(Перунова беседа младом ратнику, пред битку, на бојноме пољу.)

 

 

Страх је у сваком бићу, у сваком створу на Земљи.

Нема бића, нема створа без страха.

Не бој се страха, не буди очајан због страха.

Страх је твој учитељ, страх је твој пријатељ, страх је твој водич.

Да би победио страх, мораш да се сретнеш са страхом, мораш да учиш од страха.

Када се бијеш са врагом, са душманом својим, знај да је и он у властиту страху, једнако као што си и ти у својему страху.

Теби се, можда, чини, да си само ти у страху – зато што свако од нас једино свој страх осећа – али подједнак страх, а можда и већи, осећа и противник твој, ма како ти се јуначним и храбрим чинио.

Не бежи од страха, не скривај се од страха, већ му у сусрет крени, да би га победио.

Јер, страх се побеђује страхом!

Јунаштво није одсуство страха, већ наличје страха.

Где нема страха, ни јунаштва нема.

Упамти: страх је у сваком бићу, у сваком створу на Земљи.

Не можеш победити страх, ако не прихватиш страх.

Прихвати страх, да би победио страх.

Страхом победи страх!

Лирски записи

 

01

Живот има смисла само онда када је човек слободан.

Слободан од пакости, слободан од зависти, слободан од мржње, слободан од свих мисли и осећања што га вуку надоле – у мрак, у таму, у ништавило.

Не можеш бити слободан, ако у своме срцу ниси слободан.

Ако у својој души ниси слободан.

Ако не сневаш о слободи.

Слобода мора да се снева, да би се живело у њој.

Оно што сневаш, то и живиш.

Какви су ти сни, такве су ти и мисли.

Од твојих мисли и снова зависи и живот твој.

 

02

Колико љубиш, толико и љубљен биваш.

Колико љубави поклањаш, толико љубави и добиваш.

Љубити, значи – живети!

Жив си онолико колико љубиш.

Тражиш љубав, а не поклањаш љубав!

Како смеш да иштеш, да тражиш љубав од ближњих, када љубав никоме не поклањаш?!

Ко је те лагао, да се без поклањања љубави може примати љубав?!

Нема љубави за оног ко није спреман да се жртвује за љубав.

Нема љубави за себичне и саможиве.

Зато што је љубав – жртва!

 

03

Не говори лицемерно и лажљиво: љубим те оволико и онолико, већ нека твоја дела, већ нека твоје жртве казују каква је и колика твоја љубав.

Речи без дела и жртве ништа не казују, ништа не значе.

Само лажљиви и лицемерни људи причају о љубави.

Они који су посвећени љубави, они који се жртвују за љубав, они који живе љубав – о љубави никада не говоре!

Нема сврхе причати о љубави, ако живиш љубав.

Ако живиш љубав, твоја ће се љубав осетити и најудаљенијем звезданом јату.

Дејства љубави, енергије љубави, преко Поља Космичке Свести, допиру и до накрај ПраВасељене, допиру до свих светова, видљивих и невидљивих.

 

04

Љубав је посвећење.

Само онај ко је посвећен љубави, живи у царству љубави.

Без посвећења, нема љубави.

Буди посвећен љубави, па ће те љубав пратити на свим путима твојим.

Камо год кренуо и пошао, љубав ће те у стопу пратити.

И, не само што ће те у стопу пратити, већ ће и испред тебе ходити.

Љубав ће бити твој пут.

Љубав ће бити твој водич на путу.

И ти ћеш бити путник љубави на путу љубави.

То је магија, то је алхемија, то је тајинство, то је посвећеништво љубави.

Лирски записи

 

Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;

да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?

Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без  престанка – потиру?

Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?

Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?

И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!

Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?

Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?

У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.

А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања!

Лирски записи

 

Поезија и свеколика уметност мора да се узнесе на виши ступањ стварања и живљења, на виши ступањ галактичке, космичке Свести.

Нема више поезије зарад поезије, нема више уметности зарад уметности, већ поезија и уметност морају да буду – у времену долазећем – један од најобухватнијих, најцеловитијих, најсуштаственијих видова духовности.

Шта је духовност?

Духовност је живљење и стварање Духа, стварање и живљење Духа Свести.

Прошло је време узгредне и споредне духовности, духовности зарад саме духовности.

Или живиш и ствараш Дух, или не живиш и не ствараш.

У Староме свету, у Староме добу све што се тицаше Духа и Свести бејаше узгредно, бејаше споредно.

Дејства Новога доба све преокрећу.

Оно што бејаше главно – то ће бити споредно, а што бејаше споредно – то ће бити главно, суштаствено и битно.

У Новоме добу: Дух је битан, Свест је битна – а све остало може бити важно и значајно, али није битно!

Песници у Новоме добу неће имати права на обичне речи, на обично певање, на обичну поезију.

Поезија будућности мора бити галактичка, мора бити космичка, мора бити – КосмоСофија!

Речи морају бити необичне, мисли морају бити необичне, снови морају бити необични, визије морају бити необичне и стваралачке.

ПраВасељеном влада Начело Промена, Начело Промена-у-Свести.

То је Закон.

Том Закону смо и ми подложни.

И ми смо под тим Законом.

И ми у језгру својега унутарњег бића имамо усађено Начело Промена.

Начело Промена у нама повезано је са Начелом Промена у ПраВасељени, у Језгру ПраВасељене.

Ако се не мењамо, ако не узрастамо у Духу и Свести – мртви смо!

Нема Живота без узрастања, нема Смисла Животу без Свести.

Наш живот мора да пређе у Живот, у Живот с ону страну мучног и болног живота без Сврхе и Смисла.

У Живот без почетка и свршетка, у Живот-у-Вечности.

Лирски записи

 

01

Када наше победе прелазе у наше поразе?

Онда када победимо спољашњег непријатеља, а не победимо унутрашњег.

Унутрашњи непријатељ јесте страшнији и ужаснији од сваког спољашњег непријатеља.

Али, има још један непријатељ који је подмуклији, потуљенији, лукавији и опаснији од свих наших видљивих непријатеља – то је наш унутарњи непријатељ, непријатељ скривен у нашему срцу.

Залуд нам све победе спољашњег па и унутрашњег непријатеља, ако не победимо непријатеља у нашему срцу, у нашему уму, у нашему бићу.

Наш унутарњи и невидљиви непријатељ – непријатељ нашега срца, ума и бића – јесте узроком и праузроком свих наших пораза, свих наших падова, свих наших невоља, зато што наш унутарњи непријатељ призива и привлачи све наше видљиве и невидљиве непријатеље из спољашњег и спољнога света.

Само велики човек – а то је онај којега називају  самосвојном и самобитном Личношћу – бива у стању да победи подмуклог, потуљеног, лукавог и опаког непријатеља који је скривен у нашему срцу.

 

02

Величина једнога народа не огледа се у броју, у стотинама тисућа и у милионима појединаца тога народа, већ у Свести, Свесности и СамоСвесности суштог народа – Бића Суштог Народа.

Има малих народа који су по Свести, Свесности и СамоСвесности – велики народ, и опет, има великих народа који су по Свести, Свесности и СамоСвесности – мали народ!

Оно што један народ чини Народом – то је Дух Народа, то је Биће Народа, и то је, надасве, Свест Народа.

Једино свестан и освешћен Народ има будућност, зато што и прошлост и будућност сазерцава у Свести, а Свест је понад и с ону страну Вечности.

За Свест нема ни прошлости ни будућности; за Свест је Вечност једина Стварност и једина Извесност.

 

Лирски записи

 

 

 

Свој народ никада нећеш одбранити мржњом према другим народима, већ само љубављу према својему народу.

Мржња увек призива мржњу.

Мржња према другим народима призива мржњу према твојему народу.

То је, у суштини, једна те иста мржња, која је некад усмерена према туђинским народима, а некад према твојему народу.

Мржња увек рађа још већу и тежу мржњу.

Сви национализми засновани на мржњи, завршавају у самомржњи.

Завршница сваке мржње и јесте самомржња.

Сваки онај који неко време мрзи друге, после неког  времена почиње да мрзи себе.

Мржња према себи води у смрт после смрти.

Мржња према себи, гле, води у коначну смрт!

Лирски записи

 

01

Без престанка траје рат у свету.

Ма шта ми чинили или не чинили, рата ће вазда бити у свету, јер овај свет овакав какав јесте не може без рата.

Рат је основно и природно стање света.

На овом ступњу не-свесности, човечанство не може без рата.

Рат је већини људи душевна и духовна храна.

Људи само причају приче, да су против рата, али у дубини свог не-свесног бића они прижељкују рат.

Рат је Начело Ума.

Ум је праузрок свих невоља и патњи људи.

Да би на Земљи завладао мир, људи морају да изиђу из Ума, и да се уздигну до Свести, да живе у Свести као бића Свести.

До тада, рата ће бити, као што га је одувек и бивало.

 

02

Када свет сазерцавамо из унутарњег бића, онда видимо да нису сви људи, да нису сви народи подједнако за рат, већ да има родова и народа, што су по свом Унутарњем Начелу више наклоњени миру, од неких других родова и народа што су по свом Унутарњем Опредељењу више склони рату.

Што је један народ више у Уму, тиме је све ближи стању рата; и, опет, што је један народ више у Срцу, тиме је све ближи стању како унутарњег тако и спољног мира.

 

03

Узмимо за пример Словене и Англосаксонце.

То су две посве опречне расе.

Толика је разлика између Словена и Англосаксонаца, да се има утисак – када се свет сазарцева из дубоког унутарњег бића – да су то два света, два звездана јата, два космоса.

Словени су звездана раса, раса Срца и Душе, и по својој унутарњој природи они су увек пре за мир, како унутарњи тако и спољни, него ли за било какав рат.

Насупрот Словена имамо Англосаксонце, сеновиту земаљску расу, расу Неосвешћеног Ума, који су по својој земаљској природи вазда у рату, како унутарњем тако и спољном.

Отуда су Словени вазда и увек водили само одбрамбене ратове, док су Англосаксонци свагда и вавек водили освајачке и пљачкашке ратове.

 

04

Ново доба, које се већ вековима најављује, биће у знаку Словенске Душе.

Словенска Душа мора да оплемени човечанство, да оплемени свет, те да сва словесна бића уздигне на виши ступањ, на ступањ Освешћене – Свесне и СамоСвесне – Човечанске  Душе.

Када говоримо о Словенима, о Словенској Души, онда морамо да разјаснимо и разлучимо, да нису сва словенска племена подједнако сачувала Првобитну Словенску Душу.

 

05

Словени ПравоСлавци имају, у начелу, чисту Првобитну Словенску Душу, док су Словени јудео-кршћани, Словени западни христијани, са ретким изузецима, давно изгубили Првобитну Словенску Душу.

Такви Словени већ вековима не размишљају Словенски, већ вековима не осећају Словенски, и, већ вековима не говоре Словенски.

Не говорити Словенски, значи: не говорити из Срца и Душе, већ говорити из Неосвешћеног Ума.

 

06

Када се говори о Мисији Словена у Новоме добу, онда се мисли на Словене ПравоСлавце који су сачували своју Првобитну Словенску Душу, сачували своју Звездану Душу.

Када светом буде завладала Словенска Звездана Душа, тада ће свет, тада ће сва словесна бића на Земљи, живети у стању како унутарњег тако и спољнога мира.

Али, пре него што се то догоди, човечанство ће морати да прође кроз нешто што би се песнички и сликовито назвало – Огњем Свеопштег Прочишћења.

 

 

Људи ти ништа не праштају.

Никада ти ништа ни праштали нису.

Сваку су доброту твоју исмејали, свакој су се лепоти твојој наругали.

Сваку су реч твоју изокретали, свако су дело твоје погрешно тумачили.

Одувек си туђинац бивао међу људима.

Одувек си усамљен и осамљен бивао.

Више волиш да слушаш свирку ветра у врховима топола у вечерње сутоне, него ли и најмудрије разговоре људи од овога света.

Од људи ништа ниси научио, нити си икаква добра од њих очекивао.

Био си с њима и међу њима, а као да никада ниси ни био мед њима.

Људи ти ништа не праштају.

Ништа ти опростити неће.

Лирски записи

 

01

Ми имамо државу у којој се словестан и освешћен човек кажњава и прогони на свакоме кораку.

Што је паметнији и мудрији, све је више изложен прогону и мучењима.

Памет и мудрост не требају нашој држави.

Не требају јој таленти и посвећени ствараоци.

Овој држави треба олош и шљам, треба јој оно што ће да шути и покорно ринта.

Да шути, мучи и покорно ринта од јутра до сутра за војске паразита и дебила.

Ми имамо државу која није по мери образованих, даровитих и мудрих, већ по мери последње белосветске фукаре, по мери парија и палија.

У овој држави, која ни по чему није наша, самосвојан и самобитан човек вазда на губитку бива.

Све зло ове зле и наопаке државе удружило се против словесног човека.

 

02

Ко издражава ову наопаку и злу државу, ову паразитску и дембелску власт?

Издражава је сиротиња.

Она сиротиња која ради од јутра до сутра, а ни за хлеба нема.

Са београдских улица, тргова и пијаца прогоне и лове сиротињу која је изнела нешто робе да прода, да би прехранила себе и своју децу.

Прогоне оне који поштено зарађују за хлеб свој насушни, док паразити и дебили слободно пљачкају и народ и државу.

Прогоне оне сироте људе који продају дуван на Зеленом венцу, а не прогоне дебиле и дембеле –

 власнике творница дувана по Србији.

Много је здравији дуван са Зеленог венца од најскупљих цигарета из туђинских творница.

Београдска полиција по налогу белосветских дембела и дебила прогони сиротињу са београдских пијаца, а тајкунима и фукари, а олошу и шљаму, не сме ни цесту да препречи.

 

03

Све гадости ове државе и власти сада су на површину испливале.

Ово су последњи дани олоша и шљама, последњи часи белосветске фукаре.

Још мало, још само мало, и све ће се поставити на своје место.

Још мало, још само мало, и имаћемо државу по мери словесног и освешћеног Србина, по мери самосвојног и самобитног Човека.

И гле! Сунце се на Истоку рађа, и, у тамном вилајету званом Србија, ништа више неће бити као некад!

Лирски записи

 

Стваралац посвећен Стварању излази из Времена и улази у Вечност.

Будући да се Стварање не догађа у Времену, већ у Вечности, Стваралац није у власти Времена.

Његово видљиво тело пребива у Времену, али његово Биће и Суштаство обитава у Вечности.

Сва велика уметничка дела надилазе Време.

Нису у власти Времена, нису подложна Времену.

Све оно што се из Вечности низведе у Време, после неког Времена враћа се у Вечност.

И ми смо се из Вечности низвели у Време, те кад  ваљано обавимо свој Задатак, крећемо натраг – пут Вечног Присуства.

Тако ми постајемо, бивамо и заувек остајемо – властито  Дело.

Стварајући властито Дело – ми стварамо Себе.

Отуда Стваралаштво и јесте више од Љубави и више од Доброте.

Јер ни Љубави ни Доброте нема без Стваралаштва.

Над свим бићима и световима влада Начело Стварања, којега неки зову Начелом Промена, будући да Стварање и јесте Вечно Присутна Промена.