Лирски записи

 

Сви смо ми, на овај или онај начин, болесни.

Болест је захватила свеколико човечанство, али се ми, овом приликом, нећемо бавити човечанством, већ собом.

Сада говоримо о себи, и Србству.

Говоримо о болестима Србства, као и сваког од нас понаособ.

Да бисмо излечили Србство, свако од нас (сваки Србин!) мора да излечи самога себе.

Најподмуклије су и најстрашније оне болести које се у први мах не виде.

То су болести душе и духа.

Болести бића и карактера.

Карактер је повезан са вертикалом.

Човек без карактера јесте човек без вертикале.

Од ове болести данас болује већина нас Срба.

Ми смо Срби постали народ лошег и слабог карактера.

Сви ми, без изузетка.

Ни себе не штедим!

Штавише, себе узимам за пример.

Најстрожи сам према себи самоме.

Оно што другима праштам, себи не праштам!

Колико сам пута био љут на самога себе, кад год бих учинио нешто што није достојно расног Србина, што није достојно Човека!

Гадим се онога себе који је слаб и немоћан.

Човек мора да се бори целога живота са собом, против самога себе.

Човекова прва дужност јесте да победи себе.

Да би победио свет, Човек мора најпре да победи самога себе.

То је закон, космички и божански закон.

Много нас је посрнулих и палих Срба!

Много нас је без икаквог карактера.

Најтеже се и најдуже поправља карактер.

Човек може да заврши највише школе, да буде веома начитан и образован, а да, истовремено, има слаб или никакав карактер.

Карактер се не може мењати ни из ума, ни из срца, ни зи душе, ни из знања, ни из духа, већ једино и само из Божанске Свести, из светлосног записа.

Светлосни запис није, како неки мисле, ген; светлосни запис јесте основа и потка гена; светлосни запис је с ону страну гена – у Космичкој Свести.

Зато људи који имају лош светлосни запис, и поред свих завршених школа, и поред свих знања и сазнања, до краја живота бивају лош или никакав карактер.

Ниједан психолог, ниједан психијатар, ниједан психотерапеут, ниједан духовни учитељ не може да поправи карактер човека који је од предака наследио лош светлосни запис.

Такав човек може мање или више вешто да скрива свој карактер, али га карактер, пре или доцније, открива у правом светлу.

Вешто прикриван рђав карактер, откриће се и показати кад-тад.

Обично се открива и показује у ванредним приликима, у изутеним и судбоносним тренуцима.

Све ово што нам се дешава јесте последица нашег лошег и никаквог карактера.

Из карактера происходи судбина.

Карактер и судбина иду упоредо; карактер и судбина бивају једно те исто.

Србска судбина јесте слика и прилика србског карактера.

Какав нам је карактер, таква нам је и судбина.

Немојмо мазити сами себе, немојмо тражити изговоре и оправдања за наш (за србски!) лош карактер!

Будимо најстрожи према самима себи.

Будимо жестоки у рату са самима собом, у рату против својих слабости и немоћи.

Победимо себе, па ћемо и свет певајући да победимо!

Лирски записи

 

 

Слава Србству и Србији!

Слава србским ветезима и ратницима!

Слава! Слава! Слава!

Ово је ратнички поклич Древних Срба, Сварогових и Перунових потомака, силних и дичних ратника светлости, оних који су били, који јесу, и који ће бити, и онда када нас нигде не буде било.

Да се присетимо оних србских ратника, оних србских витеза и пилота, оних племенитих и неустрашивих расних Срба који су бранили небо над Србијом, у пролеће 1999. године, од варварских хорди и човеколиких звери са Запада.

Њихова имена и њихови подвизи већ су уписани у Србску Књигу Живота, и они ће вечно живети у Слави и Части Галактичког Србства и кад камен на камену не буде остао од западног – дивљачког и простачког полусвета.

Слава Миленку Павловићу! команданту 204. ловачко-авијацијског пука, дичном витезу и посвећеном ратнику, који је свесно и самосвесно, из Суштог Бића Свести, свој живот положио за Србство и Србију, на данашњи дан 1999. године.

Слава свим Миленковим саборцима и садрузима!

Слава свим србским соколима, јунацима и херојима! које ће Једно Будуће Васкрсло Србство у својим витешким срцима прослављати.

Они ће живети у Вечној Слави Будућег Србства које се из Галактичког Језгра на Земљу низводи.

Слава Србству и Србији!

Слава србским витезима и ратницима!

Слава! Слава! Слава!

 

 

На левој обали Словенског Дунава,

4. цветног (маја) 2014./7522. године.

Лирски записи

 

Слово Песниково о књизи Миодрага Новаковића ПроЗападни Злочин

 

Само они који се крећу тајинственим и завојитим путем уз Вертикалу Свести, са једног вишег галактичког и космичког становишта Познања, могу да открију и препознају велику заверу Запада против Срба и Руса.

Под Западом превасходно подразумевам Ватикан и Лондон, будући да је овом приликом веома важно, да разликујемо, те да свесно разлучимо, Првобитну Европу од варварског, дегенерисаног и декадентног јудео-кршћанског Запада.

У позадини завере против Срба и Руса – који су у бити једно племе, један род, један народ, један језик, једна култура и једна те иста Душа Свести – вешто је и лукаво прикривана праискона мржња према свему србском и руском.

Та мржња према свему србском и руском (а у крајњем случају, и према свему словенском!) превазилази и надилази свако појимање, свако схватање, сваку мисао и сваку свест, будући да таква мржња није својствена ниједном словесном бићу.

Један од разлога што дуго нисмо могли да препознамо и освестимо ту мржњу Запада према нама, јесте и тај што нашем Бићу, нашем Суштаству, нашој Души није својствена та и таква и толика мржња.

Дошао је тренутак, прави тренутак, да ову истину, без увијања и скривања, јавно обелоданимо; да то истински појмимо, схватимо и освестимо и, да у Свести својој упишемо: Запад нас свим својим бићем мрзи, а ми никада нећемо сазнати зашто нас мрзи, али, свеједно, ми морамо бити свесни тога, у свакоме трену, да нас Запад због нечега мрзи, те никада и неће престати да нас мрзи.

(Да будем искрен, ја одавно наслућујем, а и знам, зашто нас Запад мрзи – будући да сам до тих сазнања дошао преко Акаше – али о томе не желим овом приликом да беседим.)

Све ово што вам ја овде песнички испричах, наћи ћете и у књизи ПроЗападни Злочин, из пера књижевника и новинара Миодрага Новаковића.

Наравно да је Миодраг Новаковић ову књигу дуго стварао, писао, припремао и посвећенички на њој радио; наравно да је Миодраг Новаковић – за разлику од мене Песника – вредан и редак књижевни и списатељски посленик; а то значи, да је ова обимна, темељно и темељито обрађена књига (са мноштвом чињеница и података) веома значајна (и незаобилазна) у овоме времену буђења и освешћивања Срба.

Да кажем још и ово.

Миодраг Новаковић јесте један од ретких савремених србских новинара и књижевника који се у свом стваралаштву, у свом свеколиком списатељском опусу, држи Вретикале Истине.

Песнички речено, овај Човек усправно и достојанствено, без мане и страха, ходи и корача Путем Светлости.

Лирски записи

 

 

 Благоју Илићу, чаробњаку и вилењаку из Ариља.

 

 

Седели смо на стени подно модрих букових крошања.

Под нама је жуборио, бучао и хучао запењени Рзав.

Високо горо у плаветно-зеленом прстену неба, између два бела облака, лагано су кружила, пловећи на струјама ветра, два велика орла сива.

Говорио је:

Све ово што видиш, то смо ми сами створили.

Стварали смо из својега светлосног и свесног суштаства кроз силне векове, кроз многе еоне; из Вечности смо стварали у Времену и Простору.

Ми смо Бића Светлости и Бића Вечности.

Свест је наша Вертикала; Вечност је наша Вертикала.

Преко језгра свог најдубљег унутарњег бића повезани смо са Језгром Звезданог Јата; повезани смо са Пупком Неба.

Наш живот нема ни почетка ни свршетка; наш живот је светлосна и дејствена Завојница Вечности.

Извор и Увор нашега живота завојито се обавија око Вертикале Великог Стварања.

То је подражавање Космичке Кружне Реке, која се, после описаног Круга у Бескрају, улива у свој Увор-Извор, да би изнова из Извора-Увора, до у Бескрај у Вечности, понављала свој Кружно-Завојити Ток.

Отуда смо ми истовремено присутни како у Времену и Простору тако и у Вечности.

Ми смо, као што видиш, присутни на свим ступњевима, на свим пољима, и у свим пространствима Великог Божјег Стварања.

Седели смо на стени подно модрих букових крошања.

Под нама је жуборио, бучао и хучао запењени Рзав.

Из небесног свода над нама, налик на плаветно-зелени прстен, избризгавала је беличаста светлост,  пресијавајући се, трептећи и титрајући – творећи распршене и слапеће светлозарне млазеве – понад  венаца тајинственог и дивотно сеновитог горја у висини.

 

Веруј!

 и кад нико не верује,

 јер ти знаш оно што нико не зна,

зато и верујеш.

 

Твоје знање није од овога света,

и твоја вера није од овога света.

 

Ти си дошао на знању

и ти јеси знање

о којему нико ништа

не зна.

 

Ти верујеш,

 зато што знаш

а не знаш да знаш.

 

Оно што не знамо да знамо

јесте наша вера.

 

Ми верујемо само у оно

што знамо а не знамо

да знамо.

 

Нека твоја вера

буде само твоја

 вера!

Лирски записи

 

01

Вертикала Свести и Вертикала Слободе јесу једна те иста Космичка Вертикала – Вертикала Вечног Живота,  Вертикала Божје Вечности.

Свест и Слобода иду упоредо.

Без Свести нема ни Слободе.

Слободан може бити једино свестан, једино самосвестан Човек.

У свету којим владају црни жреци, синови таме и рептилија, слободан може бити само онај Сушти Човек који је преко језгра својега унутарњег бића повезан са Пољем Божанске Свести.

 

02

Љубав происходи из Свести.

Нема Љубави, нема Доброте, нема Лепоте без Свести.

Колико је Свести у нама, толико је и Љубави у нама.

Колико је Свести у нама, толико је и животне снаге у нама.

Колико смо свесни и самосвесни, толико смо и храбри.

Не можемо ми да бранимо Србство и Србију, ако нема Свести у нама.

Србија је мртва, зато што смо ми одавно мртви.

Колико је нас савремених Срба спремно, у свакоме тренутку, да се жртвује за Србство и Србију?

Да се жртвује за Род и Родину?

Не може Србија да напредује без наше Свести.

Не може Србија да напредује, ако ми немамо Љубави за Србију!

Не може Србија да напредује, ако ми најружније приче причамо о Србији.

Ако се ми ругамо Србији, ако се ми ругамо нашим прецима, ако се ми ругамо србском ратару, србском тежаку, србском сељаку!

Не може Србија да напредује, ако се свако од нас може купити за шаку златника!

 

03

Све невоље, несреће и патње Србства, ево већ вековима, происходе из тога што смо ми Срби напустили Вертикалу Свести и Вертикалу Слободе, што смо ми Срби постали народ који се као роба нуди и продаје свим белосветским трговцима и преварантима.

Спремни смо, у свакоме часу, да се одрекнемо свих светиња својих зарад варљивог блага овога света.

Продали бисмо и оца и мајку, и брата и сестру, само да бисмо ми, себични и саможиви, дембелисали три летња  дана.

 

04

Нико нама не може помоћи, зато што смо давно напустили Вертикалу Свести.

Народ без Вертикале Свести и није никакав народ, већ чопори и крда.

Народ без Вертикале Свести и не заслужује да има државу.

Што ће му држава, кад и не зна шта значи држава?!

Ми хоћемо Србију, али да се неко други уместо нас жртвује за Србију.

Да нам неко други и створи, и брани, и гради Србију!

Све да нам други учине, а ми ћемо, дигавши све четири увис, да дембелишемо од јутра до сутра.

Тако ми замишљамо Европску унију.

Зашто ми тако махнито хитамо у Европску унију?

Зато што нам је речено, да је Европска унија Земља Дембелија!

Нема Земље Дембелије.

Постоји само она земља коју сами створимо и, за коју смо спремни у свакоме трену да се несебично и самосвесно жртвујемо.

 

Лирски записи

 

Наши су нам Преци предали Земљу на чување.

Речено нам је: да је марљиво чувамо неко време, а потом да је Потомцима својим предамо управо онаквом каквом смо је и примили.

Како ми смемо да продајемо оно што није наше?!

Земља Србија није наша, већ наших Предака и Потомака.

Ми смо само чуварима, а не господарима, Земље Србије.

Како чувари и слуге смеју да распродају оно што  њихово није?!

Овај нараштај Срба јесте мимо све минуле и будуће нараштаје србске.

Овај нараштај Срба поктрада подједнако и Претке и Потомке.

Овај нараштај Срба није одговоран ни пред Прецима нити пред Потомцима.

Овај паразитски нараштај Срба биће исписан из Србске Књиге Живота.

Ко је овом паразитском и бесловесном нараштају Срба дозволио да распродаје Земљу Србију?!

Србија је Земља наших Предака и Потомака.

Ми смо само посредници између једних и других.

И, ништа више!

Лирски записи

 

 

Свет је у нама, Космос је у нама.

Све је у нама, и ми смо у Свему.

Ми смо Свет.

Ми смо Пупак Света.

Ми смо Космос.

Ми смо Срце Космоса.

Све оно што је у нама – то јесмо!

Нисмо ми само оно што мислимо да јесмо, него смо и оно што не мислимо да јесмо.

Док зуримо у звездана јата, ми постајемо и бивамо звездана јата.

Док зуримо у дрво и цвет, ми већ јесмо дрво и цвет.

Загледамо ли се изненада у јато ждралова, ево нас где већ летимо са јатом ждралова!

Све чега се наша душа текне – то бивамо!

У тренуту тренута постајемо све оно што у сновима својим видимо.

Не тражимо ништа у спољноме, јер све је већ у нама, у нашем унутарњем!

И, не само што је то што тражимо – у нама, но ми сами собом одувек јесмо управо то што тражимо у нама.

Сва обличја, сви ликови, сва лица, све појаве, сва имена  – то смо ми!

Нама је најтеже да појмимо и схватимо, да смо ми – Све.

Да Све никада не би било Све без нас!

Без нас, Све не би било Све, већ – Ништа!