Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: ВЕЛИКО БИЋЕ РОДА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Свако од нас има своје претке, и сви ми скупа имамо заједничке, једне те исте претке.
Преци сваког од нас понаособ улазе у Заједницу илити Сабор општих предака.
Постоје преци, и постоје Преци свих предака.
Свако од нас има на милионе, што својих што општих предака.
И сви су они кроз еоне радили на свакоме од нас.
Милиони су наших предака радили кроз стотине и тисуће векова, да бисмо се родили и појавили ми овакви какви јесмо.
Наша је дужност да благодаримо свим својим прецима, јер смо, захваљујући њима, и рођени овакви какви јесмо, и постали ово што јесмо – словесна и божанска бића.
02
Имамо претке бесмртне и претке смртне.
Имамо претке богове и имамо претке људе.
Једни су се низводили Одозго, а други су се узводили Одоздо.
И једни и други чињаху велике напоре и подвиге, да бисмо ми дошли до овога што јесмо и бивамо.
И, да би и они, у нама и кроз нас, дошли до овога што јесу у нама.
Када се свако од нас погледа у зрцалу, видеће и препознаће претке своје у одразу своме.
Ја – то су сви преци моји у мени!
Овако би свако од нас морао да каже.
03
Сварог, Перун, СвеВид, Мокоша, Србона, Лада, ДаждБог, Ср(б)Бог – све су то наши богови и наши преци.
Богови – то су наши преци!
Они нису измишљени; они су стварни, истинити, јер су, уистини, наши преци.
Они који кажу, да су наши богови –
пагански, вређају и нас и наше претке.
Сварог је наш божански, бесмртни Предак.
Сварог није измишљен; Он је стваран; Он је Сушти; Он је ПраОтац свих ВедСрба, свих Белих Срба, свих ПраАријеваца.
04
Они који говоре да је наша Вера паганство, да су наши богови лажни и измишљени, имају лукаву, потуљену и подмуклу намеру, да од нас, словесних и божанских бића, створе бића бесловесна, бића налик животињама.
Да од словесних и слободних личности, створе малоумно и бесловесно робље.
И ми можемо мирне савести рећи, да су пагани управо они који нас називају паганима!
05
Вера наших предака (која живи у нама, живи у сваком расном Србину), јесте галактичка, космичка Духовност.
То је ведсрбска Свест о Великом Бићу Рода.
Наши су Велики Преци говорили, да смо сви ми један те исти Род – са свим планетама и звездама, са свим сунцима, сазвежђима и звезданим јатима.
Један те исти Живот (ПраЖивот) прожима ПраВасељену, испуњава ПраВасељену, твори ПраВасељену.
Сви смо ми умрежени, сви смо ми повезани –
како у Времену, тако и у Вечности.
Драган Симовић: ПУТ ВЕЛИКИХ ПРЕДАКА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Не можеш ти бити велики, ако умишљаш да си већи од својих ближњих.
Ако умишљаш да си већи од оца и мајке, од брата и сестре, од пријатеља и друга.
Велики ћеш бити само онда, када све своје ближње видиш као велике личности.
Ако си рођен као Србин (што јесте велика част и чест!), а презиреш Србство – реци ми, како ти можеш, и по којему Закону, да будеш велики?!
Велики си само онолико колико припомажеш, колико се жртвујеш, да и ти твоји ближњи, твоји саплеменици и од рода твојега, буду велики.
02
Гледам јадне и кукавне Србе, који умишљају да ће бити велики ако се одрекну Србства.
А ја им кажем, не само што нећете бити велики, но ћете бити никакви, никоји и ничији!
Обијаћете многе прагове туђинаца, али вас нико у дом свој неће примити.
Одгониће вас туђинци од својега прага, онако како се псине луталице одгоне.
Скончаћете као они који су, у древним временима, били изгнани из рода и племена својега.
03
Човек, напросто, не може да живи без Вере.
Ако не верујеш у више духовне светове, у виша божанска бића, ако не верујеш у Створитеља и у Великог Духа Стварања, у Мајку Земљу и у своје Претке у Језгру звезданих јата – шта ти онда даје снагу и дејство да постојиш, да биваш, да живиш и преживиш све невоље, муке и патње овога света?!
04
Гледам своје јадне и кукакве саплеменике, који осташе без душе, трчећи за новцем и грабећи, и отимајући новац од ближњих својих.
Све су претворили у новац, па и саме себе!
Гледам их, и нека ме туга праискона опхрва.
Боли ме њихов духовни јад и чемер!
Боли ме, јер видим како копне и нестају.
Што више грабе и отимају, све јаднији и беднији бивају.
05
Ваши коментари, драги и врли моји читаоци, мени пуно значе.
Ја сам вам веома благодаран на томе.
Ако некада не стигнем да одговорим на ваше лирске коментаре, знајте да нисам равнодушан.
Нисам равнодушан – напротив!
Радујем се свим бићем својим, вашим дивотним песничким речима.
Остао сам без својега помагала, па вам сада пишем са изнајмљеног рачунара.
Изнамљујем рачунар од ближњих на по два часа на дан.
За та два часа, некако стижем и да напишем и да објавим на нашим сајтовима.
Не стижем да исправним словне грешке (понека се словна грешка вазда поткраде!), нити да у песничком надахнућу одговорим на ваше дивотне коментаре.
Али, свеједно – ви само пишите!
06
Никада ни једна врата не затварај за собом; гледај да свака врата за тобом остану отворена!
Они који су те примили у свој дом, примили су те и у срце своје.
Кад изиђеш из дома њихова, ти си и даље остао у срцима њиховим.
Нека те по доброти памте, и чувају срцу својему!
Овако ми је беседио отац, расни горштак, који је имао само четири разреда основне школе, када сам са седамнаест лета полазио у свет.
07
Кад споменух већ свог оца, морам и ово да кажем.
Мој отац је, за само годину дана, два пута гледао смрти у очи.
Два пута је био осуђен на смрт, и два пута је неким чудом Божјим, био спасен.
Први пут је (1943) побегао испод ножа (негде у босанским брдима); други пут је, на Сремскоме фронту (1944), био изведен на стрељање, па у последњи час помилован.
Тада је имао двадесет и једну годину.
Па упркос свему, оца памтим само по доброти.
Имао је племениту, узвишену словенску душу, а био је жесток, храбар и неустрашив.
Будући да се два пута у младости срео са смрћу, није се никога и ничега плашио.
Сећам се да су комунисти и удбаши у широком луку заобилазили нашу кућу.
Плашили су мог оца, то су ми и сами признали деведесетих година прошлога века.
08
Никада нисам успео да напишем причу о своме оцу.
Покушавао сам више пута, али ми се није дало.
Очева животна прича, његови сусрети са смрћу, као да превазилазе и надилазе моје песничке могућности!
09
Дешава се, да се некога и нечега уплашим.
А онда се, одмах потом, застидим.
Застидим се, јер видим оца како ме благим а оштрим погледом посматра из Ирија Сварогова, и чујем како ми довикује:
Храбар човек умире само једном, а кукавица свакога дана и свакога часа у дану!
Драган Симовић: ЗЕМЉА ПЕРУНОВА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Свака наша мисао, свака наша свесно изговорена реч, свако наше освешћено дело, претвара се у трајни, вечити и вечни светлосни запис у разним и различним поткама Простора, Времена и Вечности.
По томе смо ми сутворцима, суствараоцима са Вечним Створитељем, са Великим Духом Стварања.
02
Све битне и суштаствене ствари из Духовних Светова, примио сам у раном детињству.
Сва сушта, суштинска, суштаствена, животна и божанска Знања, мени су у том животном добу предата из Виших Светова Духа Стварања.
Могу искрено рећи, да сам учио само до седме године живота, а да сам, после тог доба, само обнављаво и утврђивао стечена Знања, онако како се утвђују градива у школи живота.
03
Присећам се живих слика из ранога детињства.
Имао сам пет година, када сам једног пролетњег дана пошао са дедом, који је био једна узвишена и племенита ратничка душа, да ми изблиза покаже земљу наших прадедова.
Небо је било праисконо плаво (такву праисконо плаву вагру одавно нисам видео!), високо и дубоко, са тек понеким титрајуће и заслепљујуће белим облаком понад рубежи светло зеленог горја.
Високо горе, по висовима горја, још су копнели пролетњи снези, сливајући се поточићима према бучној, брзој и моћној реци.
Држећи ме за руку, деда је, иако у годинама, корачао лаганим, одмереним а чврстим кораком горштака и ратника, орловским погледом зурећи у врхове горја, и нешто једва чујно, а неразговетно, скоро шапатом, говорећи самоме себи.
Био је и иначе шкрт на речима, као и већина древних горштака, које сам у детињству упознао.
Шта то говориш, ђедо? питао сам.
Ништа, снаго моја! То ђедо нешто са самим собом разговора.
Али си, ипак, нешто говорио, помирљиво додадох ја.
Деда ме погледа благим погледом са висине, одмери ме, осмехну се, почеша се по седој коси, и ућута.
После неколико тренутака, помилова ме по глави, па рече:
Рећи ћу само теби, а ти не причај ником.
Ово су Знања наших Великих Предака, која сам ја од свог оца а твог прадеда још у младости примио.
Док корачамо овако нас двојица, ја у себи говорим:
Овом земљом корачам ја са својим унуком; овом земљом корача мој унук са својим унуком; овом земљом корача мој чукунунук са својим чукунунуком; ово је Земља Перуна Врањеша, и свих потомака његових све до и најдаљега колена, и довека ће ово бити и остати Земља Перунова.
04
Прошле су многе године од тада; ђедо је већ одавно у Ирију Божанских Предака; а ја се у овај кишовит и суморан јесењи дан, присетих разговора са ђедом из ранога детињства.
Присетих се да је деда вазда уза се, за појасом, носио малу секиру са дугачком држалицом, попут секире коју носе шумари, или индијански ратници.
Том би секиром повремено куцнуо о камен, о дрво, о земљу, казујући неке тајинствене речи.
05
Сада ћу песнички да вам препричам шта је мој деда мени тог дана испричао, или још боље: да вам откријем оно што мој деда тог дана мени није испричао, а хтео је и желео да ми исприча.
То је древан посвећенички, магијски и шамански обред, то су Тајна Знања наших аријевских Предака.
Деда је тим тајним ведским, шаманским чином, уписивао своје Науме и Намере у потке Простора, Времена и Вечности.
Када се нађете на земљи својих дедова, и када разгледате имање и дедовину, ви шапућите у себи, из својега Унутарњег и Свесног бића, оно што је и мој деда шапутао:
овом земљом ходам ја; овом земљом ходају моја деца; овом земљом ходају деца моје деце; ово земљом хода далеко моје поколење и, ова ће земља заувек бити земља мојих Предака и Потомака.
07
То је магајски, шамански запис.
То је најбоља духовна, дејствена и енергетска заштита.
То су Тајна Знања ведских и аријевских народа.
Ја вам овде откривам неке Тајне наших Божанских Предака, које разумете само ви, ВедСрби и Бели Срби, а које неће разумети наши врази и душмани, зато што они нити верују у то, нити, пак, читају наше списе.
08
Одмах ћу вам рећи нешто тајинствено и онострано.
Земљом Перуна Врањеша, а то је у пречнику од дванаест километара у плаветном горју између Златибора и Јавора, у последњих сто и педесет година није прошла ниједна туђинска војска.
Ту Земљу нико од мојих рођака, а неки су то страсно желели, није могао никоме од туђина да прода.
Долазили су разни трговци, нудили велике паре, али су сви, из неких тајинствених разлога, убрзо одустајали.
Оно што моји рођаци не знају, а што знам ја, та Земља је од мојих Предака давно заштићена.
И, ако би се догодило (а догодити се не може!), да неки туђинац дође на ту Земљу, убрзо би се разболео и, умро!
И у пролеће 1999. године, када су падале бомбе по Србији, на Земљу Перуна Врањеша није пала ниједна бомба.
Падале су бомбе изван рубежи Земље, али на саму Земљу – нису!
09
Сва су ова Тајна Знања некада била жива у нас.
Жива су и дан-дањи у неких, ретких, ВедСрба Аријеваца.
У оних ВедСрба који нису поробљени јудео-кршћанством.
ОД ГАВРИЛА ДО ПРИНЦИПА
Пише: СтанимирТрифуновић
Извор: http://pletenijesloves.wordpress.com/
На слици: Гаврило Принцип;
Фотографија: http://www.rtv.rs
Од када смо као држава, јасно је и када и како, заузели резервни геополитички положај – (злурадом и злокобном дефетизму у инат, не називам исти (положај) правим именом), преблизу свему ономе што историјски никада нисмо били и предалеко од свега онога што смо одувек били, покорно прихватајући сва туђа и арогантно се не обазирући на сва сопствена непочинства, и свакако, најдраматичније међу њима – радикално самоукидање дијахроничног националног идентитета и свођење истог на његов спорни и привремени синхронијски аспект, сасвим у складу са опортуним прагматизмом Јовановићеве (Чедомир, прим. аутора) наречене идеје о неопходности промене орјентације читавог друштва, само неуспелим еуфемизмом за већ чувену промену „културне матрице“, како је у то фино, у својим месијанским амбицијама умео да промовише ранији председник Тадић, у својим још чувенијим беседама са Басаром, па још системски становито одустајући да о томе и зборимо, како доликује прогнаном, превареном и окупираном – постали смо добровољним саучесником у најдалекосежнијем пројекту реинкарнираног евроатланског мутанта – морбидном историјском ревизионизму…
На слици: Сарајевски атентат; Фотографија: http://www.novimagazin.rs
Без намере да потцртавам много пута објашњавану функцију овог гломазног антиисторијског и антицивилизацијског пројекта неоимператора, подсетићу читаоце да се амерички, британски, а, пре свега, немачки медији, утркују да избијање Првог светског рата прикажу у новом светлу, тобоже захваљујући новим историјским чињеницама. За почетак Првог светског рата, наиме, оптужују се Русија и Србија, док Немачки „Велт“ и амерички „Волстрит џорнал“ Младу Босну изједначавају са Ал Каидом, а Гаврила Принципа проглашавају терористом, претечом Бин Ладена. Поврх тога, или пре свега, бурну полемику у јавном простору и књижевним круговима изазвала је ничим изазвана (?), безпризорна изјава Вука Драшковића да су Србију скупо коштали Принципови хици у Сарајеву. На страну право на слободу мишљења и специфични статус који у друштву заузима (добија) особа која је ово изговорила. На страну и свест о преображају истог у времену насилног настојања преображаја читавог друштва. Овом реченицом нису уистину испаљени хици у историјску истину, сасвим је непобитна историјска чињеница о размерама српског пострадања током Првог светског рата, већ је овим тенденциозним чином стрељана најузвишенија жртва српског постојанства, а са њом и јединствени видовдански код српског слободарског духа и његово метафизичко значење како за српски Народ тако и за принцип Слободе уопште. Није то био пуцањ само на националну историју и колективно памћење, па чак не ни на саму истину. Био је то груби, подмукли покушај атентата на смисао праведног отпора иначе и читав бесконачни ланац ослободилачких покрета утиснут у карту повести савремене цивилизације као њен најблиставији водени жиг. А знали смо и тада, као што знамо то и сада, да ругање сопственом идентитету и властитој историји не би започело на евроатланском простору да се није најпре догодило у Отаџбини и то оспоравањем слободарског духа, тј. свега онога што и јесте кост у грлу наших опонената. Но, слутимо ли након свега што нам се догодило и након окончања преузетог пројекта од старне неоимператора обрисе националне судбине и будућег статуса Србије? Јесмо ли свесни да ћемо по завршетку “евакуације” иницијатора (и губитника) светских ратова и починилаца ратних злочина и геноцида из мрачних епоха светске историје заузети место најозлоглашеније нације? Зар тако лако смећемо са ума да је терен савршено припремљен последњих 2о година?
На делу је, елем, поништавање свих кључних последица Првог светског рата и коначно урушавања версајског система. На делу је и нескривен напор неоимператора да нас потпуно и безрезервно приволи да драговољно саучествујемо у морбидној инверзији вредности и осионом прекрајању историје. На делу је, на жалост, и одсуство недвосмисленог званичног становишта наше државе. А, морало би га бити пред обележавање стогодишњице од почетка Првог светског рата и сред бруталне најезде ревизиониста. Отуд и толики слободан, брисани простор за бесловесну снисходљивост појединаца у „слободоумним“ интерпретацијама овог догађаја и његових последица којима се поспешује атмосфера оправданости негације истине и остварује утисак општег националног становишта. Али, ко пристане да буде црв, не треба да се љути када га газе, говорио је Ниче. Другим речима, ништа није случајно, па ни актуелни политички, друштвени и вредносни амбијент. Није случајно ни то што су стопе Гаврила Принципа на мосту на Миљацки заливене, као што ни његова биста није грешком завршила у неком сарајевском магацину.
Морамо, дакле, проговорити. О Принципу. О нама. Добродошао је сваки глас, посебно онај који је снажно артикулисан јасном државном позицијом, макар одјекивао са резервног геополитичког положаја. Јер то није обичан глас случајног учесника. То је глас националног идентитета, и трагичног и величанственог, и повређиваног и понижаваног, али постојаног и непоткупљивог! То је глас којим не чувамо симболику Гаврила Принципа у националној историјској свести, већ спашавамо принцип на којем је стасао Гаврило. То је онај принцип који операционализује парадигму континуитета српског слободарског духа и националног поимања Слободе. Из Гаврила није „прозборио“ импулсивни карактер заведеног осамнаестогодишњег адолесцента, све и да је тако, све и да је мрежа међународних обавештајних служби заиста умешала своје прсте у стварању амбијента, инспирисању и организацији сарајевског атентата, како се понегде полемише, из Гаврила је „проговорио“ Милошев завет и оно грумење „слободне српске земље“ коју је, преневши је из Србије, положио на гроб Богдана Жерајића. У времену мноштва националних пораза и губитака, ово је зацело последњи принцип који бранимо. Ако га бранимо.
ПС. Остаје отворено питање каква би представа била на репертоару међународне и дела домаће политичке и јавне сцене да је којим случајем већ припремљену бомбу на Престолонаследника Аустро-Угарске монархије, надвојводу Фрања Фердинанда и његову супругу Софију бацио Мухамед Мехмедбашић, младобосанац којег су у Сарајеву 1943. године ликвидирале усташе?
Значење термина:
- ДИЈАХРОНИЧНИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од историјских одредница субјекта, ствараних и стицаних доминантно на континууму времена – од почетка до актуелног доба;
- СИНХРОНИЈСКИ ИДЕНТИТЕТ – аспект идентитета који потиче од ововремених, актуелних својстава субјекта;
На слици: Натпис на спомен плочи у Сарајеву; Фотографија: srbin.info
Драган Симовић: О ДИВОТИ И ДОБРОТИ СРБСТВА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Што више Знања – све већа Одговорност!
Како узрасташ у Знању, тако и у Одговорности узрасташ.
Древни су знали – зато су и чували Врхунска Знања у највећој тајности!
Највиша Знања бејаху Највећа Тајна.
Само су Проверени и Посвећени имали приступа Највећим Знањима.
02
Ако знаш, онда си и одговоран.
Не смеш да знаш, ако ниси одговоран!
Јер, ако ниси одговоран, а знаш – сигурно ћеш злоупотребити Знање!
Злоупотребићеш га, зацело – само ако ниси одговоран!
Одговоран Човек никада неће злоупотребити Знање; штавише, одговоран Човек неће ни покушати да употреби Знање.
03
Вертикала је Пут навише.
Човек на Путу навише не тражи ништа за себе.
Он ништа нема, али му ништа и не треба.
Не треба му ништа, зато што јесте и бива.
Смисао је у бивању, а не у имању!
04
Србија је пуна безимених хероја.
Пуна светих ратника и посвећених ратница.
Знам дивне, племените и узвишене Србе и Србкиње, који се не појављују на насловним странама дневних и недељних новина.
О њима званични медији не сведоче, јер су сви званични медији у служби Рептилије.
Али, долази време, и већ је дошло, када ће се Србство дичити тим безименим херојима србским!
05
И после свих тих силних пошасти и погрома, Срби су, ипак, сачували Душу!
Сачувана је Србска Душа упркос свему –
упркос свим ратовима и прогонима, упркос страшној и грозној србомржњи која се ни са каквом мржњом у свету не може поредити!
Нити је било, нити има, нити ће икада бити народа у свету, који толико пропатио попут Срба!
И, само због србске патње, због вековних србских мука и лелека, овај и овакав свет мора да нестане.
Да нестане – заувек!
06
Само зли и погани језици могу ружно да причају о Србима.
Само последње белосветске парије и палије могу да смишљају лажи о Србству.
Срби су, овакви кави јесу, изабран и посвећен Божји Народ.
Нема у свету народа који се по трпљењу и достојанству може поредити са Србима!
07
Једна од великих србских невоља јесте и ова: Србима није дозвољено да сами бирају и стварају своју културну елиту.
Сви ини народи по својему слуху и духу ствараху своју културну елиту, само Србима душмани вековни не дозволише да сами стварају своју културну елиту, своје духовно племство.
Зато и кажем: Срби већ више од стотину година немају своју културну елиту, и то је (управо то!), узроком свих србских невоља и страдања у двадесетом веку!
Ово што данас имамо у Београду, а што се само условно назива србском културном елитом, све је то стварано и кројено по мери вековних србомрзитеља – у Ватикану, Вијени, Брислу и Вашингтону.
08
Заиста, Срби, ви немате чега да се стидите!
Свим народима, свуда у свету, можете без стида и срама погледати у очи.
Дично и достојанствено!
Зато што сте надмоћан народ.
Духовно сте надмоћнији од свих оних који о вама ружно и мисле и приповедају.
Многи су народи вама нажао чинили, а ви никоме никада нисте.
Ви сте свима само доброту чинили.
Ово памтите, и заувек освестите!
Драган Симовић: О НАШОЈ ДУХОВНОЈ НАДМОЋИ
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Морамо да верујемо у себе.
Да верујемо у своје божанско порекло, у своје посланство, у своје науме и намере.
Колико верујемо у себе, толико ћемо и бити успешни.
Морамо да верујемо, свим бићем својим, да ћемо сутра бити бољи него што смо то данас.
И, заиста, бићемо бољи!
02
У савремених Срба преовладава сумња у себе.
Срби овог времена не верују у своје божанско порекло.
Штавише, не поштују и не цене себе!
Ретки су они који су свесни свог посланства, свог задатка, своје одговорности.
Отуда у многих Срба долази до изражаја самопрезир и самомржња.
03
Не смемо да мрзимо никога и ништа.
Мржња је ужасна!
Разједа и поништава Божанско Биће у нама.
Вуче нас надоле, у Таму.
Љутња, бес, гњев и мржња – то је Пут без повратка, Пут смрти!
Човек подложан и опхрван овим ужасним осећањима –
исписује самога себе из Божанске Књиге Живота.
04
Ако радом на себи, посвећеничким трудом и радом, створимо Поље Беле Светлости око себе, тада ћемо бити заштићени од многих (а, можда, и од свих!) зала овога света.
Поље Беле Светлости (Божанска Аура), кроз дела наша, исијава из Великог Духа Стварања.
А шта то значи?
Ми својим мислима, својим осећањима, својим речима, и својим делима, уистини, зрачимо светлост (од ПраСветлости) у Простор и Време, творећи Дејствено Поље око нас.
У каквој ћемо Светлости обитавати – од дела наших зависи!
05
Данас је свим младим људима веома тешко.
Заиста, никада младим људима није било тако тешко као данас!
Њих су од малих ногу васпитавали, сви су их тако васпитавали, да уопште не верују ни у шта духовно, тајинствено и онострано.
Њих је Рептилија дограбила још у дечјим вртићима и, посве их поробила.
Огромна већина данашње младежи, унапред пристаје на задат живот.
На све пристаје – без бунта, без опирања.
Као да се изгубила самосвест о слободи, самосвест о божанском пореклу човека.
06
Овај технолошки напредак савременог света јесте веома опасан.
Опасан је овај технолошки напредак света за овако ниску свест људскога рода.
Технолошки је развој морао да иде другим и другачијим путем.
Требало је унапред предвидети све опасности и сва искушења човечанства у времену високе технологије.
Они који су радили на технолошком развоју савременог света, нису били уопште одговорни према Животу.
Превидели су, да сваки лудак, у свакоме часу, може, буквално, да уништи Планету.
Када атомска бомба буде доступна свакоме лудаку – шта ли нас чека?!
А то је – већ колико сутра!
07
Нама преостаје само посвећенички рад на себи.
Рад на својему унутарњем бићу.
Ми смо дужни да развијемо такве духовне моћи, које ће превазићи свеколику моћ високе технологије.
Ако ми својим духовним бићем не победимо машине, онда ће машине нас да победе.
Из спољног света ништа не можемо чинити.
Зато, дејствујмо из свог унутарњег бића и суштаства!
Драган Симовић: О КОЛОПУТУ ДУХОВНОГ ПРАСУНЦА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Осећам снагу и дејство пробуђеног ВедСрбства.
Осећам у ваздуху, у води, у ватри.
Свуда осећам.
Ово што видимо у спољном окружењу, у спољним медијима, јесте привид, варка и опсена.
То је лажна слика Рептилије.
Али, свршено је са Рептилијом!
Она губи, она се распада, она нестаје.
Заувек нестаје!
02
Много је више пробуђених и освешћених ВедСрба, Срба Аријеваца, него што нам се чини!
Они су свуда око нас, у Унутарњем, у Невидљивом.
И, они дејствују.
Дејствују жестоко, и све жешће.
03
Главу горе, ВедСрби!
Ваше време тек долази.
Ваше време већ долази – и дошло је!
Рептилија је узнемирена, успаничена, и распршена.
Открили смо све њихове лукаве, потуљене и подмукле тајне.
Нашли смо кључ од њихових тајних одаја.
Рептилија је остала без тајни.
Мртва је!
04
Све идеологије и религије Рептилије јесу прошлост.
Већ се на Земљу низводи Велики Дух Стварања.
ПраСветлост струји ка Мајци Земљи.
Све сенке, утваре и прикојасе сажећи се ПраСветлост Великог Духа Стварања.
05
Прича ми Владан Пантелић од Тијаније, СрбИријски исцелитељ и посвећеник, песник и вилин-волшебник, о чудима што се дешавају, о васкрсавању мртвих, о поновним рођењима унутар Језгра звезданих јата.
О Бићу Времена, о Времену васкрснућа, о Времену згуснутом и сажетом у Вечности.
Прича ми, и приповеда, Владан Пантелић из својега Бића, из својега Суштаства, а као да приповеда, и беседи, из мојега Бића, из мојега Суштаства.
06
Све што је било када и било где нестало – враћа се снова и изнова кроз нас.
Ми смо Тајна Временска Капија; ми смо Тајни Пролаз између мноштва тајинствених светова у Вечној ПраВасељени.
Кроз нас све пролази, и све из нас исходи.
Наши се Преци враћају кроз нас и, из нас, стремећи ка онима што ће доћи, хитајући ка Потомцима –
да се у Потомцима нашим изнова роде.
Са својим Потомцима и ми се рађамо, да бисмо на КолоПуту Духовног ПраСунца, гле, поново бивали Преци Прецима својим!
Драган Симовић: ЗНАЊА НАШИХ ПРЕДАКА
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Реч је биће, сушто и духовно.
Свака реч, као и свако биће сушто и духовно, има свој животни пут.
Реч рођена у једном језику, после неког времена, прелази границе тог језика, и улази у друге језике – некад са истоветним, а некад са сличним или различним смислом и значењем.
02
Многе су прасрбске речи ушле у многе, сродне и различне, ине европске језике.
У свим индо-словенским језицима, живи и данас, после толико векова, многа древна србска реч.
Одмах да разјаснимо: србске су речи улазиле у све ине језике, а нису из иних језика туђинске речи улазиле у србски језик, како су нас некада учили, они који нису ништа сушто и битно научили.
03
Основа и потка старогрчког и латинског језика јесте прасрбски језик.
Језик којим су говорили наши Древни (ВедСрби), старији је, најмање, педесет векова од старогрчког и латинског!
Из прасрбског је произишао и санскрт (није правилно рећи санскрит!), посвећени језик Аријеваца.
04
Германско-нордијска историјографска школа –
није никаква школа!
То је најобичнија ватиканско-јудеокршћанска творница кривотворења и лажи.
Нико тако лукаво, потуљено и подмукло није кривотворио светску повесницу, као германско-нормански јудеокршћански калуђери.
Сви наши европејски школарци, од средине деветнаестог века до дана-дањег, они који су се у Јевропи школовали, јесу под снажним идеолошким утицајем Ватикана.
05
Прасрбских речи има у свим европским језицима.
Без прасрбских речи, не би ни постојали многи европски језици!
Ово је истина, по ко зна колико пута проверена у Акаши, од које се плаше сви надобудни језикословци и књижевници школовани на ватиканско-германским свеучилиштима.
Истинитост порекла корена сваке речи, у многим европским језицима, води нас ка праизвору ведсрбског језика.
06
За ВедСрбе, сви ини европски народи бејаху варвари.
Стога што су ВедСрби прото-вегетаријанци.
ВедСрби су први почели да узгајају жита и ине биљке, и узимаху искључиво храну биљног порекла.
Ведсрбска Вера јесте духовно надмоћна, зато што је Мајка свих иних вера и религија.
Као што је и ведсрбски језик – Мајка свих иних индо-словенских језика.
07
Расни, ведски и аријевски Срби нису месоједи.
Они су вегетаријанци, по најдубљем свом космичком и духовном убеђењу.
Један од узрока ведсрбске пропасти, јесте и месојеђе.
Између осталог, ВедСрби се и по исхрани разликују од свих иних Срба.
Наши су Древни говорили, да само дивљи, варварски народи убијају животиње, да би, потом, јели њихово месо.
Месо убијене животиње, ма шта неки надобудни и неосвешћени мислили, јесте најобичнија стрвина, којом се трујемо.
Једући цркотину, и сами цркотина бивамо.
Звери једемо, па звери и бивамо.
Оно си што једеш, говорили су наши Преци.
Драган Симовић: ЈЕДНЕ КИШНЕ НОЋИ
Једне кишне ноћи, поручила драга:
Немој ме чекати, нећу доћи више!
Расплаках се тужан; нек иде доврага! –
чини ми се, опет, да падају кише.
Једне кишне ноћи, није дошла драга.
Слушао сам ветар како гране њише.
Расплаках се тужан, нек иде доврага! –
чини ми се, опет, да падају кише.
Једне кишне ноћи, умрла је драга.
Ал смрт није могла љубав да избрише.
Расплаках се тужан; нек иде доврага! –
чини ми се, опет, да падају кише.
НАПОМЕНА УЗ ОВУ ПЕСМУ
Песма је истинита унутарња повесница Песникова, о једној љубави, дивотној и сетној.
Био је месец цветни, и цвао је багрем, румен и бео, и небом су хитали облаци бели и пурпурни, с вечери у сутон зелен.
Било је то у пролеће 1974. године, када је Песник имао двадесет и нешто лета.
На ову сам песму био посве заборавио, као да се никада ни догодила није.
Све до вечерас!
Нестајали су тако бестрага многи моји рукописи, па је међу тим рукописима (ко зна где, када и како), нестала и ова песма.
Вечерас се, гле! изненада, присетих ове песме; присетих се од стиха до стиха, од речи до речи.
То се ретко дешава!
Заиста, неких својих изгубљених песама, никада више нисам могао да се присетим.
Оне су нестале заувек!
Када се већ поново, после многих година, присетих ове песме, и када је записах, тада и одлучих да је предам вама.
Можда ће се свидети некоме, ко има онолико година колико сам ја имао, када је ова песма рођена!
НОВО: Књига Миодрага Новаковића: ОРВЕЛИЈАНСКИ ПРЕВОДИ – најновији издавачки подухват СРБског ФБРепортера
ПРЕДГОВОР БИЉАНЕ ЂОРОВИЋ…
Антологија бешчашћа српских политичара
Поводом објављивања књиге “Орвелијански Преводи” аутора Миодрага Новаковића, публицисте, оснивача и уредника медијске групе ФБРепортер“…
Министар „без образа“, задужен за продају и издају Косова и Метохије Александар Вулин каже да је неопходно смирити у ућуткати Српске родољубе на северу КиМ, и позива Србе да наседају на режимске провокације из Београда, јер њих, без добровољног пристанка, Српски режим и Западни окупатори не могу отерати са КиМ…
Миодраг Новаковић: „Вулин: Само српски режим може отерати Србију са КиМ, али засада нам то не успева…“ 23 септембар 2013, СРБски ФБРепортер
———-
1948.године, Ерик Блер, немачки новинар и писац, познатији као Џорџ Орвел написао је иконички дистопијски роман „1984.“. У овом роману, Орвел описује тоталитарну државу Великог брата којом руководе технократе. Владавина се реализује помоћу систематског и константног надзора и надгледања путем свеприсутних телеекрана. Држава великог брата је џиновски паноптикон чије се постојање оправдава вођењем непрекидног рата између три глобалне светске државе. Савези се мењају али то становници орвелијанске државе никада нису у прилици да дознају, будући да се у министарствима истине непрекидно мењају наслови и садржаји наводно архивираних новина. Примењују се различите технике прикривене и јавне контроле свести и масовног убеђивања. У „1984.“, Орвел уводи стратешки концепт „новоговора“, обавезујућег за све становнике државе. О употреби новоговора стара се „полиција мисли“ а свако одступање представља „злочин мишљења“. Употреба новоговора има за циљ да онемогући масе да се супротставе моћи државе будући да „двоструки говор“ доводи до когнитивне дисонаце и константно слаби способност човека да мисли. Како се речи мењају, губи се њихово значење како у свести људи тако и на нивоу несвесног а самим тим у читавом друштвву. Под слободм почиње да се подразумева ропство; мир се представља као рат а лаж као истина.
Уништењe српског националног бића спроводи се у форми тоталног рата: од информативног рата који је започео деведесетих година прошлог века, бомбардовања до окупације чији је главни циљ: промена свести и – програмирани нестанак српског народа. Ради се о континуираном орвелијанском процесу који се реализује у знаку максиме која припада реду процеса контроле историје: „Ко контролише садашњост, контролише прошлост; Ко контролише прошлост, контролише будућност“.
А ипак се прошлост, будући по својој природи неизменљива, није ни изменила.
Ствар је врло проста: потребан је само бескрајан низ победа над нашим памћењем.
Значај превода Миодрага Новаковића са орвелијанског на српски језик не може се преценити. Они су прворазредни документ и сведочанство о правој улози и методологији која је примењена на марионете Светске владе задужене да глуме српске државнике и политичаре у земљи која по агенди Новог светског поретка не сме више постојати већ је треба невидљиво давити док не издахне на очиглед народа заслепљеног светлошћу медијских рефлектора.
Наступи, говори и акције ових теледиригованих лутака на концу (представљени у медијима као борба одлучних, храбрих људи са далекосежном визијом и задатком да је преточе у стварност) декодирани Новаковићевим преводима показују да све што те марионете изговарају почива на лавиринтском свету орвелијанских двомисли: знати и не знати, бити свестан истине а изговарати пажљиво исконструисане лажи, имати истовремено два мишљења која се међусобно искључују, знати да су противречна а ипак веровати у оба: служити се логиком против логике, одбацивати морал захтевајући га…
—–
Миодраг Новаковић нам је дао на дар истину која треба да оснажи процес мишљења, угушеног у тоталитаризму високо технолошког, медијског и медијатизованог света. „Мишљење добија свој највиши морални и политички значај – закључила је Хана Арент разматрајући природу тоталитаризма након искуства са нацизмом – и манифестује се управо у оним тренуцима историје када се све распада и када се средиште не може одржати. У таквим тренуцима мишљење може ослободити способност суђења о појединачном“.
Преводи Миодрага Новаковића су управо то: суђење и суд о појединачном који проблематизују одговорност оних који верују да ће оно што раде остати несазнато и непрзирно у симулакрумским ходницима у којима одјекује бесомучно медијско тандркање чији је основни циљ – контрола ума Срба.
И, баш како то и треба да буде, ови преводи пред нас постављају питање наше личне одговорности за сопствену судбину. Да ли ћемо пристати на даљи губитак душе, нестанак свих вредности, аутентичности и аутономије свог унутрашњег света, да ли ћемо се као народ претворити у у голи инструмент прилагођавања агенди Новог светског поретка? Да ли ћемо пристати да живимо у свету који нам је наменио одсуство свих вредности, идеала и норми? Да ли ћемо, лишени осећања за трагично, као појединци и као народ наставити да срљамо у даљу пропаст, принуду, аномију и нихилизам? У чврст и коначан загрљај зла.
На свакоме од нас је да на ово питање да одговор.
Биљана Ђоровић
24 септембар 2013
*********
ОРВЕЛИЈАНСКИ ПРЕВОДИ
24.09.2013.
Редакција СРБског ФБРепортера
Поштовани читаоци, имамо задовољство да вам представимо још једну књигу – најновији издавачки подухват СРБског ФБРепортера.
Књига „Орвелијански Преводи“ аутора Миодрага Новаковића, публицисте, оснивача и уредника медијске групе ФБРепортер, представља сатиричан и чињеничан приказ политичких и историјских збивања током 2013. године у Србији. Аутор је покушао да „читањем између редова“ и „превођењем“ „пропагандно-гебелског“ режимског „језика лажи“- презентованог нашој јавности у водећим Српским медијима – обичном читаоцу представи суштину и чињенично стање „оног што се ваља иза брега“ у помраченим српско-режимским „орвелијанским умовима“. Наравно на читаоцима је да процене, да ли је аутор у томе (и колико) успео.
На крају књиге су приложене референце- хтмл линкови на оригинални текстове (полу)режимских медија, које је аутор „превео“ са однарођеног „Орвелијанског“ режимског језика на Српски. Тако је и настао наслов ове књиге – Орвелијански Преводи…
________________
ОРВЕЛИЈАНСКИ ПРЕВОДИ – наручите овде књигу аутора Миодрага Новаковића
