Лирски записи

 

За Ј. М.

 

Одувек је човек водио рат са самим собом.

Одувек је најтеже бивало победити самога себе; победити и савладати властите слабости; преобратити своје најниже мане у највише врлине.

Одувек је рад на себи био један од најважнијих и најбитнијих човекових задатака.

Никада човеку није бивало лако да буде и остане човек, да се као освешћен човек уздигне и вине понад бесмисла и ништавила овога света.

Нама се само чини, да је у неким минулим вековима, да је у неким ранијим епохама човеку бивало лакше да буде и остане усправан човек.

Човеков развојни и духовни пут јесте ход по мукама и патњама.

Пут без почетка и свршетка; пут што полази од вечности и води ка вечности.

Ако човек не преброди своје слабости и мане, ако се не посвети духовном раду на себи, онда му је све друго залудно у овоме свету.

Само посвећенички духовни рад на себи, оправдава човеково присуство у свету и световима.

Лирски записи

 

Велике се промене дешавају у унутарњем, а не у спољном свету.

Не мења се свет; ми се мењамо.

Велики посвећеници, по потреби, обитавају и дејствују, истовремено, у више различитих упоредних светова.

Привид је и опсена да је овај свет истоветан и јединствен за све људе, за сва божанска, словесна и освешћена, бића.

Свако од нас у овоме свету има свој свет.

Свако од нас види и сазерцава овај свет из свог унутарњег бића, из свог унутарњег света.

Колико освешћених људи, толико виђења, толико праслика овога света.

За некога је овај свет пакао, а за некога ириј.

Једни обитавају у пустињи, док други бораве у вртовима рајским.

Како је унутра, тако и напољу бива.

Што носимо у себи, то и око себе видимо.

Какви смо ми, такав је и свет у којему боравимо.

Не мења се свет; ми се мењамо.

Нема великих промена, нема никаквих промена, ако се ми не мењамо.

Промени себе, и све си променио.

Лирски записи

 

Пронађи себе, и упознај самога себе!

То је твој први и најбитнији задатак.

Сви други задаци и јесу и нису битни.

Ако размишљаш о свету, ако патиш због света, онда ћеш и нестати заједно са светом.

Свет не можеш променити.

Ништа у свету не можеш променити.

Највише што можеш да учиниш за себе – и што, заиста, мораш да учиниш! – јесте да изиђеш из света.

Да не будеш део света, да не учествујеш у лудилу света.

Нити учествуј у грађењу нити у рушењу света.

Буди равнодушан према свету.

Буду посматрач и сведок пред Створитељем, пред Вечним Животом.

Јер свет је само привремена, пролазна и привидна Божја творевина.

Оно што је трајно – то си ти!

Ти си бесмртан и вечан, ти си битан.

Али, ниси ти битан за свет, већ за себе и за Створитеља својега.

Битна је љубав; битна је доброта; битна је лепота.

Покушавали смо и ти и ја, да нешто променимо у свету, да нешто поправимо у Србству, но, све то бејаше улудо, све то бејаше без сврхе и смисла.

Смејали су се и теби и мени, ругали су се и теби и мени.

Свет се одувек смеје и руга оваквима какви смо ти и ја.

Смеју нам и ругају подједнако и пријатељи и непријатељи.

Смеју нам се и ругају сви одреда, јер се не уклапамо у овај и овакав поредак света.

Ми не требамо свету, ми никада нисмо ни требали свету и, ми никада нећемо нити требати свету.

Зато ти и кажем: пронађи себе, и упознај самога себе!

То је највише што можеш, и мораш, да учиниш.

Зарони у Водеан

Праисконе Светлости,

прожет и испуњен дејствима

Великог Духа Стварања,

и пронађи Првобитног Себе

 у Бићу и Суштаству

 Вечнога Живота.

 

Плови Водеаном низ пространства и светове,

путуј и до најудаљенијих звезданих јата,

 и, Тајинственом Завојницом Двојном,

врати се на Почетак Свих Почетака,

да поново родиш Самога Себе

из Првобитне Светлости

 у Срцу Твојему.

И век мину,

а ја још

не познах себе!

 

Кроз властито срце,

гле! и даље

путујем,

ка неком

далеком себи –

 

с ону страну

свести и познања;

 

с ону страну

снова, сете

и сећања.

Лирски записи

 

Ове лирске записе посвећујем свим оним Србима и Србкињама до којих ми је веома стало!

 

Све је у овоме свету подређено најнижој човечанској раси, оној раси која води своје порекло од мајмунске врсте.

Виша, звездана раса, давно је уништена, а са овом најнижом расом, расом медиокритета и корисних идиота, човечанство више не може да напредује.

Све приче о напретку, развоју и прогресу човечанства одавно немају никаквог основа.

Човечанство више не напредује, већ назадује.

Не само што не напредује, но и назадује.

Човечанство се враћа ка своме пореклу, ка мајмунској врсти.

Само веома ретки појединци – можда један од стотину тисућа – схвата да човечанство одавно не напредује, те да је бесмислено свако буђење и освшћивање људи.

Овај ће и овакав људски род уништити све на овоме свету.

Уништиће живот, уништиће Планету.

Шта нам преостаје?

Преостаје нам само галактичка духовна вертикала.

Преостаје нам само Пут навише ка језгру звезданих јата, ка некој новој и духовној Планети-Земљи у неким далеким, тајинственим и оностраним пространствима Космоса.

То није немогућа мисија за наш стваралачки дух!

Ми поседујемо многе и чудесне дарове наших божанских родитеља; ми смо створени за богове.

Нисмо створени као богови, већ смо створени да будемо богови уистини!

Наша је најсветија дужност, да пробудимо и освестимо себе, те да се узнесемо са овога света, са ове Планете којом је одавно завладала најнижа раса човеколиких утвара.

Са овом и оваквом расом нема никаквог напретка, никаквог прогреса, ни у далекој будућности.

Ова ће раса све уништити и све поништити.

То је раса човеколиких грабљиваца и гмазова која оставља грозоту пустоши за собом.

Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!

Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.

Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.

Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.

У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.

 

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ

Видео: Стари Словен

Понад црвено-љубичастих облака

 у даљини сутона

вечерња звона звоне.

 

Седим у пољу,

сновима утонувши

у плес класја зрелога жита

 што се на ветру од румен-руја

 лелуја и свија.

 

Сневам,

 и слушам дивотну свирку

високих топола

нада мном.

 

А потом изненада,

однекуд из поља под месечином,

вину се,

у пурпурно вече,

сетна и тужна

песма девојачка.

Лирски записи

 

Ми смо бића вечних промена и вечног усавршавања.

Вечно се мењамо и вечно усавршавамо.

Са сваком новом променом бивамо на новом и вишем ступњу постојања и присуства.

Сан човека је да надрасте човека.

Да буде биће више и веће од човека.

Наша се еволуција не одвија линеарно, већ спирално.

Наша се еволуција не одвија корак по корак, но се пројављује у скоковима.

То је унутарњи скок у празнину оностраног бића свести.

Скок у дубину из које се дешава узлет у висину.

Дубина и висина се прожимају.

Са становишта бића из петог пространства, дубина и висина јесу једно те исто.

Пето пространство јесте пространство чисте свести.

Чиста свест јесте наше унутарње суштаство.

Лирски записи

 

Што год чиниш за себе, чиниш и за човечанство.

Не само за своје претке и потомке; не само за своје ближње и суближње; не само за племе и род, већ, буквално, за свеколико човечанство, и за сва бића ина у свету и световима.

Свака се твоја мисао, свако се твоје осећање, свака се твоја реч, свако се твоје дело трајно уписује у Акашу, и то те прати на свим овостраним и оностраним путевима све до свршетка света и светова, све до свршетка без свршетка.

То што ти, можда, не знаш да је тако, то нема никаквог оправдања.

Немој се изговарати на незнање, јер незнање не може бити никакав изговор за незнање.

Незнање је грех; највећи грех према самоме себи.

Нема већег греха од незнања.

Јер незнање јесте и отац и мајка свих потоњих греха.

Ово су наши Древни знали, зато су давно и записали ову мудрост.

Знали су да је незнање грех над гресима.

Није довољно само веровати – мораш и знати оно у шта верујеш!

Свака вера без знања брзо ишчили.

Само знање чини веру тврдом и постојаном.

Само знање уздиже веру на највиши божански ступањ.

Само знање твори веру живом и вечном.

Сада ти је јасно зашто су наши Древни, зашто су наши Преци били велики и посвећени.

Били су велики и посвећени зато што су у свом бићу, у свом суштаству, у свом срцу објединили веру и знање; зато што је њихова вера происходила из знања, а знање из вере.