Просечан интелектуалац јесте медиокритет.

То је човек осредњег образовања и сужене свести.

Ташт, сујетан, надобудан, ограничен, сумњичав, подозрив, искључив, и неосвешћен.

Говорим о просечном интелектуалцу који се, најчешће,  сврстава међу техничку интелигенцију, међу фах-идиоте.

Само врхунски интелектуалци надилазе сва стечена књишка и школска знања, и узрастају у освешћене, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Све културне елите, у савременом свету, сачињене су управо од овог соја људи – људи без своје поетике, без својега става и мишљења, без властитог погледа на свет.

Такви до краја живота остају у заточеништву својега ограниченог ума и своје сужене свести.

Они се никада не ослобађају својих мисли, које их, на концу, разбољевају и воде путем смрти.

Просечан интелектуалац није стваралац, није стваралачка личност, није посвећеник; он је имитатор, техничар и занатлија.

С њим се никада не разговара из срца, већ увек из главе, из ума, из таштине, из сујете.

Лирски записи

 

Против Русије се заверило свеколико зло овога света.

Тако је одувек бивало.

Већ вековима се води најпотуљенији и најпрљавији рат против Русије.

У последњих триста година сви ратови су вођени са једном једином намером и сврхом: да се сломи Кичма Русије, да се уништи Биће Русије.

Зато што је Русија – Вертикала Словесног Света.

Зато што је Русија – Путоказ Словесном Човечанству.

Нестанак Русије био би раван нестанку света.

Немогуће је замислити свет без Русије!

Русија је вододелница света.

Русија је граница између двају светова – Света Светлости и Света Таме.

Сваки пробуђен и освешћен човек, Русију види као небеску творевину.

Земаљска Русија јесте пројава Небеске Русије.

Земаљска Русија јесте пресликана Небеска Русија.

Између Русије и Запада јесте дубока провалија.

Русија и Запад – то су Смисао и Бесмисао, Добро и Зло.

За сваког расног, пробуђеног, освешћеног, самосвојног и самобитног Србина – Русија је Мајка, Русија је Родина.

Сваки расни Србин има две Родине – Србију и Русију.

Подједнако љуби и Србију и Русију.

Нестанак Русије за Србина је равно нестанку Србије.

Тако је одувек бивало, и тако ће вазда бивати.

 

Лирски записи

 

Најтеже је носити се са бесмислом.

Против бесмисла, освешћен човек, ратује целог живота.

Из дана у дан, из часа у час, из трена у трен.

Човек је на губитку све док не нађе Смисао.

 Смисао није изван нас, већ у нама.

Но, најтеже се налази оно што је у нама.

У нама је све оно за чим годинама трагамо у спољноме свету.

У спољноме свету ништа није наше.

То је највећа варка, обмана и опсена људи овога времена.

Несрећни су и очајни зато што све траже напољу, зато што све траже у спољноме свету.

А у спољноме свету нема Смисла, зато што је спољни свет сам по себи без Смисла.

Смисао није у видљивом и опипљивом; Смисао је у невидљивом и неопипљивом.

Лирски записи

 

01

Песник не ствара Поезију за своје савременике, не пише за Садашњост; Песник ствара и пише за Вечност.

Потка Поезије није Хоризонтала Простора и Времена; Потка Поезије јесте Вертикала Бескраја и Вечности.

Поезија није само једна од Уметности; Поезија је Врх Уметности.

Врх Умећа Стваралачког Духа.

Врх Оностраног Бића Језика.

Зато Поезија и јесте само за Посвећене.

Само Посвећени могу да читају и осећају Поезију.

Поезија – то је Језик Богова.

А Језик Богова се не може схватити Умом; Језик Поезије се схвата и осећа Срцем.

Ко Умом прилази Поезији, никада неће ни разумети ни схватити ни доживети Поезију.

 

02

У овоме времену само ретки читају поезију – Ретки Посвећеници.

И ја се радујем што је тако.

Ја сам један једини Песник који каже, да му је драго што га само ретки читају, што га мањина чита.

Сви други песници се жале што их мањина чита, што имају мало читалаца.

Они су тужни, сетни, несрећни и очајни што данашњи људи не читају њихову Поезију.

За разлику од њих, ја се радујем што ме мањина чита, радујем се што сам непознат у неким књижевним и културним круговима.

Мени није до славе, није ми ни до каквих награда, признања и похвала – мени је до Поезије.

Мени је до Пута Поезије што води ка Језгру Звезданих Јата.

Поезија је за мене Живот – Живот са Сврхом и Смислом.

 

03

Поезију бих писао и онда, када бих знао да ме нико од савременика не чита, да ме нико и никада неће читати.

Јер Поезију стварам зато што Морам, зато што је то мој Задатак Одозго, зато што је то моје Позвање, зато што је то моја Мисија, зато што је то мој Пут Спасења и Избављења.

Песник је Послат Одозго.

Песник се не постаје.

Песник се рађа.

Песник се рађа још пре рођења земаљског.

И пре но што је био рођен на Земљи, Песник је већ био рођен у Небу.

Рођен у Небу – за Поезију!

Лирски записи

 

 

Срби, чувајте своју Култ-Уру, чувајте дух својих звезданих предака, чувајте Култ Ура!

На Култу Ура почива дух Белога Србства.

Из Култа Ура вазда изнова васкрсава Бело Србство.

Знајте и памтите: Бело је Србство неуништиво, јер почива на Култу Ура, јер происходи из Бића и Суштаства Ура.

Наши су звездани преци – у највеће галактичке и космичке тајне посвећени Ури – поставили  потке Вечнога Белог Србства.

Вечне потке Србства јесу у Језику-Мајци, као и у унатарњем светлосном запису.

Чувајући Језик, ми истовремено чувамо и светлосни запис који је за сва минула и будућа времена скривен у нашем најдубљем унутарњем бићу.

У самоме Језгру Бића Белога Србства.

Србин је само онда Србин кад говори и пише Србски, кад мисли и осећа Србски, кад снева и машта Србски, и, на концу, кад ствара Србски, а управо то и јесте Култ Ура: срце, душа, биће и суштаство Ура.

Срби, све док у својему срцу чувате и живите Култ Ура, нико вас поробити не може! 

Лирски записи

 

Држи се овог светлосног – сребрног и златног – ужета,  чији је почетак у корену твојега носа – између очију и обрва – а завршетак у Бескрају и Вечности, и уз помоћ овога ужета пењи се усправно навише, и само усправно навише, ка Језгру Светлости, ка Језгру Живота, ка Језгру Звезданих Јата.

Тако ми бесеђаху преци, моји бели и плави вилењаци, док сам подно горских венаца, у прамалеће кад листа гора, сневао, утонувши у праискони жубор, на слаповима и буковима хитрих, брзих, студених и пенушавих потока.

Нико те, и ништа, у овоме свету – настављали би своју беседу бели и плави вилењаци – не може спасити ни избавити мука и зала овога света.

Јер ти ниси од овога света, и ниси за овај свет, већ смо те само на кратко послали у свет, да би стекао искуства људи и бића овога света, те би се, на концу свега, вратио нама, и боравио с нама, у Језгру Звезданих Јата, где ми одувек и обитавамо, и где ћемо вечно обитавати.

Ово светлосно, србрно и златно, уже јесте твоја пупчана врпца, којом си повезан са Пупком Вечности, са Пупком Живота, са Пупком Космоса.

Кад год ти је тешко у свету, међу људима (и гле, међу људима и јесте увек и вазда тешко!), а ти седи смирено, утонувши у тишину и у праисконо сневајуће стање – овако како сада седиш на слаповима и буковима потока – зажмири и зури у врх и корен носа, и тада ће почети испред твојих очију да светлуцају и варниче чудесне искрице од којих ће се брзином светлости исплести уже које ће те повезати с нама, повезати с Извором Светлости, с Пупком Космоса, с Пупком Живота.

Тада ћеш живо осећати наше присуство, присуство свих светлосних и милосрдних бића из виших светова, и више нећеш бити сам, нећеш бити усамљен у свету који није твој дом, нити може бити твој дом.

 

Лирски записи

 

Када бисмо могли да се спустимо у само Језгро Бића Стварања, онда бисмо видели, да ми својим сновима и мислима стварамо све, па и непријатеље своје.

Све што нас сналази, све што нам се дешава, све оно са чиме се сусрећемо, све оно што нас окружује и што чини нашу судбину, да, заиста, све смо то ми сами у  својим мислима и сновима створили.

Ми смо све то стварали, у сновима и мислима својим, кроз многе животне токове, кроз многе векове и светове, а да се ничега од свега тога не сећамо.

Али, то што се не сећамо, није разлог да не поверујемо, да смо за све – буквално за све – одговорни.

Све што се односи на појединце, односи се и на породице, на родове, на племена, као и на народе и расе.

Сви смо, истовремено, и градитељи и рушитељи, и створитељи и разоритељи; како у видљивоме свету,  тако и у свеколиким оностраним а невидљивим световима.

 

 Лирски записи

 

Тајни пролаз низа звездана јата чини да песник вазда  буде повезан са Акашом и Галактичким Језгром, одакле пристижу све објаве и поруке од духовних и божанских бића из виших светова.

Све оно што је преточено у стихове и лирске записе долази отуд и прослеђује се преко Језика-Мајке онима који разумеју тај Језик.

Ово је, без сумње, намењено само онима који и разумеју и живе Језик-Мајку.

Ништа од овога није за превођење, а још мање за препевавање.

Стварано је само за ВедСрбе и Галактичке Србе.

Нисам за то да ишта од ових радова буде објављено на туђинским језицима, а још мање на језицима наших душмана.

Још сам пре двадесет година одлучио (боље рећи да сам добио поруку из Акаше), да ништа од овога што стварам не преводим и не препевавам (проза се преводи а поезија се препевава) на туђинска писма и туђинске језике.

Зашто вам ово пишем?

Зато што овај сајт може бити (изненада) или срушен од душмана или, пак, укинут из ових и оних – а вама, свакако, јасних – разлога, будући да се на овоме сајту објављују радови каквих нигде другде нема.

Зато преузимајте и штампајте све оно што вам се од мојих радова чини вредним, да бисте имали за себе, као и за своје потомке, јер ја ништа од овога што сам писао и објавио не бих ни умео ни могао (а не бих ни желео!)  да поновим.

Мени до славе овога света уопште није стало.

Славу овога света нисам прижељкивао ни са двадесет година, а са овим песничким искуством и овим  духовним познањем још мање бих је пожелео!

Све што сам имао, предао сам вама, те ви чините онако како вам је воља.

Или узмите, или одбаците!

Лирски записи

01

Сврха сваке духовности, сваке посвећености па и сваке религиозности јесте уздизање и узрастање до Божанске Свести, до Божанске Свесности, до Божанске СамоСвесности.

Божанску Свест можете звати и Космичком Свешћу,  ако вам је тако воља, ако је то вашем унутарњем бићу ближе и јасније.

Песнички речено, сврха је свега онога што умно, словесно и освешћено чинимо, да се уздигнемо понад ове жабокречине, понад ове мочваре, понад ове каљуге неосвешћеног и бесловесног живота и живљења којим владају моћне узрочно-последичне силе, које нас вазда вуку надоле у безнађе и бесмисао, у таму и ништавило.

 

02

У овоме се свету, на Земљи, води непрестани рат – рат за Живот са Сврхом и Смислом.

За овај наш живот, за овај наш животни ток, будност је битна.

Нисам рекао да је будност важна, већ управо тако – битна!

Зато што је битност понад важности; битност је највиши ступањ важности.

Бити будан, значи: бити повезан са Свешћу, бити Биће Свести.

Надаље, бити будан, значи: бити одговоран.

Одговоран пред Створитељем који је у нама, у нашем најдубљем унутарњем бићу, бити одговоран пред Духом Стварања, бити одговоран пред Божанском Свешћу.

 

03

Побеђен је само онај непријатељ којега смо победили у Пољу Свести.

Ако то знамо, онда нам је јасно зашто су се све србске победе на ратничком пољу, после кратког времена,  преобраћале у србске поразе.

Зато што Срби већ вековима ниједног свог непријатеља нису победили у Пољу Свести.

Сваки онај непријатељ којега не победимо у Пољу Свести, лукаво се прикраде и (заобилазним и невидљивим путем) ушуња, потуљено увуче, у наше унутарње биће – свеједно да ли у Биће Личности, или, пак, у Биће Народа.

Узалудне су све наше победе на војничком и ратничком пољу, ако своје душмане нисмо победили тамо где се једино и побеђују – у Пољу Свести.

Штавише, дешава се да непријатељ којега смо победили само на војничком пољу, после неког времена, гле, бива још јачи и жешћи!

 

04

Зашто Срби ниједног свог непријатеља, у последњих десетак векова, нису победили у Пољу Свести?

Зато што је србски народ давно остао без словесног духовног племства, без онога што се зове културна елита.

За опстанак Рода и Народа битне су две касте – каста ратника и каста духовника.

Народ без тих двеју суштих каста и није више Словестан Народ, већ најобичније крдо за кланицу.

Ми смо све време у последњих десетак векова имали из самог Бића Народа самониклу и самобитну касту ратника, али, нажалост, никада нисмо имали самосвојну и самобитну касту духовника.

 

05

Хајде, сада, у овоме трену, да песнички и сликовито разјаснимо како су се све србске победе после кратког времена преобраћале у србске поразе.

Да би непријатељ био истински поражен за сва времена, онда морају усаглашено и усаображено (усаглашено и усаображено са Галактичким Језгром) да дејствују обе касте – каста ратника и каста духовника.

Каста ратника побеђује непријатеља на војничком пољу, што је нижи ступањ победе, а потом каста духовника тај исти рат наставља, али на једном вишем ступњу, и тако у Пољу Свести коначно (коначно!) побеђује непријатеља.

Тек тада је (и само тада!) непријатељ побеђен за сва времена.

 

06

Срби, данас, у овоме часу вечности, немају више ни касту ратника ни касту духовника.

То је истина, сушта истина, коју морамо да освестимо.

Колико могу, и шта могу, Срби да учине без тих двеју суштих каста – када знамо да управо те две касте и држе Биће Народа – видећемо!

Лирски записи

 

01

Ма где год да се затекнемо, ми смо на Пупку Света.

Ми смо сами собом Пупак Света.

Ми смо сами собом Срце Космоса.

Повезани са Свешћу, и преко Свести, ми бивамо Стожер Света, бивамо Срце Космоса.

Свест је Вечност, а у Вечности је свака тачка –

 Средиште.

У Бескрају и Вечности Свести постоји само Средиште, постоји само Пупак Бескраја и Вечности у Свести.

Повезани са Свешћу, и преко Свести, и сами постајемо и бивамо Свест.

Јер све је Свест.

Све што бива и јесте – бива и јесте само у Свести.

Створитељ, Бог, Дух Стварања, Постојање, Присуство, Живот – све су то имена Свести.

Заиста, све је Свест.

Свест је – Све!

И Све је у Свему – Све!

 

02

Наши су преци оно што су наши снови.

Какви су нам снови, такви су нам и преци.

Преци су управо онакви каквим смо их ми сами у сновим својим створили.

Ако смо у Пољу Свести, онда смо повезани са својим прецима.

Ако смо у Пољу Свести, онда смо повезани и са потомцима својим који још рођени нису.

Са потомцима нерођеним, са потомцима који ће у једној далекој будућности морати да се роде.

Све што сневамо, све што маштамо, све што замишљамо, то ће једном морати да се роди.

 

03

Сви су наши снови једна виша стварност.

Виша стварност – то је свет снова.

И Сам Створитељ јесте Велики Сневач.

Створитељ је све у сновима својим створио.

Док је стварао, Створитељ се нимало није мучио.

Он је то, радујући се, као песму стварао.

Сневање и певање – то је стварање Створитеља.

Кад сневамо и певамо, ми смо тада најближи и најдражи Створитељу.

Јер, кад сневамо и певамо – ми стварамо.

А Створитељ – ствара!

Шта ће друго Створитељ да чини, него да вечно ствара!

Стварање је живот.

Па и више од живота.

 Стварање је живот у Животу.

 

04

Походи ме данас, изненада, Соко са Велебита.

Унесе радост у дом мој.

Кад год се сретнемо, вазда ме нечим обрадује.

А највише ме задиви и обрадује својим дивотним песничким причама.

У његовим сликовитим кажама и причама, из детињства подно Велебита, звоне и жуборе праисконе речи.

Праисконе речи Језика- Мајке.

Соко са Велебита и Владан Пантелић вазда ми унесу радост у дом.

После сваког сусрета с њима, роди се дивотна песма, роде се дивотни лирски записи.

И не само то, већ и ово: после сваког сусрета с њима, осећам како моја духовна крила бивају још моћнија и јача.

Са моћнијим и јачим крилима све лакше путујем, све лакше летим, све лакше пловим низа далека звездана јата.

Ка Суштаству и Језгру Дивот-Светлости у Вечноме Сада.

Тамо где Све одувек – јесте и бива.