знати, да ли преда мном, из дубина памћења и сећања, извиру живе слике – као да гледам филм у пространствима вечности – из сна који сам или сневао или управо сневам, или се, пак, присећам нечега што сам давно некад доживео, у једном ранијем животном току, на некој далекој планети, у неком далеком сазвежђу и у неком далеком звезданом јату.

Предели су предивни, пуни светлости, пуни дивотних вагри и нијанси, етерични и флуидни, прозирни попут бистре воде, прозирни попут прозрачног леда на горском језеру.

Преда мном се указује врлудава, змијолика и завојита бела млечна стаза, која светлуца и зрцали између зелених брда и плавичастих планинских венаца, преко рудина и пропланака; далеки, тајинствени и плаво-модрикасти планински врхови, у девет венаца, у девет прстенова, а нада мном, гле, облаци бели, румени, ружичасти, љубичасти, црвени и пурпурни, и, кроз пукотине облака, слива се и слапи млечно-бела светлост, светлост која није од овога времена и од овога света.

Истовремено ме испуњава, као да ми се у плућа и у крвоток улива, нека тајинствена вилинка, нека тајносана свирка и музика, нека мистична мелодија од мноштва, од тисућа тисућа звезда, сазвежђа и звезданих јата.

Дуго сам, у таквом стању изван сваког стања, остао у постељи.

Није ми се будило ода сна, није ми се устајало из постеље и, није ми се више гледао овај спољни свет, у којему све мање љубави, све мање топлине и, све мање тајинствене лепоте и дивоте.

 

02

Сви језици, знани и незнани, происходе из ПраЈезика, из Језика Мајке.

И, не само људски језици, већ сви језици и иначе, језици свих бића у свим световима.

Језик Мајка јесте Божанско Биће од Првобитне Светлости, Божанско Биће од Великог Духа Стварања.

Језик Мајка – то су вечне и несагледне потке и мреже саткане од чистих светлосних, космичких и божанских нити енергија и дејстава.

Језик Мајка јесте Мајка Свест, Мајка Мудрост, Мајка Љубав.

Основа сваког језика, сваког говора, сваке речи, сваког слова јесте најтананија светлосна нит која се испреда из Језгра Првобитне Светлости.

Сви језици, знани и незнани, происходе из ПраЈезика, из Језика Мајке.

Али, происходе управо у овоме трену, управо овде и сада.

Језици насу настали у некој далекој прошлости; језици настају у садашњем тренутку.

Језик којим говоримо, мислимо и осећамо није се догодио некад и негде, већ се дешава управо у овоме трену, управо овде и сада.

Сви језици јесу Један Језик Мајка.

Када сам то схватио и освестио, тада сам и престао да учим стране језике.

Када сам схватио и освестио, да србски језик има све оно што имају сви други језици – не само језици на Земљи, но и у свим иним световима – тада сам одбацио све речнике, све словаре, све лексиконе, све уџбенике и све књиге за учење неких страних језика.

Када сам схватио и освестио, да ми овде на Земљи траћимо драгоцено време, траћимо године и деценије за учење неких страних људских језика, а да све те мудрости, све те лепоте, красоте и дивоте, да сва та тајиниствена и онострана знања и сазнања, да све то мноштво тисућа и тисућа језика, већ имамо у светлосним нитима и поткама ПраЈезика, у светлосним нитима и поткама Језика Мајке, тада сам се посветио, заиста посветио, тајнама србскога, ведсрбскога језика, да бих преко откривања тајни Бића ВедСрбскога Језика дошао до познања Космичког ПраЈезика.

Лирски записи

 

Оно што се Србима дешава данас, то су дела Срба из прошлости.

Један нараштај сеје, а други нараштај жање.

То је Закон сетве и жетве.

То је Карма, Усуд, Судбина, Усудба.

Докле ћемо боравити у Тами и Незнању?

Незнање је највећи и најтежи грех; Незнање је Тама.

Србске међусобице јесу узрок и праузрок србског суноврата.

Међусрбске размирице око тога –  ко је већи, а ко мањи Србин!

Сваки је Србин подједнако и велики и мали, све зависи од тога за кога и како дејствује, чини и ради.

Наша нас дела чине или великим или малим!

Мало нас је Срба преостало.

Немамо право да се даље делимо и осипамо.

Нестаћемо нетрагом, ако тим путем наставимо.

Србски политичари немају мудрости.

Они нису дорасли овом галактичком и космичком тренутку вечности.

Све су то сујетни и ташти људи.

Због њихове сујете и таштине ми смо у провалији.

Морамо следити Пут навише.

Морамо изићи из провалине и понора; морамо победити све слабости и немоћи своје.

Оно што ми данас сејемо, то ће сутра наша деца жњети.

Какви смо ми, таква ће нам и деца бити.

Он наших дела и недела зависи Судбина наше деце, као и деце наше деце.

У памет се, Срби!

Овај је нараштај вододелница, прекретница.

Од овог нараштаја зависи Судбина Срба.

Овај нараштај, својим делима, одлучује да ли ће сутра бити Срба!

Да ли смо ми свесни тога?

 

 

У Свјато Доба Праисконије –

а на посвећеној Земљи Пра Тијанији –

тамо где је Бели Пупак Рода;

тамо где је Велика Душа Пра Мајке;

тамо где се вечно рађаху

Три Сунца Поноћна,

обитаваше племе Белих Стриборјана –

Коловена Пра Србона.

 

А они, уистини, бејаху

Исполинска Раса Људи–Богова –

што биваху васаображени

са Великим Духом Стварања,

и са Светом Душом Велике Матере.

 

Изван тог Пурпурног

 Прстена Стриборије;

изван тог

плаветно–зеленкастог

Круга Вечерњаче;

изван тог Белог Венца

Свароговог,

обитаваше друга једна раса –

створена од дивљих

предака Мајмуна,

што пребиваше

у Тами Омаји.

 

 И дан–дањи срећемо

 потомке,

обеју ових раса –

што упоредо бивствују

у Свету,

али се никада

не прожимају!

 

Потомци Богова

дејствују за Светлост

Живота;

потомци Мајмуна

чине за Вештаство

Смрти;

једни прослављају

Божанске Своје Претке,

а други се диче

Мајмунским Прецима;

 

док први следе

Осу Бога Живог,

други у Тами

 вечно тумарају;

док се први

жртвују за ближње,

дотле они други

све за себе

 грабе!