Све чешће ме питају (и нека ме питају!), које је, и какво, моје верско опредељење, која ми је, и каква, религиозност (илити религија), какав је, и чиме је надахнут (на којим учењима, сазнањима и знањима почива), мој поглед на свет, каква је моја животна и стваралачка поетика!

Ево одговора, у мојему, песничком, стилу.

Себе сам одувек осећао, појимао, видео и доживљавао као праисконог песника.

Не као савременог, урбаног песника, већ као древног певача и песника, који није оптерећен никаквим учењима, никаквим сазнањима и знањима, те разним књижевним и уметничким правцима и поетикама.

Из мог песничког осећања, из мојега песничког бића происходи и моја вера, моја религиозност, моја животна и стваралачка поетика, мој песнички поглед на свет.

У мене је, заиста, све песничко, будући да поезију доживљавам и схватам као почело космичке човечанске словесности.

Могао бих, такође, рећи и то, да је моја поезија космичка, да је моја вера космичка, да је мој животни пут космички.

Моја вера и моја поетика почивају (дубоко скривене) у Акаши.

У Језгру Звезданог Јата.

Ништа од оног што осећам и појимам као своје не може се наћи у писаним земаљским књигама.

Верујем у звездано, космичко и божанско порекло.

Верујем, и знам, да сам потомак Древних ВедСрба, Сунчевих (Сварогових) ратника, као и то, да су се моји Велики Преци на Пупак Стриборије низвели из Језгра Звезданог Јата.

Верујем, и знам, да је истина о нама садржана у нашим песмама, у нашим предањима, у нашим митовима и бајкама.

Светлосни запис мојих Предака изабрао је и одредио мој животни пут.

Моја вера и моја поетика усаображене се са светлосним записом Предака.

Вера се не може мењати, као што се не може мењати ни светлосни запис који су Преци оставили у нама.

Када ме неко изравно пита: ко сам?

Ја му изравно и одговарам: ВедСрб, Стриборјанин, ПраАријевац.

Човек може бити само оно што јесте, а не оно што умишља да јесте!

На концу, могао бих рећи и ово: и моја вера, и моја религиозност, и моја поетика јесте ведсрбска.

Моје појимање Србства (ВедСрбства) има духовно и космичко значење, те стога Србство и пишем великим словом.

Осећање кривице има дубоке корене у бићу већине Срба.

То притајено, подмукло, потуљено и прикривено осећање кривице спутава и осујећује скоро сваког Србина.

Због тог прикривеног осећања кривице, ми Срби, ево, већ вековима, и јесмо губитници на свим пољима бивања и бивствовања.

Одакле нама Србима осећање кривице?

Заиста, нема га у нашим генима, нема га у нашем днк, нема га у нашем светлосном запису, а, ипак, однекуд га  има у нама!

Осећање кривице у нас је усађено са примањем хришћанства.

Ми смо погрешно и прихватили и протумачили ову туђинску религију, чиме смо сами себе урнисали за многе векове.

Туђинске религије и туђинске идеологије посве су нас слудиле, како понаособ тако и као народ.

Због тога ми више нисмо своји на својему; због тога ми  немамо своју поетику, немамо свој поглед на свет, немамо своју србску вертикалу, немамо своју србску духовност и уметност.

У нас је све туђинско, па смо, на концу, и самима себи постали највећим туђинцима.

Његош је један од највећих ведсрбских песника, који је својим песничким и божанским бићем осећао и схватао одакле долазе све србске невоље.

Горски вијенац и Луча микрокозма јесу најузвишенија песничка и духовна дела; божанска дела која би сваки расни Србин ваљало да чита као ведсрбске божанске објаве.

Од покрштавања, од примања кршћанства, нема узвишенијег, нема духовнијег ведсрбског певања од Горског вијенца и Луче микрокозме.

Његош није, како многи мисле, јудео-хришћански, грчко-православни поглед на свет; не! – то је духовност и мудрост ведских Срба – Срба Стриборјана, Срба  ПраАријеваца!

Његош је спасао Србство од јудео-кршћанског нихилизма!

Само захваљујући Његошу, Срби су сачували свој праискони ведски ратнички дух!

Без Његоша и србске епске поезије, Срба одавно не би нигде било.

Посве би их урнисао јудео-кршћански башмебригизам и нихилизам.

Читао сам многе студије, многе књиге о Његошу, и могу да кажем, да нико од тих књижевних историчара и списатеља није препознао и схватио Његоша.

Нико од тих силних књигописаца није у Његошу препознао ведског Србина, Србина Аријевца!

Ни Горски вијенац ни Луча микрокозма нису дела једног хришћанина, већ су то песничка чуда ВедСрбина, Србина Стриборјанина.

Сваки онај Србин, који жели да се излечи од јудеохришћанског осећања кривице, нека пажљиво и посвећенички чита Његоша!

МЕСЕЧЕВИМ ЗРАКОМ ПО ВОДИ ПИСАНО

(Фрагменти)

 

01

Буди свестан, у свакоме трену, да су у тебе упрте очи свих бића из свију светова, из свију звезданих јата; да те посматра Створитељ, да те посматра Дух Стварања, да те посматра Велика Мајка, да те посматрају Преци, да те посматрају Потомци.

Буди свестан, у свакоме трену, да ти ниси само то биће које се види, осећа и чује, биће које тугује, јадикује и болује, већ да си ти, уистини, Биће Сушто и Божанско, Биће које има све моћи и дарове Богова!

02

Има довољно пробуђених и освешћених Срба; има довољно племенитих и узвишених Србкиња!

Има их, заиста их има, много више него што и претпоставити можемо!

И не само да верујем, већ знам да их има!

И још: знам да ће их бити –

све више и више!

03

Када говорим о Србству, ја не причам о неком несуштом (апстрактном) Србству, о неком умишљеном, замишљеном и измишљеном Србству хоризонтале, већ имам на уму, имам у бићу, имам у духу, имам у свести:

Једно Сушто Србство, једно конкретно, видљиво и творачко Србство, једно Србство изван простора и времена, једно Србство вертикале (изван свих мена и опсена), Србство које је Само Божанство, Србство које је Сам Бог Живи!

04

Оно што већини Срба недостаје –

то је жестина!

Жестина знања, жестина вере, жестина става, жестина погледа на свет, жестина самосвојности, жестина самобитности, жестина самопоуздања, жестина родољубља, жестина самосвесности.

Већину Срба чине млаки и млитави Срби, млаки у душевном и духовном смислу.

У сусретима са свим народима у окружењу, Срби некако делују снисходљиво и уплашено.

Делују млако и млитаво на свим пољима бивања и бивствовања!

Самосвесни и самобитни националисти морају бити жестоки – оштри као самурајски мач!

Зато ту већину Срба нико и не цени, како у окружењу, тако и другде у свету.

Срби морају да буду жестоки, и још жешћи, да би били поштивани и цењени!

Пре свега, Срби морају да однегују расни и културни национализам.

Не рушилачки и букачки национализам, већ национализам духа и свести; национализам који плени и осваја!

05

Србин који се може продати и купити – није Србин!

То морамо да разјаснимо једном за свагда.

Због таквих Срба ми смо и дошли довде.

Највећа понижења, као Народ, доживели смо управо због таквих Срба.

Србство мора да буде позвање; Србство мора да буде уметност живљења и уметност умирања; Србство мора да буде мисија; Србство мора да буде вертикала!

Свако Србство изван овога и није Србство!

Нека нам то буде Наук и Закон.

06

Будућност припада самосвесним и самобитним Србима.

Оно шро претекне, оно шро преостане од ових Срба, од Срба у овоме нараштају, то ће у бућности бити самосвесни и самосвојни србски родољуби, пробуђени и посвећени србски националисти.

У скорој будућности, која је већ дошла, нестаће нетрагом сви млаки и млитави Срби.

Неће њих нико уклонити; они ће, напросто, сами од себе нестати.

То је Закон Природе, то је Закон космички.

07

Оно што се данас свуда у свету назива културном елитом – то су све млаке, млитаве и безличне особе.

Ту нема ни једне једине личности!

Елите морају нестати, јер су извор заразе и болештине.

У сваком погледу.

08

Уметност живљења и уметност умирања иду упоредо.

Ако не умеш да живиш, нећеш умети ни да умреш.

Да умреш достојно Човека, достојно Бога.

Ако умеш да умреш достојно Човека, достојно Бога, онда ћеш умети и изнова да се родиш!

Уметност живљења без уметности умирања води у медитерански хедонизам, док уметност умирања без уметности живљења води у азијатски нихилизам.

Само су ВедСрби, ПраАријевци, упоредо развијали и једну и другу уметност.

Стога и бејаху били жестоки и неустрашиви.

Самураји су последњи изданак Древног Духа ВедСрба.

Самурај је србска реч: Сам-У-Рај!

Самурај је онај који сам путује у Рај, у Сварогов Ириј!

Замислите једног дивног, племенитог, вредног, радиног  и узвишеног сељака, чија је породица, такође: вредна, радина и племенита, попут њега; и замислите да тај сељак са својом породицом обитава у једном селу лажљивих, лењих, приглупих и лоших људи.

И замислите, да ти зли сељани –

из часа у час, из дана у дан, из месеца у месец, из године у годину – лажу, варају, поткрадају и пљачкају тог вредног и племенитог сељака и његову, такође, вредну и племениту породицу!

Верујем, да можете све то да замислите, да можете да створите живе слике, као да филм гледате, животну и галактичку драму тог племенитог сељака и његове племените породице.

Е, видите!

Ова песничка парабола јесте космичка кажа о Србима.

Сви народи ниже расе (који су по природи лукави, лењи, лажљиви и зли), пљачкали су и убијали Србе.

Све што би Срби (по природи вредни, радини, узвишени и трпељиви), својим осмишљеним стваралачким радом створили, то су ови космички паразити крали, пљачкали и присвајали.

Сада, када су Срби проређени, исцеђени и исисани од паразита, ти исти паразитски народи (а они су, уистини, праискони и правасељенски паразити, будући да никада и нису живели од својега стваралачког рада!) упиру прстом на Србе, ругајући се и подсмевајући Србима, злим језиком говорећи, како су Срби лењи, заостали и бесловесни.

Дошао је тренутак, када све то морамо да схватимо и освестимо, те да слушамо само свој унутарњи глас, и да следимо властити Пут Светлости!

У Европској унији, у кршћанском западном свету, нама никада нити је било нити ће икада бити место.

Нема већих лисица, нема већих лажа, нема веће погани од тих западних јудеокршћана.

Куку и леле ономе Србину који њима поверује!

Србин који њима поверује, остаће, на концу, без свега, па и без своје душе.

Ми Срби, који смо свесни ВедСрбства, ми који знамо ко смо, одакле смо, и чији смо, морамо да спасавамо и чувамо једни друге.

Чувајући и спасавајући једни друге, ми спавамо и чувамо себе и породице своје.

Мале (а тајне!) србске заједнице, мала (а тајна!) србска братства – то је Пут Србства!

А сада коју реч о себи.

Када сам пре тридесет година одбио да пишем противу Србства, да радим противу Србства, знао сам унапред шта ме чека.

Прогонили су ме, без престанка; свим редакцијама листова и часописа у Србији (и у Југославији) забранили да ме запосле; укинули ми право на рад.

Опстао сам захваљујући дичним и племенитим Србима, који су онда, као и данас, били веома ретки!

Благодарим пријатељима из Удружења књижевника Србије који су стали иза мене, решивши мој статус слободног уметника, тако да ми је све ове минуле године уредно текао радни стаж.

До пензије (мировине) остало ми је још седам месеци.

(То је зато што су последњих година све време одлагали моју мировину, иако имам око четрдесет година уметничког радног стажа.)

Зашто ово казујем?

Зато, да бисте ми ви (ви Срби, свесни Србства!) припомогли да пребродим ових седам месеци, који су ми најдужи месеци на мојему животном путу.

Мени је довољно двеста евра месечно.

Са двеста евра, из месеца у месец, могу да стварам, и да се борим, како за себе и своју породицу, тако и за Словесно Србство.

Знам, унапред знам, да је свима вама тешко као и мени, али, ако се не припомажемо, ако не спасавамо једни друге, онда је свршено с нама!

Будући да у Србији ниједна институција није више србска, да ниједна влада није више србска, те да сваког расног Србина прогоне све власти и све невладине организације, морао сам вама да се обратим за помоћ.

Мој телефон је: 064 471 70 83.

Унапред благодарим на свакој помоћи!

 

Западни народи нису Европљани!

То морамо да схватимо, и освестимо.

Европљани су ВедСрби, ВедРуси, као и ини ВедСловени.

Европљани су СтриБорјани, ХиперБорејци, ПраАријевци.

Западни народи немају ничега заједничког са словесним, освешћеним и словенизираним Европљанима.

Западњаци су хорде –

чопори и крда:

људождери,

човекоубице,

 богоубице

и канибали.

Они живе у праисконој мржњи према ВедСрбима, ВедРусима, ВедСловенима –

према свим ПраАријевцима.

Западно кршћанство – то је религија смрти!

Све што је лепо, племенито и узвишено, давно је заувек  протерано из западног кршћанства.

Свим западним храмовима провејава космичка метафизичка студен, и осећа се ужас минулих векова кршћанства.

У западном кршћанству нема места за Човека, а Бога већ никада ни било није!

Западњаци и ми (ми: ВедСрби, ВедРуси и ини ПраАријевци!) – то нису само две расе, два света, већ – два звездана јата, два космоса, две пра-васељене!

Ми смо Европљани, ми смо ПрвоЕвропљани, ми смо ПраАријевци!

То морамо да схватимо, и освестимо!

ЗВОНО ОДЗВАЊА ДАЉИНОМ

 

Стихови записани у пољима Великог Гаја, наспрам Вршачког горја у даљини, с вечери у сутон зелен.

 

                                              01

Модро-зелене крошње

Спрам плаво-зеленог обзорја,

И бео звоник цркве

Над пољем у даљини.

 

02

Ја сам вечерњи облак

Што снева

Над језером тишине.

 

03

Свежина вечери

Шири се лагано

Пољем.

 

На дашку вечерњем

Њишу се влати траве.

 

Звоно одзвања даљином

Подно плаветна неба.

 

04

Умири се, опусти се,

И препусти ветру;

 

Плеши с ветром –

Како брезе плешу!

 

05

Будући песници догађајуће прошлости,

Биће сутворцима звезданих јата.

 

06

Вилин-коњици

Бешумно трепере

Понад влати

Високих трава.

 

07

Првобитна Светлост

Прожима сва бића сушта

У свим звезданим јатима

Вечне ПраВасељене!

 

08

Све је као негда –

У једном животу

Минулом,

Давно!

 

09

Нека су вавек благословена

Сва бића сушта

У свим световима!

 

10

Богови наши у нама обитавају!

 

11

Сета ме с вечери у сутон,

У сан сетани сетан!

 

12

Словом словесно словити,

У сутон с вечери снене,

Кад шумором шапућу, шуште

Јасике јасне и сетне!

Тамо негде
иза свега –

иза ноћи, иза дана;

иза ветра и тишине;

иза звезда и сунаца –

видим да се Ново Небо,

да се Нова Земља рађа –

из Светлости дивот-вагри

што бризга из ПраИзвора

над свим тајним световима,

над свим Божјим

створовима.

Тамо негде

иза свега –

с ону страну зла и мржње;

с ону страну свих обмана;

свих превара и опсена –

видим да се Ново Биће,

да се Нови Човек рађа –

из Љубави од Милине

ОцаМајке Родитеља,

ОцаМајке ПраСветлости

што су Једна Душа Света –

свих светова, свих векова;

свих небеса и сунаца;

и свих звежђа

и сазвежђа.

Тамо негде

иза свега –

иза горја и обзорја;

иза зорја праскозорја;

иза буна и ратова;

иза плача и лелека;

с ону страну свих прогона,

и свих мука овог света –

гле! Нова се СрбИрија,

Дивот-Земља Свих Србаља,

из Празнине Божје рађа,

да столује и векује

под звездама

и сунцима!

 

Незнање влада светом.

Ваше властито незнање јесте узроком вашег робовања.

Зато су Древни и говорили, да је незнање велики грех.

Можда и највећи грех!

Из незнања сте на све гадости и на сва понижења пристали.

Пристали сте на задат живот.

Задат живот и није живот!

Најбогатији људи овога света јесу највећа поган овога света.

Они су највеће зло у свету.

Захваљујући вашему незнању, зли су постали најбогатији у овоме свету.

Захваљујући вашему незнању, зло је завладало светом.

Ви сте властито незнање прогласили за врлину – зато сте и постали бесловесни робови!

Није истина, како проповедају, да овај свет не може бити бољи.

Не слушајте туђинске жреце туђинских религија смрти!

Све религије света јесу најобичнија лаж, јер су њихови творци опсенари нижих раса.

Опсенари нижих раса говоре о блаженству незнања.

А Древни су знали, да је управо незнање један од највећих смртних греха!

Вашим умом, вашом душом, вашим бићем и вашим суштаством влада туђинска религија.

Туђинска је религија и вас саме самима себи туђинским учинила!

Ви сте робови својега незнања и туђинске религије.

Вековима сте покушавали да од туђинске религије створите своју веру, али је све узалуд бивало!

Туђинска је религија увек туђинска, чак и онда када је с

војом сматрате! 

Наши врази не знају, да смо ми већ победили.

Победили смо их Животом, победили Смислом, победили Истином.

Све битке и ратове с нама, и противу нас, они су унапред изгубили.

Све су изгубили, и морали су да изгубе, онако како су сви наши душмани кроз векове и светове губили.

Ми смо непобедиви.

Не ми, већ Богови наши у нама!

Они живе у лажи, и живе од лажи.

Живети у лажи, значи – живети без Живота, живети без Смисла, живети без Истине.

Живети у лажи, значи – никада не живети!

Ми смо вазда побеђивали, а они су свагда губили.

Важно је да ми знамо, да смо победили.

Ако ми знамо, онда ће и сва звездана јата знати.

Ако ми знамо, онда ће и сва бића сушта знати.

То што они не знају да смо ми победили – нас се ни најмање не тиче.

Нас се ни најмање не тиче, зато што они, уистини, за наш опстанак и нису битни.

Битни су наши Богови, битан је наш Живот, и битан је Пут наш.

И ми смо битни – у Истини, у Светлости, и у Правди!

Наша су Знања сушта и животна: у сваком трену разлучујемо битно од небитног.