Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: ВЕДСРБИ У ЛЕТОПИСИМА АКАШЕ
Много је обмана, превара и лажи у званичној светској повесници.
А што се ВедСрба тиче, ту су све саме лажи!
Ниједног расног, словесног и освешћеног ВедСрба нико више неће нити сме лагати.
Он зна да је једина истинита повесница у Летописима Акаше.
У Пољу Беле Сварге.
И зна да су јудео-кршћански калуђери шарали по пергаменту све саме лажи, јер то и јесте религија мржње и лажи.
Словена никада било није – бејаше одувек само ВедСрба, Хиперборејаца и ПраАрија!
Приче о Јужним Словенима јесу давно измишљене, у самостанима јудео-кршћанских калуђера женомрзаца.
Били су женомрсци и остали женомрсци!
Мржња је израз њихове вере, те кроз мржњу они и потврђују оданост својој вери.
Они не мрзе само жене.
Највише од свега мрзе ВедСрбе.
Кад кажем ВедСрбе, онда мислим и на ВедРусе, будући да је то, у суштини самој, један те исти Род.
Оно што се назива Јужним Словенима, то нема никакве везе са ВедСрбима, са Стриборјанима и Хиперборејцима.
То су неки други народи, посве страни Бићу ВедСрба.
ВедСрби са њима ничег заједничког немају.
Они су јудео-кршћани, и нека тако буде!
Злочине које су јудео-кршћани чинили над ВедСрбима, никада заборавити нећемо, нити опростити смемо.
Нека лицемерни и лажљиви јудео-кршћани праштају једни другима, али, ВедСрб – вразима никада не прашта!
Драган Симовић: Немогуће је поредити човека са човеком
Немогуће је поредити човека са човеком.
Немогуће је, зато што су два човека – два света, два звездана јата, два космоса!
Сваки је човек јединствен, и непоновљив.
Једна те иста болест у два човека, није једна те иста болест, већ две различите болести!
Стога, задатак лекара није да лечи болест, него да исцељује човека.
Лекарство будућности мора бити усредсређено на човека, а не на болест.
Јер, спрам човека је и болест, будући да је сваки човек избором својим предодређен за неке болести.
Али, шта је болест? – Пријатељ, или непријатељ?
Сваки човек, на свако задато питање, може дати само (и једино!) свој одговор.
То је одговор присутног, датог и суштог човека.
Суштог човека, а не било којег човека!
Кад год упоређујемо човека са човеком, чинимо велику грешку, и велику неправду.
Грешку према себи, а неправду према Створитељу.
Јер нема поређења два човека; нема упоређивања човека са човеком!
Колико људи, толико и светова.
У једноме привидном свету на Земљи – гле! миријаде светова суштих.
У једноме видљивом – миријарде невидљивих!
Отуда наш први и једини задатак није познање света, већ самопознање.
Кад (с)познаш себе – познао си све!
Никада не можеш познати другог – можеш познати једино себе!
Ако не познаш себе, ништа познао ниси.
Јер сва знања о некоме и о нечему, нису сушта знања, и нису твоја знања.
У теби све пребива; и све што постоји у ПраВасељени и у теби обитава.
Сунца, планете, звезде и звездана јата, заиста, нису тамо негде далеко, и изван тебе, већ управо у теби, у бићу и суштаству твојему.
Али, то само ти можеш познати; не може познати неко уместо тебе, и за тебе.
И, зато, не упоређуј, никада више, човека са човеком, јер ћеш се изгубити у бесмисленом поређењу!
Драган Симовић: О БОЖАНСТВУ ПРИРОДЕ
Не чинимо Природи оно што не бисмо желели да Природа нама чини.
Јер, што год чинимо, то ће и нама бити чињено.
Такав је Закон над законима.
Али, шта је Природа?
Природа је светост и посвећење; Природа је Божанство; Природа је Живот и ПраЖивот.
Све је Природа.
И ми смо Природа!
Природи се обраћајмо као Божанству, као Живоме Богу, као Створитељу.
Природа није само Оно што видимо изван нас, и око нас, већ је Природа и Оно што не видимо, а у нама пребива.
Све што видимо и све што не можемо да видимо, а слутимо и осећамо, јесте Природа.
Све је у Природи свето и посвећено; и све у Природи јесте Природа!
Заиста, Природа је наша Мајка; Природа је Извор и ПраИзвор Живота и ПраЖивота.
Земља је посвећена; Вода је Посвећена; Ваздух је посвећен; Ватра је посвећена; Светлост је посвећена.
И ми смо посвећени.
Јер, да нисмо посвећени, не би нас ни било.
Нема ничега у Природи што није Сама Природа и што посвећено није.
Све што постоји, гле, са сврхом и смислом постоји!
Не чинимо ништа што је противно Природи, што вређа Природу, што понижава Природу, што се коси са Вечним Законима Природе!
Не чинимо нажао Природи – ни речима, ни мислима, ни осећањима, ни делима својим.
Поштујмо и љубимо Природу као Душу своју!
Јер боли учињене Природи осетићемо у Души својој.
Наша је Душа једно са Природом.
И наш је Бог једно са Природом.
Ако себе љубимо, онда и Природу љубити морамо.
Ако своје потомке љубимо, онда и Природу љубити морамо.
Ако Бога Створитеља љубимо, онда и Природу љубити морамо.
Ако било кога и било шта љубимо, онда и Природу љубити морамо.
Зато што је немогуће било кога и било шта љубити, а Природу на љубити!
Све полази из Природе, и све се враћа у Природу, јер све јесте Природа.
Све јесте Природа, и ми смо одговорни пред Природом за сва наша дела учињена Природи.
Закон који влада Природом – влада и нама.
Све оно што Природи чинимо – заиста, себи чинимо!
Драган Симовић: ВЕДСРБСКИ ПУТ СВЕТЛОСТИ
Сви они који причају о уласку Србије у Европску унију, добро знаду да Србија никада неће ући у Европску унију.
Знаду поуздано да Србија никада неће ући у Европску унију, а причају лажи о Европској унији, зато што више не могу да живе без лажи, јер су рођени у лажи и умреће у лажи.
Све су наше приче о Европској унији давно већ испричане, и свако поновно препричавање тих давно испричаних прича, све више нас увлачи у таму и безнађе, и ми бивамо све слуђенији и бесловеснији препричавајући приче у које ни сами одавно не верујемо, а, можда, никада ни веровали нисмо!
Тешки душевни и духовни болесници, који не желе да признају да су тешки душевни и духовни болесници, одувек су имали такве приче које вазда, без престанка, причају и препричавају.
Наши политичари и јесу управо такви тешки душевни и духовни болесници, и цео свет види да су они тешки душевни и духовни болесници, само што ми не желимо да видимо да су они тешки душевни и духовни болесници.
Не желимо да видимо, зато што смо и сами исти такви тешки душевни и духовни болесници.
Онај који ствари сазерцава са становишта виших духовних светова, види Србију огрезлу у лажи.
Не само да су србски политичари огрезли у лажи, већ је и свеколики народ који бира такве политичаре одавно огрезао у лажи, и не жели да изиђе из лажи, јер му је лепо и лагодно да преживљава властите лажи.
Говорити србским политичарима да су бесмислене све приче о Европској унији, то је као слепом намигивати и глувом шапутати.
Напросто, постоје људи који су рођени као лажљиви и зли, и који ће заувек остати лажљиви и зли, јер их нико и ништа у свету не може поправити.
Оно што су наши Древни Преци знали, то ми сада изнова сазнајемо и освешћујемо, будући да смо се сасма удаљили од својих Древних Предака.
Наши су Древни знали, да ивер не пада далеко од кладе, и да врана никада неће да испили сокола!
Ако бисмо истражили светлосни запис, илити ДНК генеалогију, не само наших политичара и наше умишљене и отуђене културне елите, него и већине народа на овим просторима, онда бисмо схватили и освестили, да овај нараштај Срба има мало тога заједничког са ведсрбским бићем, са Древним Србима Стриборјанима.
Све што је некад било племенито и узвишено, то се, песнички речено, преселило у више духовне светове, међу галактичке ВедСрбе, док је овде, на Земљи, остало само оно што се, из не знам којег разлога, стиди својега порекла и својих Божанских Предака.
Али, песник не би био то што јесте, када не би имао разумевања за свој посрнули Род!
Истина је, гле! да смо сви у овоме времену посрнули и пали, и да само заједнички можемо да се дигнемо и усправимо.
Желим да верујем, и морам да верујем, да ћемо сви заједно, и да ће свако од нас понаособ, у времену које долази, поново открити и ступити на ведсрбски Пут Светлости!
Земљо моја
На слици: Пејсаж из Србије; Фотографија: jup3nep.deviantart.com
…А онда је студен прострујала кроз сутон. Изненада.
Мирис печеног кукуруза зачешљaо је однекуд жегом испуцалу земљу и нестајао ка облацима који су се набирали попут веђа војника. Са пресахле реке прхнуше чворци…
На слици: Шљива; Фотографија: http://www.rtv.rs
…Пробијао сам се кроз окитом полегле гране шљива напрежући се да у свелој трави наслутим опале плодове. Расути као покидана ниска модрих бисера скривали су се сумрачјем тла… „Ни веће суше ни бољег рода“, помислих…
…А потом ветар заплеса чардаш. Запишташе коњи из нигдина. И она тишина небесна.
Кап клизну низ мој врат. Па још једна низ надланицу. Под скупљеним прстима стегох род и…
„Киша, оче“, прошапутах.
…Са ударом грома преврнух котарицу, пљунух и опсовах а од силине крупних капи потрчах у крошњом импровизован заклон. Претвaрах се да нисам приметио шаку погажених шљива. И пре него сам стигао да се шћућурим отац ме привуче на груди…
„Сине мој, гази на врховима прстију и када сањаш. Свака стопа ЗЕМЉЕ је натопљена крвљу и свуда је гробље…“
…Дисали смо један другоме у лице згрчени под шљивом са које се сливала киша, хладна као зебња наших душа…
На слици: Надолазеће невреме; Фотографија: http://www.navodi.com
Драган Симовић: Све је око нас живо и духовно
Све је око нас, и у нама, живо и духовно.
Нема ничег неживог, и недуховног, ни око нас нити у нама.
Природа је жива и духовна.
Природа је Велика Мајка Живота и духовности.
Све обујима, обавија и прожима Велики Дух Стварања.
Дух Стварања обитава у свему, и све у Духу Стварања пребива.
Све је у Природи свето и посвећено.
Плавет-зелене шуме подно белих и румених облака, и кликтаји орлова у Великом Сунчевом Колу, буде у нама прасећање на векове у давнини пре нашега рођења.
Бистри потоци и горски извори; мирис шумских јагода и свирка ветра у крошњама букава, одводе нас, у сновима, на ПраИзворе Живота, у Доба девичанства и вилинске дивоте.
Наша Вера происходи из тог осећања и унутарњег познања.
Наша Вера и јесте унутарња, тајанствена и тајинствена, скривена иза свега видљивог и појавног; скривена дубоко у нашим душама лучезарним што и будне сневају.
Све што унаоколо видимо, осећамо и појимамо, то се и у нашему бићу унутарњем пројављује.
Сунца, планете, сазвежђа и звездана јата –
нису напољу, већ у нама, дубоко и далеко унутра, иза сна и тишине!
Ми смо једно Дејство и једно Суштаство са свим што видимо и не видимо, са свим што чујемо и не чујемо; са свим што наслућујемо, слутимо, предосећамо, осећамо и појимамо.
Јер, све је око нас, и у нама, живо и духовно!
Драган Симовић: ДИКА СВАРОГОВА
Дичим се својим ведсрбским пореклом, и дичим се Боговима и Прецима својим.
Дичим се Вером својих ведсрбских Предака, и дичим се Знањем које су Преци моји од Богова наших примили.
Вера мојих ведских Предака јесте мимо и понад свих иних вера – она је за мене једина Права Вера!
Не занимају ме вере и знања туђинаца – народа који немају ничега заједничког са Родом и Племеном мојим.
Нека туђинци живе у својим верама, знањима и сазнањима, а ја ћу да следим Пут својих Божанских Предака.
Ја сам ВедСрб; ја сам потомак Оних који су од Богова наших на Мајку Земљу изаслани.
Бити ВедСрб, значи бити посланик Сварогов, изасланик Даждбогов.
Велика је милост, и још већа част, ВедСрбом се звати.
Само онај који је рођен Одозго, дичи се пореклом ведсрбским.
Јер зна да је Арија, да је од Рода племенита.
Драган Симовић: ПУТ СТВАРАЊА И ЖИВЉЕЊА
Песму посвећујем онима, од рода и племена мојега, који мене у себи и себе у мени препознају.
Немам времена за размишљање о било коме, и о било чему.
Немам уопште времена за размишљање.
Размишљање води у болест, води у смрт.
Пут размишљања није Пут живота, није Пут стварања.
Они који су кроз векове и светове размишљали, никада ништа нису остварили; никаква дела нису за собом оставили.
Све што је у свету вредно помена, није рођено из размишљања, већ из осећања, и стварања.
Виша Звездана раса великих посвећеника развила је Пут стварања и живљења – Уметност стварања и живљења!
Богови немају мисли, богови не размишљају –
богови живе у Духу Стварања.
Нека се мислима баве бића нижих раса!
Велики посвећеници знају да је све настало, да је све рођено: из сневања и осећања, и из делања, чињења и дејствовања.
Рекох већ, да немам времена за размишљање о било коме, и о било чему.
Нека свако од нас следи свој унутарњи глас; нека свако од нас живи властити живот.
И, нека свако од нас буде оно што жели да буде!
Ми смо оно што смо желели да будемо, и оно што желимо да будемо.
Ми смо оно што смо сневали, и оно што сневамо.
Мисли нас разбољевају, мисли нас убијају.
Све болести наше полазе из ума, из мисли наших, и све болести наше нестају онога трена када изиђемо из ума, када изиђемо из мисли својих.
Свако је од нас слободан да бира расу и род, да бира претке и потомке, да бира и ствара самога себе.
Ко сам ја, да размишљам о онима што не знају ни ко су ни чији су!
Ко сам ја, да судим о било коме и о било чему!
Моје је само да радим на себи, да радим на бићу и суштаству својему.
Имам своју Веру, имам свој Пут, имам свој Мит.
Имам све што ми је потребно, па и преко тога, те и више од тога.
Имам све што ми је потребно, чак и онда када ништа немам!
Јер, ствари које се виде, не чине живот са смислом.
Ствари које се виде, убијају живот са смислом.
На својему Путу срећем оне који су од рода и племена мојега; оне који су из мојега звезданог јата.
И, стога моје песме нису посвећене онима који ништа не знају о роду и племену својему.
Онима који се стиде порекла, имена и предака својих.
Онима који не умеју да сневају и стварају.
Од звезданих предака својих, научих да љубим сва бића сушта у свим световима.
Да љубим оне који су једнога рода са мном, једнога порекла са мном.
Да љубим оне који се држе сварожнице и када обзорницом ходе; оне који имају заједничке божанске претке са мном!
Драган Симовић: Оно што није Ништа, а јесте Све!
Оно што не могу именовати, јесте узрок мог Постојања.
Из Постојања, Бивања и Бивствовања, исијава моја Вера – Вера која није вера, и није религија!
Није Ништа, и јесте Све!
Оно што није Ништа, а јесте Све, надилази мене, превазилази мене – бивајући, истовремено, најмање у најмањем, и највеће у највећем.
Своју Веру не могу именовати; ни свој поглед на свет не могу именовати; ни свој Пут не могу именовати.
Оно најбитније, гле, не могу именовати, не умем именовати, не желим именовати!
Све небитно, и мање важно, могу именовати, али Оно најбитније, Оно најмање у најмањем, и највеће у највећем, никада не смем именовати.
Ако га именујем, То више није То; ако га именујем, Оно престаје бити Оно!
Када кажем да моје Вере нема у књигама, да је нигде у свету нема, то не значи буквално да је нема, већ да ју је немогуће именовати, да ју је немогуће исказати и описати.
То сам од најранијег детињства живео, и то је у мени живело.
И ја сам у томе живео, и још сам тиме живео.
Знао сам да сам вођен; и знао сам да Оно нада мном бдије; да ме води и чува, да ме штити од свега што није Оно Само, што није Оно Собом.
На самом почетку, у најранијем детињству, Оно што се догодило пре свега другог, јесте познање Присуства, познање Постојања, познање Бивања и Бивствовања.
Најпре се догодило Оно, па тек потом све друго.
Да се није догодило Оно, ничега тада не би било.
Зато Оно и не могу да именујем; нити могу, нити смем да именујем!
Не желим именовати Оно, што ће престати да буде Оно ако га именујем.
Драган Симовић: ГЊЕВ ПРА СРБСКИХ БОГОВА (видео)
http://www.youtube.com/watch?v=TeD3LTbUY5k
Драган Симовић: ГЊЕВ ПРА СРБСКИХ БОГОВА (видео)
Опремио Стари Словен
Гњев Пра Србских Богова
Древно предање, записано у Књизи Кедровој, подно Звезде Вечерњаче, у Праскозорје Стриборије, на Беломе Пупку Света.
По једном древном стриборијском предању, што је записано у Књизи Кедровој пре двадесет и седам векова, Србе, сустопице, прати Гњев и Проклетство Белих Ведских Богова, будући да су, по силаску са Пупка Стриборије, прекршили Свети Завет који су имали са Боговима и Великим Прецима, примивши туђинску веру, страну својему Бићу и Битију, и тако променивши свој предачки светлосни запис.
Бели Риши сведоче о Звезданој Раси, која давно некада обитаваше на Беломе Пупку Света, подно Звезде Вечерњаче, чији Свети Језик бејаше усаображен са Светом Вером својих Божанских Предака.
Спустивши се, у Праскозорје Стриборије, на Подневне Земље, Бели су Срби напустили Свету Веру, и прихватили параверу и параобичаје, као и поглед на живот и свет, од оних народа који не припадају Звезданој Раси, и који никада не могу бити усаображени са Звезданом Расом.
Тако је прекршен Свети Завет, у само Праскозорје Света васпостављен, а тај прекршај је, истовремено, био и раскидање везе између Богова, на једној, и Племена Ведских Срба, на другој страни.
У чему се састоји Гњев Ведских Богова?
Гњев Ведских Богова састоји се у губитку многих Божанских Дарова, које су Ведски Бели Срби милошћу Великог Духа Стварања од самог Постања примали.
Пре раскида Светог Завета, Срби су поседовали дарове божанског јасновиђења и божанског јасночујења, божанског самоисцељивања и божанске дуговекости, божанског самообновљења и божанске бесмртности (могли су да се преселе из Света у Свет, те да сами обнове сва своја животна тела и обличја, као и да сами изаберу место и окружење поновног рођења, препоновљеног живота!), што је све било васаображено са Пра Васељеном и са Великим Духом Стварања.
Од некада непобедивих Светих Ратника Светлости, од Оних Ратника пред којима су у трену нестајале све паклене и ине земне војске, у данашњих Срба остала је само тињајућа неустрашивост и тек бледо присећање на своје Божанско Порекло.
Уместо Бесмртних Ратника, појавише се ратници што страдавају и гину на свим бојним пољима.
Уместо Божанских Господара Света, Срби су постали слуге и робови нижих земних раса, гоњени и прогоњени са свих земаља, низа све векове, кроза све нараштаје.
Како у Кедровој Књизи, љубичастом вагром записано стоји, Гњев се Ведских Богова може у Милост Богова преиначити, само поновним васпостављењем Светога Зевета, илити, обновљењем Свете Вере и Светога Језика!
Док се то не догоди, Срби ће све више и више страдавати, и полако нестајати, прогоњени и мучени управо од оних сеновитих народа чију су параверу и примили!
На овоме ступњу Пада, Срби не могу да појме и схвате, да је паравера коју су примили од народа рептила и народа звери, праузрок и праразлог њиховог вековног мучеништва и нестајања.
