Лирски записи

 

Срби, пре свега, морају да стварају тајна братства у којима ће да се предају тајна знања.

Тајна знања само за посвећене.

Једино ће тако Срби моћи да опстану – као посредничко и стваралачко племе – у времену долазећем.

Знања од овога света Србима нису никаква заштита ни на једном пољу присуства и бивствовања.

Тајна галактичка знања, о суштом и суштаству, јесу будућност света и човечанства.

Срби морају да буду лучоноше у Новоме добу.

Морају да буду лучоноше, јер то и јесте превасходни србски задатак.

Зашто о овоме, сада и овде, пишем и приповедам?

Јуче сам седео са пријатељима који бораве на Ртњу, и који посвећенички истражују Ртањ.

Ја сам преко Акаше давно открио многе тајне Ртња.

Али све те тајне Ртња морају, заиста, да остану у тајним кружоцима србских посвећеника.

О томе не би требало јавно да се говори пред туђинима и душманима Србства.

Сазнања о Ртњу, до којих дођу србски посвећеници, морају остати скривени од туђина.

Они који сада бораве на Ртњу јесу галактички чувари Ртња.

Нису се они случајно обрели на Ртњу!

Њихов је задатак, између осталог, и тај, да буду и чуварима тајних знања и сазнања о Ртњу.

У истраживачки рад на Ртњу могу да буду укључени само србски и руски посвећеници.

Зато што су Срби и Руси, од суштих бића из виших светова, одабрани и прозвани за чуваре Мајке Земље.

Ртањ није само једна од планина; Ртањ је велика космичка тајна – дејствена галактичка пирамида.

Велика је тајна, надасве и то, да је Ртањ преко својега језгра изравно повезан са Великим Галактичким Језгром.

Ртањ је, дакле, Пупак Света.

Али то – управо то! – мора да остане тајинствена и тајносана тајна међу србским и руским посвећеницима.

Те наше тајне морамо чувати од туђина.

Чувати их заветом ћутања.

Далеко тамо,

 иза свега,

с ону страну

 времена и простора,

наши су

– још нерођени –

потомци,

гле!

далеки преци

прецима нашим.

 

 

Љубав, Лепота и Доброта

јесу будућност Човечанства.

 

Један будући Свет,

 какав још није виђен,

мора да се роди

из Љубави, Лепоте

и Доброте.

 

Ако Љубав, Лепота и Доброта

 не буду завладали Светом,

 онда ће боље бити

да Свет

 заувек нестане.

Лирски записи

 

Природа нас не кажњава; Природа нас вазда и свагда учи и опомиње.

Због овог поводња, због ових поплава, због ових усова, клизишта и оброна, не смемо да се љутимо на Природу.

Живимо у складу са Природом, живимо у љубави са Природом, поштујмо Природу и њене законе, па ће и Природа бити благодарна и благородна према нама.

Природа нас свагда благосиља кад год неко добро дело учинимо за њу.

То добро дело може бити и наша племенита мисао, наше дивотно и узвишено осећање према Мајци Природи.

Мислим на све вас, и молим се за све вас.

Јер сви сте ви – ја; и ја сам – сви ви!

Сви смо ми Једно.

Свакога од вас у свом унутарњем бићу препознајем, као што и свако од вас у свом унутарњем бићу мене препознаје.

Оно што бих себи пожелео, то ћу и вама пожелети.

Иза нас, иза сваког од нас, остају само дела љубави, лепоте, и доброте.

Не клонимо духом, не будимо малодушни и лоше воље; верујмо у Створитеља и Великог Духа, верујмо у потомство и у саме себе, па ће нам и живот бити песма, песма узвишена и дивотна!

Лирски записи

 

Свака река има своје тајне, свака река има своју душу, и свака река јесте само та, непоновљива и сушта, река живота.

Вечерас сам, као и толико пута раније, изишао на Дунав, да тихујем, сневам и разговарам с Дунавом.

Моје унутарње биће осећа и препознаје душу Дунава, открива и освешћује тајне Дунава.

Дунав је тајинствена, снажна, моћна, а смирена, медитативна и сазерцатељна река.

За Песника Вилењака, чији је Месец у сазвежђу Риба, чија је Душа у оностраним пространствима водеанских светова, Дунав је света река белих и плавих вилењака.

Има тренутака, дивотних и тајинствених тренутака, када се на Дунаву сусрећем са својим саплеменицима, белим и плавим вилењацима; када размењујемо снове, песме, тајне и визије; када играмо, певамо, плешемо и веселимо се уз сетну свирку вилинских гајди и врбових свирала.

У ово доба године, у месецу цветњу, Дунав је широк и несагледан као море сиње.

Кад се, у стању тиховања, загледам у даљину, и кад не могу јасно да видим и разазнам другу обалу, тада над моћним и светим водама Дунава, гле! лебди, титра, зрцали и трепери плаветан ваздух, попут лагане и танане сумаглице у сутон вечерњи од пурпура.

Вечерас сам, заједно са белим и плавим вилењацима, замолио Дунав, да остане у том сневајућем и тихујућем стању; да буде смирен, ведар, радостан и блажен ових и свих будућих дана; да не излази из корита својега; да се не прелива преко обала и бедема својих; да нас не плави и не потапа – да нас не застрашује, да нас не избезумљује, да нас не слуђује, и, на концу, да нас стравама својим не престрављује.

 

 

Лирски записи

 

Ово наше видљиво тело јесте четири петине вода, што значи, да наше биће, да наше суштаство обитава у води.

Обитава у невидљивом личном водеану.

(Ми смо и у мајчиној утроби, уистини, обитавали у водеану који се зове водењак.)

Сви су невидљиви лични водеани умрежени и повезани са Великим ПраВодеаном.

Свака кап воде, било када и било где, садржи сва знања и сазнања, све вести, поруке и објаве Великог ПраВодеана.

Зато се и каже, да вода све памти.

Ове поплаве у Србији – преко бића и суштаства воде – носе, нама Србима, неку битну поруку.

Умемо ли ми да растумачимо ту, за нас, битну и сушту поруку?

Ако не растумачимо, и не освестимо сушту поруку, све ће се ово понављати – ко зна колико пута! – све донде док је не будемо ваљано растумачили и освестили.

Нека свако од нас стави руку на срце, и каже самоме себи – а не другима! – какав је однос имао према води – према бићу воде! – свих ових минулих година.

Према води смо се, најчешће, опходили из нашег несвесног и неосвешћеног тамног бића.

Позлеђивали смо биће воде на сваком кораку, у сваком тренутку, наносећи му патње и боли.

Те патње и боли воде стигле су и до Језгра Звезданог Јата, а сада су се – одбивши се од Наспрамних Огледала у Језгру Звезданог Јата – к нама вратиле, да бисмо се, препознавши то и освестивши, узнели из Поља Несвесности у Поље Свесности, из Поља Таме у Поље Светлости.

Ово је виђење, и толковање, садањих поплава у Србији, са становишта галактичке духовне науке.

Ово су знања и сазнања из звездане будућности.

Ако не прихватимо ова галактичка знања и сазнања, онда ћемо и даље грешити, и даље наносити патње и боли невидљивим бићима, што ће нам се, доцније и у неко доба, све то на главу сручити као галактичка, као космичка судбина, а онда ћемо и сами патити, и патиће, уз нас, наши синови и кћери, као и сва наша будућа поколења.

Ми, такође, морамо да схватимо, и освестимо, да, са уласком у Ново доба Духа Стварања, престају да важе сва материјалистичка и позитивистичка учења – знања и сазнања – из Старога доба.

 

Слава Белим Србима и Белим Србкињама Слава!

Слава Беломе Србству!

Боговима Србским Слава!

Слава Женику Белом и Невести Белој Слава!

Слава Ратнику Белом!

Белој Вилинки Слава!

Слава Праоцу Белом и Белој Прамајци Слава!

Слава Сварогу Вишњем!

Перуну Огњеном Слава!

Слава Богу Србу и Богоњи Сербони Слава!

Србству Беломе Слава!

Слава! Слава! Слава!

 

Обраћам се

великим прецима

 и свим божанствима светлости

предака својих;

обраћам се

 дусима воде, ватре,

земље и ваздуха;

обраћам се

Створитељу и Чувару

видљивих и невидљивих светова;

обраћам се

Великој Мајци свих бића суштих

у свим световима,

обраћам се,

и молим их,

да сачувају, избаве, исцеле и спасу

 свеколико Србство

у данима страдања великог;

 у данима туге, страхова, очаја и ужаса;

 у данима који су пред нама;

 у данима који ће доћи.

Вечерњи сутон, на левој обали Дунава, 20. цветањ (мај) 2014/7522.

Лирски записи

 

Ми, Срби, морамо да се усправимо.

Да се усправимо у сваком погледу.

Превасходно, духовно и умно да се усправимо.

Морамо у сваком трену бити будни и самосвесни.

Морамо да разликујемо брата од небрата, друга од недруга, пријатеља од непријатеља.

Мудар је онај човек – каже једна древна мудрост – који је кадар, у сваком трену, да разлучи битно од небитног.

Руси су нам, и у овој свеопштој несрећи, као и вазда кроз векове, први притекли у помоћ.

Руси и Белоруси.

Да нам Руси и Белоруси нису притекли у помоћ, не би нам ни Запад помогао.

Али, на нама је да разлучимо помоћ Русије и Белорусије, од помоћи Европске уније и Америке.

То није једна те иста помоћ.

Руси нам и Белоруси помажу из љубави, јер у нама виде словеснку браћу, а Запад нам помаже из лукавства, лицемерја и лихварске рачунице.

Управо то морамо да разлучимо и освестимо.

Ми, Срби, не смемо никада да заборавимо своју словенску браћу.

Проклети да смо, ако то заборавимо!

Сећам се – а сви се тога сећамо! – да је пре неку годину србска влада под притиском рептилије из Европске уније увела санкције Белорусији.

Те санкције су још на снази, будући да их ниједна потоња србска влада није укинула.

Па ипак – прешавши достојанствено преко свега – Белоруси нам мед првима у помоћ притекоше.

Они су нам све то опростили, и заборавили.

А ми смо остали постиђени и посрамљени.

Куку и леле ономе ко неће брата за брата!

Тај ће играти онако како му душманин свира.

Лирски записи

 

Тајни рат против Срба и Србства без престанка се води.

Овај поводањ, овај потоп у Србији и Србској није од Природе, није од Неба, већ је то само један од видова тајног и подмуклог рата противу нас.

Ово је наставак онога што су започели у пролеће 1999. године.

Ово је само другачији вид петооктобарске наранџасте револуције под диригентском палицом бриселских и вашингтонских јудео-кршћанских комесара.

Рептилија смера да сатре и затре Србство.

Брисел и Вашингтон јесу само извршиоци њиховог пакленог налога.

Они су послушна и покорна војска владара из сенке, тих рептилских човекомрзитеља, лихвара и зеленаша.

Пред овај потоп, пред овај поводањ, данима је небо над Србијом било ишарано хемијским траговима које су избацивале тајанствене и нечујне летелице.

Рептилске летелице и харпови убијају Србство и Србију.

Али, још мало, само још мало!

Долази тренутак, и већ је дошао, када неће смети да лете небом понад Србије, када ће Срби скидати, рушити и спаљивати све њихове летелице.

Њихово земаљско време већ истиче.

Они су ходајући мртваци који ће скончати у црним рупама далеких звезданих јата.

Зли, подмукли и потуљени, какви су одувек били, сада нам нуде помоћ.

Тешко оном коме рептилија помаже!

Достојна Србија мора одбити сваки вид помоћи Брисела и Вашингтона, зато што иза Брисела и Вашингтона стоје највећи мрзитељи Србства и Србије.

Не треба нам помоћ наших највећих душмана!