Category: СВЕ ОБЈАВЕ

Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ТАЈИНСТВЕНА ВЕРА


Лирски записи

Посвећено Племену Белих Срба Вилењака.

 12072014688

Једина истинита вера јесте у језгру твоје душе уписана.

Твоја вера је у срцу, у души, у суштаству твојему.

Одувек и заувек.

Запамти: одувек и заувек!

Све оно што није у твом бићу – то и није твоје!

Све вере, религије и сва учења овога света, гле, немају ништа с тобом и суштаством твојим.

Твоја истинита вера јесте мир у твојој души.

Твоја истинита вера јесте љубав у твојему срцу.

То је дубока тишина, звездана тишина.

Твојој вери не требају жреци и свештеници, не требају теолози и богослови.

Твојој вери не требају посредници, не требају никакви тумачи.

Твоја вера – то си ти сам бићем и суштаством својим!

Ти си оличење и оваплоћење своје истините вере – вере срца и душе!

Све религије овога света изазивају вечите ратове међу народима и племенима.

Оне су и створене зато да би се народи вечито убијали између се.

Они који владају расама, народима и племенима и јесу створили ове религије зарад тога, и само зарад тога, да би се расе, народи и племена вечито убијали између се, верујући да се боре за праву, истиниту и, својему богу милу ствар!

Твоја истинита вера јесте у језгру твоје душе.

А језгро твоје душе повезано је са језгром звезданих јата.

Језгро звезданих јата, гле, пребива у теби, у души твојој.

Бог је управо ту, и на томе месту.

Бог је у теби и, ти јеси Бог – Богом у Себи!

Бог твојега срца и твоје душе не жели да ратује ни против кога и ни против чега.

Твој Бог јесте Стваралац и Градитељ светова, Стваралац и Градитељ Вечнога Живота са Смислом.

Стваралац и Градитељ мира и СвеМира!

Драган Симовић: Будите Светлост!


Лирски записи

 12072014688

Тајна нашег Светлосног Бића јесте у именима наших Богова и Предака.

Данс је Перунов дан, стога се присетимо Бога Перуна!

Изговорите Перуново име у срчаној чакри, тако да се трептаји и титраји унутарњег гласа распростиру Унутарњом Галактичком Завојницом, и, осетићете, у трену, како се повезујете са Акашом, са Језгром Звезданих Јата.

Наши Богови нису прошлост, како неосвешћени мисле, већ звездана будућност.

Не, нису ни звездана будућност, но Вечно Сушто Сада!

Перун је Бог Светлости, Бог Муња.

Муња је пројава Унутарње Светлости.

Само Име Перуново казује да је Бог Светлости.

Перун је Светлоноша, Светлоносац.

Наши су душмани намерно искривљали сушта и суштаствена значења и тумачења Имена Наших Богова.

Перун није Громовник, већ Бог Светлости.

Он се само успаванима и неосвешћенима пројављује преко Муња и Громова.

Пробуђенима и освешћенима, Он се пројављује као Бог Светлости.

Научите се да Наше Богове сазерцавате у Овоме Тренутку, у Вечноме Сада!

Не тражите их у прошлости, не тражите их у предањима, нити у древним списима; тражите их у својему срцу, у својему бићу, у својему суштаству; тражите их у Вечноме Сада!

Данас је Перунов дан.

И ви разговарајте са Перуном.

Разговарајте онако како са својим срцем, како са својом душом разговарате.

Будите Једно са Перуном.

Будуте Једно са Боговима и Прецима.

Будите Светлост!

Драган Симовић: Ноћи сневања и тиховања


Лирски записи

 

Посвећено дивотним, божанским душама Великог Гаја.

 12072014688

01

Пун Месец понад модрих и моћних крошања дрвета, и звездана јата над тајинственим и тајносаним пољима банатским.

Од Вршачког горја, у позно доба ноћи, уз вилинске гајде и свирале равнице, стиже, разбарушен и распојасан, ветар са Црвене горе.

Ноћ за тиховање и сневање.

Ноћ за буђење и освешћивање душе.

Ноћ пунога Месеца и јасних звезданих јата што вечно круже над нама, али, и у нама!

 

02

Све је са свим повезано, у свим овостраним, као и у свим оностраним пространствима и световима.

Сва бића на Земљи, са свим бићима у милијардама звезданих јата, чине једно Биће и Једно Суштаство.

Сви ми живимо једни у другима.

Сви смо ми жива огледала једни другима.

ПраВасељена је Велики Холограм.

ПраВасељена је Једна Велика Душа.

Свако се од нас у свакоме од нас, свакога часа и свакога трена, огледа и препознаје.

 

03

Велики Гај, село између јаве и сна.

Село где се преплићу и прожимају прошлост и будућност, творећи Овај Тренутак – Вечно Сада!

У овоме селу рађаху су наше прве, детиње и девичански чисте љубави; оне љубави пуне туге, сете и боли душе; оне љубави које вечно остају негде у сновима песника, у тајносаним пространствима између јаве и сна; оне љубави које никада преболели нисмо!

 

04

Вазда се враћам Великом Гају, а да не знам што!

Враћам се, као да је ту Пупак Света.

Као да је ту Почетак Свих Почетака.

Нешто ме из Оностраног, с ону страну Обзорја Догађања, с ону страну ветрова и киша, свагда изнова позива и призива у Велики Гај.

Можда је то нешто што не знам да знам!

Ми много тога знамо, а нисмо ни свесни да знамо.

То су она знања која смо понели собом низводећи се из звезданих, божанских висина у Мајчино Срце.

У ПраВодеан у Утроби Мајке.

Да, ми се вазда изнова рађамо и умиремо.

Ми смо бесмртна, вечна бића, која се селе из света у свет, из једног звезданог јата у друго звездано јато – без почетка и свршетка.

 

05

Имам драгих и милих бића у Великом Гају.

Сви су они у мојему срцу, у мојој души, у мојим песничким сновима записани.

Они то никада сазнати неће – али, шта то мари!

Љубав није узимање, већ давање.

Љубав је кад дајеш себе, кад се посвећујеш ближњима.

Љубав је кад о ближњима, кад о свим драгим и милим бићима, имаш најлепше мисли и најлепше снове.

Ако не сневаш Љубав, никада нећеш ни познати Љубав!

Све што сневамо – то нам се и дешава.

Наши снови, гле, бивају наша Судбина!

 

У Великом Гају, месеца жетвара (јула),

7522/2014. године.

Драган Симовић: Свест Белих Срба


Лирски записи

12072014688 

Истина је оно што је у Акаши записано: Срби су Првобитни Европљани.

Срби су Европљани пре Европљана.

Првобитна је Европа била настањена Србима, Ведским Србима.

У Првобитној је Европи обитавала искључиво ведсрбска звездана раса.

Раса Белих Срба.

То је Истина, а све доцније истине јесу пука кривотворења европске и светске повеснице.

Једна узвишена звездана раса имала је и узвишену Свест.

Свест и Знање о повезаности и јединству свих бића и свих светова.

Из те узвишене Свести Белих Срба рођен је и ведсрбски космополитизам који нема никакве суштинске ни суштаствене везе са лажним космополитизмима јудео-кршћанске и варварске Европе.

Данашња јудео-кршћанска Европа није ни налик Првобитној Европи ВедСрбске Свести.

Свест Белих Срба види у ПраВасељени Једно Духовно Биће и Суштаство.

За Ведског Србина сва бића, све планете, сва сунца и сва звездана јата јесу Један Род.

Првобитна ведсрбска реч за Васељену, за Васиону, за Свемир јесте – Род!

Сви смо Један Род.

Сви смо Једна Душа.

Сви смо Једно Суштаство.

То је првобитни ведсрбски космополитизам.

Једна висока звездана и посвећена раса није имала ничег себичног и саможивог у свом Бићу и Суштаству.

Али, једна висока звездана и посвећена раса, у окружењу нижих земаљских и предаторских раса, морала је вазда и вавек бивати на губитку.

Тешко је, уистини, једном узвишеном, племенитом и посвећеном Човеку да опстане, да преживи, у окружењу простих, дивљих, себичних и саможивих људи!

После многих векова, једна узвишена звездана раса Белих Срба, почела је да се осипа, да се расипа и разводњава, да се утапа и топи у ниже предаторске расе.

Од некада велике и моћне звездане расе Белих Срба, чија је прародина Стриборија (Хипербореја), данас је остала мањина нас ВедСрба (потомака Белих Срба са Пупка Стриборије) који се будимо ода вековног сна, присећајући се својега галактичког и божанског порекла, присећајући се својих Богова и Предака.

Наше стваралачке визије морају бити снажне и моћне.

Наша је дужност, наша света дужност, да своје галактичке снове, да своје оностране стваралачке визије пренесемо на Свеколико Србство.

Да пробудимо и освестимо Свеколико Србство, да би Срби појмили и схватили, да су изабрана, да су звездана, да су божанска и узвишена раса Белих Срба.

Раса Белих Галактичких Срба, стваралаца и градитеља светова и ПраВасељене.

Милена Стојановић: ХРОМИ ВУК


Спустили се тамни облаци над Јухором па киша сипи већ пола дана. Обронци планина који се виде кад је сунчано обавијени су кишномзавесом, која притиска и топи земљу која данима беше без капи воде. Спарина која се подиже дави и гуши становнике шуме, па се повлаче у своје хладне јазбине. Перун шара небо муњама обасјавајући крошње дрвећа, и терајући их да по дану изгледају сабласно. Птице су се повукле и утихнуле па је шума мирна, без звука, обавијена неком злослутном тишином. Мајске латице цвећа се шћућуриле и чекају да облак одлута даље, тражећи нове шуме које ће поквасити. Дрхте од олујног ветра који их повија а оне се као какве звери боре да их не ишчупа из корена.
Мала колиба смештена на самом рубу шуме, некако се утопила уз саме гране храстова који су се надвијали над њом. Сазидана од камења из потока који недалеко протиче, и тешких храстових дебла, оличиње је праве шумске кућице у коју би могла стати омања породица. Али, човек који живи овде беше самотњак већ годинама. Није он рођен у овој дивљини, нити је увек био сам. Некако је спонтано долазио викендима, када уграби времена за себе. На породичним ручковима и прославама са пријатељима се осећао као отуђеник, као да су му из срца ишчупали део природе када су из села у подножју Јухора решили да се преселе у велеград. Пошао је тако давно трбухом за крухом, што би народ рекао, али је опет сваког викенда прелазио аутомобилом више од сто километара не би ли се нашао на својој земљи, у кућици коју су његови преци саградили. Године ратова и битака су прошле али је кућа и даље стајала, негде негде оштећена. Све је то он марљиво поправљао и правио да место буде што угодније за њега, коме је то био збег од градске вреве и прашине.
Често је седео на прагу, сам, замишљен и загледан у даљину, пушећи дуван из дедине луле. Замишљао је у својој глави како пред њим играју виле, око лесника који омађијају све својим чаробним мелодијама, да би само једним облаком дима, распрштио такве мисли, и одлутао до врха Јухора на коме орлоглави слећу и доносе храну за младе, који их верно чекају у својим гнездима. Целог живота је слушао приче о томе, и ако је имао велику машту никада му се није остварила жеља да види неко од тих чудноватих створења која настањују српске шуме.
Решио је тако да остави све и да се пресели у ту малу колибу. Када су почели проблеми са женом и када је поудавао кћери, покупио је своје ствари и кренуо. Неколико прашњавих кофера скинутих са тавана, испунио је одећом, књигама и празним свескама. Пре подне је спремао ручак, пецао, сакупљао дрва, а поподне би читао или писао. А волео је руске и енглеске књижевнике. Читао је и по неколико пута славна дела Чехова, Достојевског, Буковског…
Када би узео да пише, писао би о вилама, шумама, логорским ватрама, напуштеним створењима од којих су сви дигли руке не би ли градили њихове фабрике, градове, хале и погоне. Писао је и о лепим женама које су му фалиле у тренуцима самоће, али је те белешке крио и сам од себе. Као да се стиди од својих нагона, скривао их је у поду, испод трошних дасака, не би ли укаљао ово дивно место у природи.
Киша се повукла и облаци однеше лоше време негде даље, осављајући мокру земљу и повијене гране дрвећа. На вратима колибе се промоли седа глава човека обученог у летњу белу кошуљу и сиве панталоне. Босоног је газио по хладној блатњавој земљи. Запутио се у малу башту иза куће не би ли сакупио пужеве и глисте. Пужеве да му не једу поврће које је марљиво обрађивао, а глисте за пецање. Мирис земље после кише му је отварао чула, па кад је обавио посао у башти, уместо да настави са својом рутином и да чита, он реши да продужи ка шуми.
Шетао је тако босоног, вешто прескакајући гране као да је свакој знао место на коме се повила и сломила. Мирис мокре храстовине му је испуњавао ноздрве. Кроз шуштање крошања му се причини да чује завијање вука. Срце му затрепери на тренутак као лептир кад полети, али се убрзо примири. Надао се да ће чути још који пут, али се вук није више оглашавао. Корачао је још дуго препуштен својим мислима. Заштићен крошњама, прође велики део шуме и изби на једну чистину, потпуно непознату. Настави према стенама, на којима су се налазили остаци Келтских утврђења из давнина, сада већ препуштени духу времена, и обрасли маховином. Седе на један камен да се одмори, када му срце поново заигра у грудима, одговарајући на завијање вука.
Негде је у близини, помисли. Када се завијање понови, он се придиже са камена, па се упути у смеру одакле је завијање долазило. Прилазио је опрезно, дивље звери су опасне, али у завијању је осећао неку тегобу, као да је вук баш њега дозивао. Виде на једном мањем узвишењу животињу како стоји и осматра, њушећи ваздух. Сигуран да је могао још далеко да га намирише, човек настави према вуку, и кад беше на опасној раздаљини, застаде. Вук окрену главу ка њему, и погледа га па крену према њему, храмајући. Није режао, није ни деловао као да жели да нападне, већ је као пас питомо дошао до човека и сео му пред ноге. Човек подиже дрхтаву руку и помилова га по глави. Видело се да је стар. Рањени вук је обично опасан, али овај је лежао мирно поред њега и тешко дисао. Задња нога му је обилно крварила.
Скину чутурицу са појаса и са страхом му посипа љуту ракију преко ране. Вук се трже, и зажмури, а човек поцепа своју белу кошуљу и обави му око ране. Крварење још мало потраја па се заустави. Оде да потражи мало воде, и нађе један поток па напуни чутуру у којој претходно беше ракија. Напуни је и донесе до хромог вука. Трудио се да подигне главу, жеђ је надјачавала сваку бол. Човек је седео поред њега и миловао му главу, скоро целе ноћи. Заложио је ватру, да би се огрејали. Није марио за то што је колиба незаштићена, ко би је овде у овој дивљини нашао.
Пре зоре вук отвори очи и захвално погледа у човека. Придиже се у седећи положај. Звезде су се полако повлачиле уступајући место сунцу. Густа магла је обавијала планину. Човек хтеде да напоји вука још једаред, али чутурица беше празна па оде поново до потока. Када се вратио, поред ватре није седео вук, већ мушкарац огрнут вучјим кожухом. Стресао се. Да ли га то очи варају од неспавања или је природа решила да се поиграва са његовом жељом да види натприродно.
Као да је све нормално приђе и седе покрај њега. Пружи му чутурицу, вучји човек је прихвати и добро отпи из ње. Нога му беше обавијена кошуљом. Био је сигуран да се нешто чудно догађа. Глава му је била скривена вучјим калпаком, па није могао да му види лик.
–         Немој да се плашиш, рече храпавим гласом. Хвала ти што си ми помогао. Срби су вучји народ. Могу да узму облик вука кад год пожеле.
–         Како је то могуће?
–         Сваки човек је то могао. Само, многи су се отуђили од природе, па су та својства заменили златом и сребром, овоземаљским радостима. Нисам те џабе дозивао да ми помогнеш. Лутам већ неко време овом планином. Знам и за твоју колибу на другој страни шуме. Исто тако знам да си оставио све и дошао да живиш овде сам, одвојен од свих. Без веза са спољним светом.
–         Склонио сам се. Нисам могао да поднесем више лицемерје људи, њихову похлепу и грехе. Нисам могао да гледам како ми жена одлази са другим човеком, зато што јој сметам кад ухватим књиге у руке. Нисам могао себи да опростим што нисам отишао родитељима на сахрану, јер сам био у иностранству. Превише терета моја душа носи, да би живела међу таквим светом. Зато сам се осамио, побегао од свих. Нисам могао да гледам како се ћерке удају за богаташе слушајући моју бившу жену, знајући да ће кроз живот само трпети малтретирања од њих, и да ће живети у свету без љубави. Боље ми је овде.
–         Да ли некада пожелиш да се вратиш? упита хроми старац.
–         Не. У почетку ми је било тешко да се навикнем на тишину, али онда сам се препустио и почео да слушам мелодију шуме, потока, планине, предака који су овде живели. Некад се препустим књигама па ми мисли одлутају у далеке земље. Некад и сам пишем.
–         Тешко је наићи на човека са тако великим срцем. Ретко ко би пришао рањеном вуку да помогне. Сви се плаше, верују да смо ми некакве звери, а не желе да схвате колико су повезани са нама. Да ли је већа звер она у планини која убија да би се прехранила и одржава равнотежу у природи, или онај који свирепо убија по велеградима из себичлука и сопственог задовољства? Да ли је грешан онај који ходи планином и осећа да је на свом тлу, или онај који отима од својих најближих не би ли се обогатио? Тешки су људи. И ја сам делом човек, и целог живота покушавам да схватим. Има неке ствари које нам људска природа не дозвољава да разумемо, а опет има тако и животињских нагона који нас вуку својим прецима и природи. Питање је шта ће превагнути на тој вечној ваги.
–         Нико данас не гледа како ће спречити неко зло. Само чине и себи и другима краткотрајне ужитке, верујући да ће и после свих крађа, злочина, убијања, политичких малверзација спремно стати кад куцне час пред Свевишњег.
–         Они који су се накрали живе лепо. Имају пара, и не хају за опрост Божји. Њихови греси су толики да их ни једна вага не би измерила. Све су то наопаки људи.
–         После се питају зашто сам се отуђио и дошао међу ова напуштена стабла, међу ове ливаде, шуме и потоке. Зато што како време пролази све мање размишљам о њима. Све мање се бринем за оне који неће ни сами да се побрину за себе. Ако је њима лепо тако, нек наставе. Мени је овако лепше, засигурно.
–         Мучи ли те још нешто добри човече? Видим велику тугу која те притиска, а никако о њој да ми испричаш.
–  Годинама сам ћутао. Хтео сам да то потиснем, да заборавим. Али не могу. Себи никада не могу да опростим што сам отишао у бели свет, да учим и радим, да постанем неко и нешто. Не могу да опростим себи што нисам дошао када су ми јавили да су ми родитељи погинули. Тамо сам био под туторством једног профосора на Бечком универзитету. Другачији је то свет. Потребни су папири, пасош, новац. Време. То сам најмање имао. По нашим обичајима су хтели да их сахране сутрадан, а нисам могао да стигнем. Све бих на свету дао да још једном видим мајку и оца. Мирно бих могао да сачекам крај у овој дивљини.
Рањени човек отпи још воде из чутурице, па проговори.
–  И ја сам се посветио планини, али се нисам отуђио од народа. Помажем колико могу. Услишићу ти жељу. Као захвалност што си ми помогао и извидао рану. Знам како се осећаш.
Подиже руке и скину са главе вучји калпак због којег му се није видело лице. Лице старца поприми обличје човека који га је створио. Отац самотњака је стајао пред њим. Био је збуњен. Срце му је лупало као махнито, када из шуме изађе његова мајка. Грлили су се дуго и плакали.
Цео дан су провели у разговору. На обронцима планине сунце је просипало своје последње зраке за тај дан. Вук се врати у свој животињски облик, а мајка ишчезе са првим мраком. Климну главом окрену се и не ослањајући се на рањену ногу оде на једну страну. Човек који је опет остао сам крену према колиби.
Само су месец и звезде били сведоци човеку који иде кроз шуму и гласно плаче…
Преузето са портала ВУК – ТОТЕМ СРБА

Драган Симовић: Галактички рат између Светлости и Таме


Лирски записи

12072014688

 

Пробуђен и освешћен Србин види, јасно види, да се већ увелико води и, на свим ступњевима бивања и битисања, одвија, не Трећи светски рат, већ Галактички, Космички рат између Светлости и Таме.

У овоме Светом Рату нема несврстаних, нити их може бити!

Освешћено Србство зна на коју ће се страну сврстати.

Освешћено Србство уопште не занима на коју ће се страну сврстати србски политичари, тајкуни и лихвари.

Јер Освешћено Србство нема никакве везе са србским политичарима, тајкунима и лихварима!

Морамо разлучити Освешћено Србство од парија и палија са србским именима и презименима!

Рат између Истока и Запада води се већ вековима.

Тај рат никада ни престајао није.

Кад кажем Запад, онда ту не мислим на Европу, будући да Европа никада и није била Запад.

Само неосвешћени и успавани могу да изједначавају Европу са Западом!

Запад је Сенка Европе.

Запад је највећии заклети непријатељ Европског Духа и Освешћеног Првобитног Европљанина.

Запад је Црна Рупа на Планети.

Запад жели да одвоји Европу од Русије, јер зна, да Европа без Русије никада не може бити оно што јесте – Словесна Европа!

Европа без Русије јесте Европа варвара и дивљака.

Ко то не зна, и не види, тај је самога себе осудио на најстрашнију смрт.

Јер, страшнија од физичке, земаљске смрти јесте духовна, небесна смрт.

Физички умрети, значи: умрети само на кратко и поново се родити, али, духовно умрети, значи; умрети заувек!

Ко се данас сврста против Истока и Русије, тај је исписао самога себе из Књиге Живота.

Драган Симовић: КЕДРОВА КЊИГА ЖИВОТА


Лирски записи

Посвећено Белим Србима и Србкињама.

12072014688 

Сваки Човек има своју Мисију, свој Задатак, своје Посланство, свој Смисао, своје Снове и Визије.

Сваки је Човек по Задатку дошао на овај Свет.

У свакоме дану, у свакоме трену, Човек мора бити свестан својега Посланства, својега Вишег Задатка.

Такав Човек јесте Будан и Освешћен.

Будан и Освешћен Човек бива свестан, у свакоме трену, да је на Правоме Месту.

Где је он – ту је Пупак Света.

Снови и Визије од Пробуђеног Човека чине Божанство.

Пробуђени Човек има ту Свест, да је битан, да је веома битан!

Он је Родоначалник – не само за Потомке, већ и за Претке своје.

Човек и Човечица, у Сновима и Визијама својим, бивају Прародитељи, бивају Божански Преци.

Рађајући Потомке, Човек и Човечица рађају будуће Исполине, будуће Дивове.

Они морају То да Желе; они морају у То да Верују; они  Томе морају бити Благодарни – Благодарни Створитељу; Благодарни Оцу и Мајци; Благодарни Светлости; Благодарни Животу и ПраВасељени.

Они су Изабрани.

Изабрани за рађање Великих Потомака.

Брак између Човека и Човечице јесте Посвећеништво, јесте Мистерија, јесте Тајинство.

И, надасве, Брак, између Човека и Човечице, јесте Обожење.

Рађајући Потомке, Они постају Створитељи.

Рађање Потомака јесте Свети Чин, Божанско Дело.

Они не рађају било кога и било шта, већ рађају Исполине, Дивове и Богове.

Плотска, телесна Љубав, између Човека и Човечице, јесте Благослов Неба, Благослов Божанских Предака, Благослов Створитеља.

(Ово је Учење Стриборјана, Хиперборејаца, Белих ВедСрба, записано, пре тридесет и три века, у Кедровој Књизи Живота.)

Драган Симовић: Нека иду без нас!


 

Само неосвешћен човек умишља да је боље и лепше свуда, него тамо где он већ обитава!

Само неостварен и неиспуњен човек лута од града до града, од земље до земље, у потрази за варљивом срећом.

Али срећу, гле, никамо не налази!

Јер среће нигде и нема за празна човека.

Срећа је, гле, само опсена за човека у опсени!

Човек посвећен себи и својему Путу, и срећу и радост налази у својему Бићу!

Срећа происходи из лепоте и пуноће живљења.

А пуноћа живљења јесте благодат живота у Духу Стварања!

Зашто пристајемо на лажи од људи у лажи?

Зашто верујемо онима који ни самима себи одавно не верују?

Да ли је Ојропа, заиста, земља Дембелија, или су дембели они који у ту Ојропу верују?!

Ако пристајемо уз лажи, и поверујемо у лажи, онда ћемо бити презрени како од Предака тако и од Потомака.

Сем блуда и разврата у Ојропи ничега другог нема!

Сем блуда, разврата и вековне лажи!

Само крда и чопори хрле у Ојропу!

А крда и чопоре на крају пута само кланица чека!

Нека иду, нека сви ини у крдима и чопорима иду, али без нас!

Ми знамо свој Пут, и знамо куда идемо!

12072014688

(Парк у Великом Гају, лето 7522/2014.)

Стари Словен: СНОВИ РАТА


Док лежим на земљи,

високо на неком брду, у тишини,

тада склапам очи

јер могу да чујем

хиљаде и хиљаде гласова

предака наших,

како јуришају,

бранећи сваки педаљ наше отаџбине.

Храбро, часно и смело, до самога краја,

сви као један!

Уз ратнички звук,

биле древне гајде, гусле, или трубе,

ледили су крв непријатељима нашим.

Једино што им је тада,

у том тренутку, било важно,

јесте да наш народ буде слободан.

И радије би био тамо са њима,

раме уз раме,

него животарио у овом кукавичком свету,

где се све своди на похлепу и новац.

Зар сте изгубили разум и сваку везу

са поносним прецима нашим?

Зар не видите даље од свог носа?

Зар не знате од кога потичете?

Погледај дубоко у себе,

зар не осетиш како понос у теби гори

онда, када се сетиш тог времена,

краљева, витештва и оданости?

И ево, опет сам тамо, сањам…

али осећај је тако стваран!

Чујем сударе мачева, секира и фијук стрела,

боре се преци за наше животе.

И ја тада постајем један од тих гласова,

како јуришамо за боље дане.

Осећај ти не могу описати,

али се надам да ћемо једном

то доживети.