Лирски записи

 

Створите мит о својим прецима.

Створите мит и бајку о својим прецима, те мит и бајку о својим прецима приповедајте деци својој пред спавање.

Нека у вашем миту ваши преци буду најбољи, најлепши, најмудрији и најхрабрији.

Што год да измислите, ништа нисте измислили, ништа нисте слагали, јер су неки ваши преци (можда, они далеки преци!), зацело, били такви.

Тако ћете сачувати и спасити своју децу од глобалистичког поробљавања.

Мит о својим великим прецима, упамтите ово, јесте најбоља заштита од оних мрачних сила које желе да поробе и вас и вашу децу.

Ваши преци, ваши велики преци, морају бити најмудрији, најхрабрији и најбољи у сваком погледу, јер ваши велики преци и јесу ваша божанства, ваши богови, којима ћете давати најлепша србска имена.

Лирски записи

 

Природа је већ почела да нас кажњава.

И нека нас кажњава, јер смо и заслужили да нас кажњава!

Све што ми чинимо Природи, то Природа и нама чини.

Јер Природа – то смо ми!

Не само што смо ми део Природе, већ смо ми Природа Сама Собом.

Онај ко не види Природу у свом унутарњем бићу, тај је неће видети и препознати ни у спољноме свету.

Ако загађујемо и трујемо Природу – загађујемо и трујемо своје унутарње биће.

Природа је наше живо огледало.

Погледајмо Природу у којој обитава неки народ, и одмах ћемо знати све о томе народу.

Ако је Природа чиста и дивотна, онда је и душа тог народа чиста и дивотна.

Народ који загађује изворе и реке, народ који уништава шуме и поља благородна, народ који разбацује смеће тамо где би требало да буду вртови за одмор и тиховање – такав се народ не може сврстати међу разумне, словесне и самобитне народе.

Таквоме ће народу, на концу свега, и Сама Природа ускратити право на живот достојан словесног и слободног човека.

Лирски записи

 

01

Некад ми се чини, да смо сви ми вођени.

Да над нама, и кроз нас, кроз наше унутарње биће, владају нека виша бића из неких далеких и тајинствених светова.

Да наше мисли нису наше мисли,

да наша осећања нису наша осећања,

да наше речи нису наше речи,

да наша дела нису наша дела,

већ да смо сви ми скупа усаглашени и усаображени са Језгром Космоса, са Језгром Свести, те да је све оно што свако од нас понаособ назива својим, у самој бити, у самом суштаству – опште и заједничко.

Колика је, у чему се састоји, и, да ли уопште постоји – наша слободна воља?!

Тешко је разлучити: шта је лично наше, а шта опште и заједничко!?

 

02

Постојали су кроз векове разни лични, родовски, племенски, народни и расни покрети, и сви су ти покрети оснивани с намером, да се овај свет учини бољим и лепшим него што јесте.

Ниједан од тих силних вековних покрета, гле, овај свет није учинио ни бољим ни лепшим.

Штавише, дешавало се, а дешава се и данас, да после  преврата и револуција, свет бива и горим и ружнијим него што је пре тога бивао.

И то нам, између осталог, казује и доказује, да смо ми вођена бића, да смо бића над којима владају неке тајинствене а свесне силе.

 

03

Напросто, човечанство је пометено и осујећено у духовном развоју.

Човек ратује против човека, род против рода, племе против племена, народ против народа, раса против расе – и сви смо губитници, и сви смо од самих себе поражени.

Сви се вртимо укруг, сви замајавамо и себе и друге.

Нема вертикале, нема успона, нема пута навише, но сви тумарамо и гамижемо по хоризонтали, ево, већ вековима, већ тисућама година!

 

04

Шта преостаје човеку посвећенику, човеку који је кренуо путем навише ка Битном и Суштом?

Преостаје му да се помири са самим собом, да се помири са ближњима, да се помири са светом оваквим какав јесте, те да настави својим путем ка Светлости, не обзирући се много ни на ближње ни на свет.

Свако од нас нека чини оно што мисли да је најбоље и најпаметније за њега.

Нека свако од нас спасе самога себе, па ће и свет, ваљда, бити спасен.

 

 

Да би могао да упознаш себе,

мораш најпре да заволиш себе.

И што више будеш

 упознавао себе,

 све ћеш више и да волиш себе.

 

Немогуће је упознати себе,

ако немаш љубави за себе.

 

Заволи самога себе,

па ћеш и свет заволети.

 

Само онај ко љуби себе –

себе ће препознавати

у свим бићима;

 

 и љубиће себе у свим бићима,

и сва ће бића љубити у себи.

Лирски записи

 

 

Срби, држите на оку видљиве непријатеље, а потајно трагајте за невидљивим непријатељима.

Видљиви су непријатељи само пресликани невидљиви непријатељи.

Видљиви су непријатељи последица, а невидљиви – узрок!

Отклоните узрок, па ће и последица сама од себе нестати.

Срби, ваши невидљиви непријатељи јесу они који су вас слатким речима намамили на туђинске религије, на туђинске идеологије, на туђинске путеве.

Ваши невидљиви непријатељи владају вашим умом, вашом душом и вашим срцем, а видљиви вас непријатељи сатиру и затиру у спољноме свету.

Да невидљиви непријатељи не владају вама, не бисте имали ниједног непријатеља у спољноме свету.

У позадини видљивих непријатеља потражите невидљиве непријатеље, и бићете спасени.

Лирски записи

 

 

Ослободимо се осећања немоћи.

Ослободимо се осећања које нас води у болест и смрт.

Будимо у Свести, јер осећање моћи и происходи из Свести.

Када испаднемо из Свести, тада упадамо у осећање немоћи.

Човек обхрван осећањем немоћи бива духовно и стваралачки мртав човек.

Негујмо и развијајмо осећање моћи!

Осећање моћи иде преко снова и визија.

Од наших снова и визија зависи наше осећање моћи.

Победимо властито осећање немоћи, победимо себе!

Победивши себе, ми побеђујемо свет.

Лирски записи

 

 

Док зурим у звездана јата, слутим и осећам, да над Свиме влада Начело Свести.

Да је Свест суштина Свега – видљивог и невидљивог, појмљивог и непојмљивог.

Да без Свести, заиста, ничега не би било, ничега не би могло бити.

Свест нам се пројављује или као Начело Промена, или као Начело Стварања.

Из Начела Промена происходи Начело Стварања, као што из Начела Стварања происходи Начело Промена.

И ми смо, као сушта и словесна бића, у Начелу Свести, будући да смо и сами саставни део како Начела Свести, тако и Начела Стварања.

Лирски записи

 

Буди повезан са Језгром Битног и Суштог,

како по хоризонтали тако и по вертикали;

буди повезан са прецима и потомцима –

изнутра и споља –

како по дубини тако и по висини;

буди повезан са бићима на Земљи

 и, упоредо, са бићима у ПраВасељени;

 буди повезан са оним што је у твојим

 унутарњим пространствима,

 као и са оним што је у свим

 спољним световима!

Лирски записи

 

 

Све време, од јутрос, звиждућем и певушим једну сетну словачку песму.

Не знам речи песме, не знам ни наслов песме, али однекуд знам мелодију, знам сетну, праискони сетну, вилинку и светлосну потку песме.

Све изворне, све праисконе словачке песме јесу сетне –

 тужне и сетне.

Као и Душа Словака, као и Душа Словена!

Словаци су сачували Праискону Словенску Душу.

Њих јудео-хришћанство као да није ни окрзнуло.

Они нису слуђени јудео-хришћани, попут неких других Словена, попут неких других Европљана.

Мирољубиви су, вредни, трпељиви и благородни.

Камо среће, да смо ми Срби са Словацима стварали заједничку државу!

Пагански Словени, пагански Европљани бејаху много чистији, много племенитији, много дивотнији од јудео-хришћанских Словена, од јудео-хришћанских Европљана.

Словене је, као и ине Европљане, уништило јудео-хришћанство.

Првобитна Европа јесте Паганска Европа –

Европа Душе, Европа Стваралачког Духа.

Све време, од јутрос, звиждућем и песвушим једну сетну словачку песму.

Одакле знам ову песму? – питам се, а онда се, изненада, у трену, присетих: да, знам је из једног ранијег, давно минулог, животног тока.

Лирски записи

 

Нећемо да причамо о спољноме свету, јер ту нема ништа ново да се каже.

Спољни свет је такав какав јесте већ тисућама година.

Нама се само чини, нама се причињава, да су људи од спољнога света у неким временима, у неким добима, у неким епохама, били бољи и племенитији него што су то данас.

Заваравамо се, самообмањујемо се!

Одувек су постојале две сасвим опречне и супротне расе унутар људскога рода, унутар човечанства: раса светлосних, племенитих и божанских бића, на једној страни, и раса тамних, приземних, ниских, подлих, злих и демонских бића, на другој страни.

Њихов је однос – у постотцима – вазда и увек, кроза све векове, кроза све епохе, бивао приближно исти.

Одувек племенита и божанска бића бејаху мањина унутар људскога рода.

Већина је бића од људскога рода, по самој природи својој, склона лошем па и злом чињењу.

Ретки су одувек бивали они који су ходили и корачали племенитом стазом, божанским путем.

Таква је природа људска.

Људи су непостајани и слабашни, те зато често и бивају зли.

Зашто се нама чини да су у древним временима људи били бољи него што су то данас?

Зато што у тим древним временима на Мајци Земљи није обитавало (свеукупно!) ни стотину милиона људи, а то значи, да су људи тада били ретка појава.

Тада је, у та древна времена, човек могао лако да се осами, да се издвоји од људи, те да се посвети раду на себи и, да буде посве скривен и заштићен од људи.

Данас, када је на Планети седам милијарди човеколиких бића, где наћи уточишта за миран и посвећенички рад на себи?!

Земља је данас људима и буквално пренасељена.

Више нигде у свету (за посвећеника) нема скровитог места; човеку је данас тешко да се осами, да се издвоји од људи, да би се посветио раду на себи.

Камо год да крене, наићи ће на људе.

И то какве људе!

Шта нама у овим временима преостаје; шта нам је чинити?

Нама данас преостаје само Галактичка Вертикала!

Нема више осамљивања, ни бекства, по Хоризонтали – будући да је Земља људима пренасељена – већ једино  Навише, ка Галактичком Језгру, ка Својему Звезданом Јату.

Мора се у блиској будућности догодити еволутивни ског – човек ће бити принуђен да превазиђе и надрасте самога себе, биће принуђен да се уздигне на виши ступањ Галактичке Свести, на вишу разину Космичког Присуства.

То је Једини Пут за посвећеног и божанског човека у будућности – Навише ка Извору Светлости!