Кроз твоје срце путујући,

драгана моја,

стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,

где сам у тишини бескрајних векова

 упознао једног давно изгубљеног себе.

 

У твојему срцу,

невесто моја,

био сам, и остао,

твој најдражи гост.

 

Кроз многе животе путовах многим путевима,

узалудно трагајући за нечим не знајући чим,

све док не крочих на пут твојега срца

 и постах посвећени путник путујући

 што вечно путује кроз твоје срце.

 

У твојему срцу,

 љубави моја,

нађох све оно за чиме сам –

пролазећи кроз многа рођења и смрти,

 и селећи се из света у свет –

све минуле векове узалуд тражио.

 

Кроз твоје срце путујући,

драгана моја,

стигао сам и до најудаљенијих звезданих јата,

где сам у тишини бескрајних векова

 упознао једног давно изгубљеног себе.

 

У твојему срцу,

невесто,

љубави моја,

ја сам твој, заувек,

најдражи гост.

Лирски записи

 

01

Важно је да ми знамо ко смо, чији смо, какви смо и колико вредимо.

Али, да ми знамо ко смо!

Туђинци не морају ништа да знају о нама.

И боље је да ништа не знају!

 

02

Наш пут навише, наша божанска оса, наша вертикала – то мора бити наша тајна.

Оно што нас чини оним што јесмо, што је извор наше снаге и моћи,  што је наш виши божански смисао – и то мора бити наша тајна!

Све битно и суштаствено наше – нека буде наша тајна, наша велика тајна!

 

03

Будимо тајанствени, будимо велика непознаница за све душмане наше.

Што мање знају о нама, све ћемо јачи бити.

Не откривајмо се пред њима, не будимо болећиви према њима.

Ми смо ми, а они су они!

Нека тако буде, и нека тако остане.

 

04

Све оно што од нас отпадне, и требало је да отпадне.

Не жалимо за оним што је од нас отпало.

Све оно што је од нас отпало, то одавно нема никакве везе са нама!

То што је од нас отпало, није више са нама, и није више у нама.

 

05

Нека Знања Древних живе у нама.

Нека Вера Древних живи у нама.

Ни Знања ни Веру не откривајмо туђинцима.

 

06

Имена својих Богова не казивајмо туђинцима, јер су туђинци заувек туђинци.

Нити ми икада можемо бити они, нити, пак, они икада могу бити ми!

 

07

Говоримо језиком који само ми разумемо, пишимо писмом које само ми знамо.

Ни језик ни писмо не откривајмо туђинцима, заклетим душманима нашим!

 

08

Ко не говори нашом језиком – није наш; и ко не пише нашим писмом – није наш!

Нека тако буде, и нека тако остане.

 

09

Србска Дика!

Само расни и освешћени Срби знаду шта је Србска Дика.

И то нека буде, и остане, наша велика тајна.

Лирски записи

 

Милутину Игњатовићу, посвећенику душевне и духовне лепоте.

 

01

Никада нисам памтио своје песме.

Никада их напамет нисам учио.

После толико испеваних, написаних и објављених песама, ја ни три своје песме не знам напамет.

Не желим да их учим напамет.

Не желим да их памтим.

 

02

Моје су песме посве слободне од мене.

Слободне од света.

Слободне од свега.

Оне су слободне тице које слободно лете и певају у гори зеленој.

 

03

Оне се саме собом певају.

Оне саме себе певају.

Оне своју песму певају.

Јер оне су бића по себи, и оне су бића за себе.

 

04

Песме нисам певао и писао за себе, већ сам их певао и посао самих њих ради, самих песама ради.

Зато моје песме одавно нису моје.

Нису, а јесу моје!

 

05

Зашто не памтим своје песме?

Када бих памтио своје већ написане песме, тада би престале да ми дотичу неке нове још ненаписане песме са звезданих извора поезије.

Памтећи једне, пропустио бих и испустио друге.

Док бих се ја бавио учењем напамет већ написаних песама, одлепршале би ми песме које се још нису низвеле у свет.

 

06

Стварање је највиши ступањ исцелитељства и посвећења.

Стварање као сам чин стварања.

Стварање као непоновљив тренутак вечности.

Оно што следи после самог чина стварања, то за песника уопште није битно.

 

07

После стварања, песник поново улази у једно ново стварање.

Он је увек и вазда у стварању.

Он вечно ствара.

Он ствара и онда када не ствара!

 

08

Када пожелим да се присетим неке своје песме давно испеване и написане, ја се тада присетим неке нове песме која се у трену дешава.

То више није она песма давно некад написана, већ нека нова песма која се у томе трену кроз биће песника низводи.

 

09

Песник није дошао на свет да памти и учи напамет своје песме; песник је дошао на свет да пева и пише песме.

 

10

Као што већ рекох, песме нисам писао за себе.

Те као што песме нисам писао за себе, тако ни децу нисам рађао за себе.

Моја су деца посве слободна од мене, као и моје песме што су слободне од песника.

 

11

Децу нисам рађао себе ради, већ њих ради.

Какав однос имам према својим песмама, такав однос имам и према својој деци.

 

12

Када бих своје песме сместио у свој ум, то је као када бих слободног славуја из горе сместио у крлетку и тражио од њега да ми поје песме.

Из дубине Воде,

из дубине Ватре,

из дубине Земље,

из дубине Духа

рађа се Душа Светлости

 у Бићу Трију Сунаца,

иза Обзорја Времена,

с ону страну Свега.

За Ленку

Плешем на водама светог Истера,

 и са мном плешу звездана јата.

 Ништа и Све у трену бивам;

 Ништа не бивам, а Све јесам.

Око мене снежна тишина,

плаветнобела и све дубља;

све тиша тишина у дубини,

 и све јаснија на висини.

Плешемо јасике сетне и ја;

плешу оскоруше и борови вити;

и модре јелике, у даљини,

плешу на ветру од пурпура.

У сутон вечерњи плаветнозелен,

све плеше, гле! титра и трепери,

од Милине и Дивот-Дивоте,

што се на Земљу, с висина, низводи.

Што се на Земљу, с висина, низводи!

 

У песмама се, и у кажама, приповеда,

како је виђен

последњи Вилењак

Белих Ветрова,

далеко негде на Северу словенских земаља,

где прште брезе и јасике оковане ледом и снегом,

и, где се у ноћи, подно звезданих јата,

чује сетна вилинка,

праискона свирка,

уз гајде и свирале

последњег Племена

Белих Вилењака.

Лирски записи

 

01

Желим да вам пишем о љубави, лепоти и доброти, зато што једино још то може да нас спасе.

Не знам шта је од љубави, лепоте и доброте остало у свету, али у нашим срцима, у нашим душама, верујем и знам, има и љубави, и лепоте, и доброте!

Када у нашим срцима, када у нашим душама не би било ни љубави, ни лепоте, ни доброте, онда бисмо ми били ходајући мртваци.

 

02

Свет је у потпуном расулу.

Све оно што је вековима стварано и грађено, преконоћ се руши, пали и уништава као да никада ни постојало није.

Људи су напустили вертикалу, човечанство је изгубило компас, те сви тумарају слуђени и пјани у црним рупама ума и свести.

Себичност, саможивост, равнодушност, безнађе и бесмисао свуда и на сваком кораку.

Човек је човеку постао највећи душманин, дивља и крвожедна звер.

Такав је свет, такав је спољни свет.

Све оно чега нема у свету, морамо потражити и открити у својему унутарњем бићу, у својему срцу и у души својој.

Ако љубав, лепоту и доброту не пронађемо у себи, онда ћемо пресвиснути од туге и боли.

 

03

Нека се цео свет руши и гори, ви ходајте достојанствено својом стазом попут тибетанског ратника и инока, што у стању дубоког тиховања смирено корача средином бојног поља између двеју зараћених војска.

У сваком трену, на сваком месту, свако је дужан да обавља свој задатак због којега и дошао на овај свет.

Неко је дошао да руши и пали, а неко да ствара и гради; неко је дошао да злоставља и убија, а неко да спасава и васкрсава; неко је дошао зарад мржње и зла, а неко да ствара дела љубави, лепоте и доброте.

Божански је редитељ свима доделио одговарајуће улоге.

Ви знате напамет своју улогу, и свој задатак који је  записан у вашему срцу.

 

04

Кад погледам спољни свет око себе, чини ми се да више нема никаквог смисла да чиним ово што управо  сада чиним.

Нема смисла ни за поезију, ни за лирику, ни за уметност, ни за духовност, ни за љубав, ни за доброту, јер свако свакога прогони, јер све се руши и нестаје.

Али, то, срећом, траје само тренутак!

Јер већ у следећем трену, схватим да све, ипак, има неког вишег смисла, а тај виши смисао јесте записан у језгру наше душе, у суштаству наших срца.

 

05

Из сваког хаоса рађа се нови космос.

Рађа се у нашим срцима, у нашим душама.

Ми смо божански ствараоци, ми смо божански градитељи, и од наших дела зависи судбина и рода и племена, и света и човечанства.

Ако ми посустанемо, верујте, срушиће се свет.

Срушиће се и Земља и Небо!

 

06

Не смемо да посустанемо, најпре због себе, а потом и зарад ближњих својих, и зарад оних који ће после нас доћи, а који морају доћи!

Није лако никоме од нас, али биће нам још теже ако посустанемо и одустанемо.

Биће нам теже, и биће нам тако тешко да то ни описати не можемо.

Не смемо да посустанемо, и не смемо да одустанемо.

Одустати од борбе, значи – одустати од живота!

И не само одустати од живота у овоме свету, већ од живота у свим будућим световима.

Нећемо пропасти, јер не можемо пропасти!

Лирски записи

 

01

Једно Будуће Ново Србство мораће да дејствује у складу за Вишим Законом.

 

02

Сваки Србин мора да развије Свест да је одговоран за Свеколико Србство.

Сваки Србин и свака Србкиња!

Сваки Србин мора да се бори за чистоту Рода и Расе.

Сваки Србин и свака Србкиња!

Сваки Србин мора да ради на својему духовном развоју, те да својим племенитим, узвишеним и божанским делима оплемењује и обогаћује Свеколико Србство.

Сваки Србин и свака Србкиња!

 

03

Нека Света Дужност свакога Србина и сваке Србине буде узвишена и племенита брига за Будућност Србства.

Србство мора да живи у свим будућим вековима, у свим будућим тисућлећима, у свим будућим еонима!

Да би Србство живело у свим будућим вековима, тисућлећима и еонима, дужност је сваког Србина и сваке Србкиње да ваљано обављају свој Природни, свој Духовни и свој Божански Задатак.

Природни, Духовни и Божански Закон јесу Три Закона сливена у Један Закон: Опстанак и Будућност Србства!

 

04

Дужност је свакога Србина да брине о Свеколиком Србству, те да се несебично жртвује за Србство.

Сваки Србин мора да освести, да је он Личност само унутар Србства, те да изван Србства нема ни њега као Личности Суште.

Ако нестане Србство, а он преостане, онда ће и он изгубити сваки смисао бивствовања.

Он је Личност само унутар Србства, јер колико је јако и велико Србство, толико ће и он као Личност бити велик и јак.

Изван Србства ниједном Србину нема истинског духовног уточишта – он ће тада бити само туђинац на земљи туђинској којега ће као таквог одасвуда изгонити и прогонити.

 

 

05

Они богати Срби који остају равнодушни према гладној деци србској, нису достојни живота.

Они богати Срби који не помажу образовање и васпитање деце од сиромашних родитеља србских, нису достојни живота.

Сваки онај Србин који мирно гледа на муке и невоље  брата својега Србина и сестре своје Србкиње – и који каже, шта је мене брига за њих! – није достојан живота.

 

06

Богати Срби морају да схвате и освесте, да им је богатство од Бога дано, да помажу и спасавају оне племените Србе који у оскудици и сиромаштву живе.

Јер дужност Свакога Србина јесте да дели свеколика добра своја у Роду и Племену својему.

 

07

Ако Србин Србина не спасава, онда нико од нас Срба неће бити спасен!

 

Прозаични записи

 

01

Ми обитавамо у свету корисних идиота.

Савремена западна цивилизација јесте цивилизација корисних идиота.

Кажем савремена западна цивилизација, зато што је данас свеколико човечанство, из свог унутарњег бића,  усмерено према Западу, онако како је некада, у давно минулој прошлости, то исто човечанство, душом и духом, било усмерено према Истоку.

Вас од рођења припремају за корисне идиоте.

У вртићима и обдаништима дресирају вашу децу да буду корисни идиоти.

Систем школства и образовања јесте, такође, за будуће корисне идиоте.

Свеучилишта и факултети јесу алхемичарске лабораторије за техничку и технолошку интелигенцију корисних идиота.

Све јавне, друштвене и државне установе, све фирме и све корпорације, од најмањих до највећих, јесу установе, фирме и корпорације корисних идиота.

Све државе и све владе јесу државе и владе корисних идиота.

Савремени бракови и савремене породице јесу бракови и породице корисних идиота.

Сви јавни медији, штампани и електронски, јесу медији за корисне идиоте.

Свеколика поетика живота и живљења јесте поетика корисних идиота.

Пожељан и идеалан човек савремене западне цивилизације јесте супер-робот– корисни идиот,

који никада неће имати своју мисао, своје осећање, своје становиште, свој поглед на свет, своју љубав, свог брачног и животног друга, своју децу и своју породицу.

Савремена западна цивилизација јесте један планетарни електронски концентрациони логор корисних идиота; компјутеризовани логор у којем ником ни на ум неће пасти да размишља, машта и снева о вечној и бескрајној слободи.

Е, видите, зато овај и овакав свет мора заувек да нестане; мора да се до темеља сруши и уништи, те да почне да се ствара и гради један нови свет по замисли божанских градитеља и стваралаца.

 

02

Нисам желео о овоме да вам пишем, већ се овај текст, некако изненада и у трену, сам од себе наметнуо.

И добро је што се наметнуо, да бисте схватили и освестили куда нас и камо воде мундијалисти, глобалисти, либерали, сатанисти и сви ини корисни идиоти, послушници и чиновници Великог Инквизитора.

Уистини, желео сам да вам пишем о нечем лепом и дивотном, о нечем што је божанска поезија љубави и живљења, али ћу вам о томе писати други пут, јер у овом тексту, поред ових варварских речи и израза, то што сам желео да пишем, верујте, изгубило би и сваки смисао и сваку лепоту.