Лирски записи

 

 

Живите свој живот онако како вам ваше срце каже да би требало да живите свој живот.

Само ви имате право да одлучујете о својему животу, само сте ви одговорни за властити живот.

Живите свој живот, свој непоновљиви живот, у складу са својим срцем, у складу са својом душом, у складу са својим бићем.

Будите ви сами властити Створитељ, будите ви сами властити Бог, будите ви сами властита Истина, будите ви сами властита Светлост!

Ваш живот ће једино онда имати смисла, када га  живите по заповести својега срца.

И, понад свега, радујте се животу, радујте се својему животу, ма какав год да је – јер ваш живот јесте само ваш живот!

Ваш живот је јединствен и непоновљив, не само у овоме свету, но и у свим иним световима, у свим сазвежђима, у свим пространствима, у свим звезданим јатима.

И, ма шта год ко мислио, ваш живот је бесмртан и вечан, ако га живите по заповестима својега срца.

Лирски записи

 

01

Љубав рађа љубав, као што и мржња рађа мржњу.

Ако љубиш свој род и своје племе, онда не смеш да мрзиш ине родове и ина племена.

Твоје је да се из љубави жртвујеш за свој род и своје племе, а не да мрзиш оне који не љубе твој род и твоје племе.

Родољуба увек и вазда води љубав.

А љубав и мржња не иду упоредо.

 

02

Не тражи своје грешке у ближњима.

Не љути се на ближње, никада, када у њима препознаш своје грешке, препознаш своје слабости.

Сви смо ми жива огледала једни другима.

Сви се ми препознајемо једни у другима.

Труди се да у ближњима видиш оно најлепше и најдивотније што је дубоко у њима скривено.

Труди се да свакога ближњег видиш и доживљаваш  онако како себе самога видиш и доживљаваш.

Нека твој ближњи буде божанско огледало твоје!

 

03

Љубав и лепота су вечни.

Нико их и ништа не може уништити.

Ако верујеш срцем у љубав и лепоту, онда си већ изишао из Времена и закорачио у Вечност.

Ако верујеш душом и срцем у љубав и лепоту, онда ћеш и сам постати оваплоћење љубави и лепоте.

 

Лирски записи

 

 

Они чији је ум поробљен, никада се пробудити неће.

Поробљен ум јесте мртав ум.

Мртав се ум не буди!

Светом као и свим иним световима влада Свест илити Начело Промена.

Тај исти Закон влада свим звезданим јатима, свим пространствима у ПраВасељени.

Свет се убрзано мења.

Онај ко је био горе, сада се низводи доле; а ко је био доле, сада се узноси горе.

Исток и Запад мењају места у свету.

Запад је прошлост, а Исток нова будућност.

Запад је пропустио прилику да свет учини бољим.

Штавише, Запад је учинио свет горим него што је икада био.

И зато Запад мора да сиђе са светске позорнице.

Мора да сиђе заувек, зато што је такав Закон.

Космички бол наношен вековима, враћа се Западу као космичка огњена стрела.

Ту огњену стрелу Запад не може избећи, јер је такав Закон.

Ма шта Запад чинио, све ће дубље да тоне.

Шта је ко сејао, то ће и жњети.

Они који су вековима сејали космички бол, сада ће и пожњети космички бол.

Заиста, такав је Космички Закон.

А име Космичког Закона јесте Начело Промена.

Лирски записи

 

Дичним Србима – Соколу са Велебита, Драгославу Бајагићу и Владану Пантелићу.

 

Сваки је од наших предака оставио некакав светлосни запис у нама.

А тај светлосни запис јесте истинско и истинито наслеђе.

Свако друго наслеђе од предака у материјалном свету јесте безвредно и излишно.

Безвредно и излишно по нашу судбину, по наш животни пут.

Нашу судбину стварају наши преци у сарадњи с нама, као што и ми, у овоме часу, а у сарадњи са својим потомцима, стварамо судбину својих потомака –

 блиских, далеких и најдаљих.

Ми смо одговорна бића, ми смо високо одговорна бића.

Тога морамо бити свесни – у свакоме дану, у свакоме часу.

Од наше одговорности зависи судбина свеколиког Живота.

А одговорности нема без Вертикале, заиста, без Вертикале ничега нема.

Суштаствени проблем свеколиког Србства у овоме трену Вечности јесте Вертикала.

Сва страдања Србства у минулим временима тичу се Вертикале, и само Вертикале.

Ово запамтите и чувајте у свом срцу.

Због напуштања Вертикале, због одрицања од предака и рода, ми смо се затекли у томе у чему јесмо, ми се обрели ту где јесмо.

Једини кривци за србску судбину, за србску карму, јесу сами Срби.

Да нисмо напустили Вертикалу, да се нисмо одрекли рода и предака, да нисмо погазили Свети Завет, нико нам ништа не би могао.

Били бисмо јачи од света, јачи од свих душмана својих.

Наши највећи душмани јесу у нама, у нашему срцу, у нашему бићу.

Последњи је час у Вечности, да се ми Срби пренемо, пробудимо и освестимо.

Да обновимо Свети Завет предака, да се вратимо Извору Живота.

Да обновимо и наставимо Живот у својим потомцима, јер наши потомци јесу наша Будућност.

Ако се поново не родимо у својим потомцима, онда се нисмо ни у прецима родили.

Рађањем потомака ми благосиљамо претке своје.

Наш најдивотнији благослов предака јесте рађање потомака.

Сви древни списи говоре о томе, да два пута умире онај човек који није потомке изродио.

Први пут умире у Времену, а други пут умире у Вечности.

За све древне и посвећене народе, бејаше велик и неопростив грех нерађање деце – сем у оним случајевима, када је у вишим световима тако одлучено.

Лирски записи

 

 

У Летописима Акаше открих, да је Језик-Мајка, који су стварали Богови Светлости – Перун, Даждбог и Велес –

поверен на чување Срб-Урима, касти видовитих и посвећених жреца.

Богови су наложили Срб-Урима – а то је уједно био и  Завет између Богова и Срб-Ура – да Језик-Мајку морају да чувају од сваке врсте кварења и кривотворења, будући да се преко светих речи, када се јасно и правилно из срца изговарају, у наше унутарње биће уноси Светлост, а када се речи искваре и обесвете, и када се без љубави – у љутњи, мржњи и бесу – изговарају, тада се у наше унутарње биће уноси Тама.

Првобитни Језик-Мајка бејаше саздан од исцељујућих и светлоносих речи које су следиле Сварожницу илити Галактичку Вертикалу, те да су наши посвећени преци, захваљујући чистом Језику, чистим речима, чистим мислима и чистим осећањима, бивали бесмртни и вечни.

Смртност и трулежност у наше потоње претке, а преко њих и у нас, њихове потомке, ушла је онога трена када су потомци Срб-Ура престали да савесно, одговорно и будно бдију над Језиком-Мајком, односно, када се Језик толико искварио, да су у њему, у некоме добу,  преовладавале речи Таме, речи које у себи садрже љутњу, бес и мржњу.

Речи које изговарамо одбијају се од звезданих наспрамних огледала, и у наше се унутарње биће повраћа, као космички одјек, дејство изговорених речи.

У дубинама језгра нашег унутарњег бића, дејство изговорених речи обликује суштаство нашег унутарњег бића, као и сва наша видљива и невидљива тела.

Песнички речено, ми стварамо своју судбину, стварамо сами себе, преко речи које изговарамо.

Какав нам је Језик, какве су нам речи, таква нам је и судбина, такав је и наш живот, а такви смо и ми сами.

 

Далеко негде,

а тако близу,

у једном

 још нерођеном

звезданом јату,

 душе свих предака

 пребивају,

 у чистој Светлости,

од снега бељој,

где сва су времена

 једно време,

и сви тренуци

овај тренутак!

Лирски записи

 

01

Изненада сам, у једном трену буђења и просветљења, осетио и схватио, да смо сви ми повезани, и умрежени, са свим бићима и небићима, са свим световима и пространствима, у Вечноме Присуству.

Оно што сам некада знао и осећао, то сам, као што рекох, изненада, у једноме трену, осетио свим бићем својим унутарњим.

Нисам више само знао и појимао, већ сам, напросто, свим бићем суштим, осећао све оно што сам некада знао и схватао – да смо сви Једно те да се Једно пројављује кроз сва обличја и све ликове.

Сва она знања и учења, све оне поруке и објаве за којима трагамо у овоме свету, у овоме животном току, јесу одувек и заувек у нама; да смо сва знања и сазнања већ примили на самоме почетку свих почетака, и да се све то што носимо собом и у себи никада не може избрисати, да никада из нас не може нестати.

То моје изненадно буђење и просветљење догодило се у тренутку, у једноме тренутку вечности, када је мој врли пријатељ Владан Пантелић песнички беседио о својему унутарњем тајинственом путовању кроз овостране и оностране појавне и непојавне светове.

 

02

Ноћас сам познао и освестио нешто за чиме сам у свом унутарњем бићу и суштаству веома дуго трагао.

Схватио сам, да Песник није Личност у свагдањем мисленом, смисаоном и мисаоном појимању и схватању Личности, већ да је Песник само оваплоћење, отеловљење и оличење Космичког Бића Поезије, односно, да је Песник само онолико Личност колико је у њему присутно Космичко Биће Поезије.

А то значи, да Песник не може бити Личност на Земљи – као што то може бити било ко од људи – но да је Песник тек у Космичком Бићу Поезије оно што суштински и суштаствено јесте – Космичка Неоваплоћена Личност.

Зато су песници одувек бивали тешко појимани и схватани од савременика, као и од потоњих несавременика, јер нису „опипљиви“, нису „стварни“ за овај појавни и опипљиви свет.

Песници су, просто речено, флуидне, етеричне, звездане Не-Личности, бића која су ближа вилењацима него ли бићима овога света.

Песник је, сликовито речено, Личност само у својој Поезији, док изван Поезије уопште нема никакве Личности Песника.

 

03

Када се сретнем са пријатељем, са човеком који је мени изузетно драг и мио, тада често бивам шкрт на речима.

Што ми је неки пријатељ дражи и милији, све сам шкртији у својим причама.

Дуго нисам могао да одгонетнем који је разлог те моје шкртости при сусретима са врлим пријатељима, са сродним душама, а онда сам, изненада (како то и иначе бива!), познао и освестио, да је тај разлог много дубљи него што ми се у први мах причињава.

Онај ко ми је близак, сродан и драг, тај већ борави у мени, у мојему унутарњем бићу, те да је мој разговор са њим као разговор са самим собом.

А човек са самим собом, то одавно знамо, најлепше и најдивотније разговара у шутњи и тишини.

Што значи, да ја са пријатељима и сродним душама најлепше разговарам у својему унутарњем бићу, у својему правасељенском суштаству, из чега надаље происходи, да ја са њима већ разговарам преко унутарње тишине и шутње, преко унутарње пунине и празнине.

 

04

Шта је суштаствена одлика Новога доба?

То је Дух Стварања и Нова Космичка Свест.

Не Нова Духовност, како неки мисле и најављују, но ће Свеколика Духовност управо одлазећег Старога доба прећи на виши ступањ Космичке Свести.

Сви светови су у нама.

Све је у нама.

 

Онај што путује кроз властито срце

 јесте једини путник.

 

Сви они који путују светом

 изван својега срца

 јесу путници у опсени.

 

Изван срца се ништа ни видети,

 ни доживети неће.

 

Једино истинско путовање

 одвија се у нашему срцу.

 

Ми и путујемо стога,

 и једино стога,

 да бисмо се срели

 са собом.

 

Ако се на својим путовањима

 нисмо срели са собом,

 онда ни путовали

 никамо

 нисмо.

 

 

 

У дубинама очију твојих,

 Дивотна Жено од Светлости,

тражим одсјај Љубави

 Првобитне Мајке,

Велике Пра-Мајке,

 Мајке свијух мајки,

чија нас Љубав

 греје, обасјава –

у овоме свету,

у свим световима.

 

Велико Језгро од Чисте Светлости,

што видим тамо иза свега суштог,

 јесте Љубав наше Првобитне Мајке –

 Љубав што се у Светлост

 Чисту преобраћа.