Ми морамо да схватимо и освестимо, да су сви мали народи у нашему окружењу, у последњих двеста година, градили свој национални идентитет на мржњи према нама.

Потка и основа националног идентита свих околних народа почива на србомржњи.

Без србомржње, тих околних народа никада не би било!

То су народи-сенке, а то значи, да такви народи једино и настају у сенци неког великог и веома значајног народа.

У суштини, такви су народи одувек бивали паразитски, будући да опстају једино на сисању крви и животних сокова, као и крађи духовног и културног блага, једног великог и битног народа у чијој су сенци и настали.

До пре двеста година, ових околних народа нигде не бејаше на позорници светске повеснице као словесних народа.

Они се тада кретаху у номадским племенима и заједницама, придржавајући се једино природних закона, закона чопора и крда, без икакве самосвести о својему националном бићу и културном и духовном идентитету.

Једини њихов магловити идентитет произилазаше из племенске и верске припадности, без историјске дубине и духовне вертикале.

Наша нас је болећивост, снисходљивост и трпељивост према тим народима, веома скупо стајала.

Стога, ми не смемо више да будемо болећиви и сажаљиви према тим народима, који су стасавали и развијали се у нашој сенци.

Зато што нас ти народи-сенке поткрадају на свим пољима стваралаштва, будући да њихов национални идентитет и почива на крађи наших културних и духовних вредности.

Ми те народе морамо, сликовито речено, да избацимо и из својега ума и из својега срца; да схватимо и освестимо, да су они наши најпотуљенији, најподмуклији, најлукавији непријатељи.

Да су сва наша страдања, у последњих двеста година, долазила са наше болећивости и снисходљивости према тим, у суштини, нама страним и туђинским народима.

Са овим народима у окружењу, ми немамо ничег заједничког, јер немамо заједничку потку народа, немамо заједнички светлосни запис и ДНК, а немамо ни заједничку духовну и стваралачку матрицу, нити заједничку културолошку свест.

Тај привид заједништва и сродности с њима, веома је погубан по нас, зато што су они, са становишта народне медицине, слободни радикали који нападају здраво биће словесног народа.

Од нас су украли и језик и писмо и предање и повесницу, а све то што су од нас украли, дрско су и бескрупулозно, прогласили за своје!

То морамо да схватимо и освестимо, те да заувек раскрстимо с тим народима, да бисмо могли даље да путујемо и да се духовно развијамо.

Као словестан народ, ми морамо да развијемо такву поетику, такву животну философију, такав духовни поглед на свет, да се за сва времена будућа (умно и осећајно, повеснички и стваралачки) заштитимо од тих народа; да се с њима што ређе (али, и што обазривије!) срећемо на историјској и духовној позорници; да развијемо зеновску поетику будности и самосвести; да у свакоме трену знамо ко смо ми, а ко су они; те да их никада више не примамо у загрљај, јер ће нам мучки забости нож у леђа!

 

 

 

Песници будућности морају бити сутворцима нових духовних светова.

Поезија будућности удисаће се као ваздух, и пити као вода, и живети као живот.

Песници будућности неће стварати поезију, већ ће поезија стварати будуће песнике.

Будућност припада будућим песницима; јер време поезије још није дошло; то време ће ускоро доћи!

Ово је време мртвих песника, и мртве поезије.

Време мртвих душа, и мртвих духова.

Песници будућности мораће да створе један нови језик, да би на новоме језику могли да творе поезију будућности.

Тај нови језик будућих песника, родиће се из србскога језика; јер само на будућем србскоме језику, моћи ће да певају будући песници.

Само мртве душе и мртви духови не могу да виде будућност србских песника и србске поезије!

И не само што ће сви будући песници певати на србскоме језику, него ће и језгра звезданих јата појати на језику будућем.

Будућност припада народу који је свет одбацио; зато што ПраВасељена прихвата оне које свет не прихвата.

Сви ововремени језици биће мртви у будућности, сем језика поезије будућих песника.

Једно будуће време, што ће ускоро доћи, припада будућем језику, који се већ рађа у језгру звезданих јата.

Заиста, песници будућности морају бити сутворцима нових духовних светова.

Будући песници неће стварати поезију овакву каква данас јесте, већ поезију која се удише као ваздух, пије као вода, и живи као живот.

Време мртвих песника и мртве поезије јесте време давно прошло; а то давно прошло време,

 никада и не бејаше – прошло!

Прошлост се никада догодила није; једино се будућност вазда изнова догађа.

Ову ће тајну открити будући песници, а сви будући песници певаће на будућем језику једне будуће звездане расе.

Да ће србски језик бити језик будућих песника, то знају само они који су схватили да се прошлост никада догодила није, већ да нам се будућност вазда изнова дешава – са смислом без смисла, са сврхом без сврхе!

Долази време када ће лепота, доброта и љубав спасавати свет, јер свет мора да се спасе зарад оних који ће доћи из далеке будућности, који су синови и кћери једне будуће звездане расе.

Будуће време биће време поезије, што ће се рађати из крви и пепела света у нестајању.

Овај свет нестаје, и већ је нестао, и морао је да нестане, јер није био светом поезије што се удише као ваздух, пије као вода, и живи као живот!

Будући песници откриће велику тајну скривану кроз векове и светове – да је живот одувек бивао и да ће такав заувек бивати; да живот нити постаје нити нестаје, већ да јесте и бива у вечноме сада.

 

 

 

Сваки уман, самосвојан и самобитан Србин, требало би да изгради и развије, те да на највиши духовни ступањ уздигне, србски поглед на свет.

Није довољно имати само србски став, илити србско становиште, већ, и став и становиште ваља уздићи у  раван свеобухватног искуственог погледа на свет, који ће у самоме суштаству својему бити – србски!

Ми као раса и као народ морамо бити свесни својих особености и посебности; свесни свега онога што нас повезује и духовно спаја са другим расама и народима, али, такође (можда још и више!), свесни и свега онога што нас чини самосвојним и самобитним бићем у односу на сва друга бића иних раса и народа.

Морамо сагледати, и освестити, како своје врлине тако и своје мане; морали бисмо бити свесни онога што јесмо као и онога што нисмо; онога што можемо као и онога што не можемо, а што бисмо могли, када бисмо се темељито посветили преобраћању мана у врлине, немоћи у моћи, пораза у победе.

Србски поглед на свет подразумева и србску аутохтонистичку (што у преводу значи, самобитну и самониклу!) школу у свим областима, на свим пољима србског стваралачког духа.

Самоникла (аутохтонистичка) школа –

свуда и у свему: у повесници, у философији, у науци, у култури, у уметности, у књижевности и у духовности.

Ми, напросто, морамо свуда и у свему, да показујемо свој став, своје становиште, своје критичко мишљење и промишљање, свој философски и сваки други поглед на свет, своје идеје и идеале, своје стваралачке визије.

Србско је биће дуго живело у неком летаргичном сну; у неким световима, у неким пространствима између земаљске јаве и космичког сна; као да смо све ове векове бивали само пасивни посматрачи (попут уснулог белог медведа), а будили смо се, и жестоко бранили, само онда када би нас хајкачи истерали из нашег брлога.

Никада догађајима и проблемима нисмо ишли у сусрет, већ смо вазда и увек чекали да нас догађаји и проблеми заскоче, па да их тек тада на брзу руку (наврат-нанос!)  решавамо, да их преко колена пребијамо.

У овоме веку, као и у свим будућим вековима, ми нећемо опстати као словестан народ, као самобитно биће народа, ако не развијемо србски поглед на свет.

Србски поглед на свет, подразумева, између осталог и то, да ми из дефанзиве пређемо у офанзиву, из одбране у напад, из пасивности и летаргије у акцију и дејствовање; уместо пасивног и некритичког  прихватања туђинских вредности, туђинских философија, религија и поетика, дошао је тренутак када ми морамо да развијемо, и да изградимо, те да из духовног бића својега изнедримо, своју скалу вредности, своју философију, своју поетику, своју религију, свој космос.

Ми ћемо морати својим стваралачким духом и бићем да одбранимо своју самосвојност и самобитност, да пред Створитељем, а и пред светом, докажемо, потврдимо и оправдамо своје место под Сунцем, своје присуство међу словесним народима.

Ми не смемо бити само један народ-случај, један случајан и заблудео народ, већ народ словестан и самобитан, народ са заветом и задатком, народ који има своју мисију, народ који има своје божанско посланство!

Ја сам на свом животном и стваралачком путу сретао (уистини ретке!), расне Србе (имам у виду, како Србе тако и Србкиње!), који су заиста идеал, заиста парадигма, заиста савршенство и сам врх духовног и стваралачког бића и суштаства – како планетарног

словесног, тако и галактичког божанског србства.

Али, на другој страни, већина Срба живи у тами –

или незнања или лажних туђинских знања, а што му на једно те исто изиђе.

Незнање је један од највећих смртних грехова, зато што се управо из незнања, рађају сви потоњи греси и пороци, који могу човека да понизе до скота.

Када су Древни говорили о Светом рату, они су, свакако, имали на уму рат који човек води са самим собом, против властитог незнања и мрака, против свих зала и порока у својему бићу, будући да је најтеже савладати и победити самога себе.

Али, наш први и последњи задатак у овоме свету, као и у свим иним световима, јесте да без престанка и предаха радимо на себи, да од себе самих створимо најлепше и најдивотније уметничко дело.

Србски поглед на свет – то је, уза све друге послове, један од наших веома значајних задатака у времену долазећем које је већ дошло!

 

 

 

Можда Лепота, Доброта и Љубав неће спасити свет, али, ја морам да верујем да хоће!

Морам да верујем, и вероваћу увек, до самога краја и скончања, чак и када бих био један једини у свету који верује у то.

Ако не бих веровао, да ће Лепота, Доброта и Љубав да спасу свет, ја тада, уистини, не бих ни живео.

Не бих ни живео, јер живот без вере у Лепоту, Доброту и Љубав, заиста, никаквога не би имао смисла!

Верујем да у свету још има људи, који, попут мене, верују, да ће Лепота, Доброта и Љубав спасити свет.

И не само што верујем, ја и знам да их има, и да ће их у времену долазећем бивати све више.

На свом животном путу волим да срећем људе, и осећам радост неизмерну када човека сретнем.

Од сваког човека на свом животном путу, могао сам нешто дивно и да видим, и да чујем, и да научим.

Сваки је човек непоновљива космичка драма; сваки је човек по једна песничка прича коју нам приповедају у тишини далека звездана јата.

Волим свој Род и своје Племе, волим своје Претке и Потомке, али волим  и сва бића ина и све тајинствене светове у дубинама ПраВасељене.

Волим своје Србе, чак и онда када ми задају боли!

Сретао сам племените и узвишене, несебичне и пожртвоване, даровите и веома образоване Србе и Србкиње, који су мој живот оплеменили, који су мој живот обогатали, који су проширили моја животна и духовна обзорја и до најудаљенијих звезданих јата.

Опростио сам, давно опростио, оним Србима, који су ми задавли душевне боли, који су мој дом разграђивали, који су ме са родне груде прогонили!

Њима сам давно опростио, јер знам да су ми све то чинили у незнању и јаду својему.

Хоћу да верујем, свим бићем својим, да ће Лепота, Доброта и Љубав спасити свет.

Ако се то и не догоди, ја ћу и даље да верујем, јер знам да се то мора догодити –

Негде и Негда!

 

 

Теслине идеје и визије

јесу светлосне пра-слике, које може да схвати и види само онај ко је усаображен са Космичким Стваралачким Пољем.

Простије речено, само Тесла може да разуме Теслу!

Сви напори техничке интелигенције, сви покушаји позитивистичких научика, из било које области (од електронике до квантне физике), напросто, падају у воду, зато што нико од њих нема Теслин Тајни Кључ за Космичко Стваралачко Поље.

Да би Теслине идеје могле да се овде и сада користе, да би могле да се примењују у савременом свету, човечанство мора да се подигне на виши духовни ступањ.

Зато што је Тесла сва своја дела заштитио у вишим духовним световима, похранивши их на одређено време у Акашу; све док Човечанска Душа не узрасте, све док Човечански Дух не буде био спреман да савесно и одговорно користи Теслине визије и замисли.

Сва Теслина дела јесу пра-слике Светлости, и све док светом влада Тама, не могу се користити његови науми и изуми!

Овај сам одговор, у трептају тренута, примио из Акаше, а преко мог пријатеља врлог – Сокола са Велебита!

Док смо Соко и ја разговарали о, наизглед, обичним стварима, кроза ме је, као светлосни титрај, прошао овај одговор на који сам дуго чекао.

Тако то са песницима бива!

Заиста, било би опасно (опасно по сва бића на Мајци Земљи!), да човечанство у овоме часу, на овако ниском духовном ступњу, користи Теслине божанске науме.

Зато је Тесла благовремено закључао и заштитио сва своја божанска остварења у Акаши, да би се сва та остварења, онда када светом поново завлада Светлост, а преко Духа Стварања, из Акаше, низвела на Земљу.

Само ће Тесла из Будућности, у трену појмити, схватити и разумети

Теслу из Вечности!

 

Овај песнички запис

 посвећујем Снежани,

 једној племенитој и храброј

 србској мајци,

 која кроз властито срце

 путује ка Живоме Богу.

Од ње сам, данас,

доста дивотног

 и чуо

 и научио!

 

 

Најмрачније бива пред свитање.

Свет је притисла тама од века, и жива душа више нигде у свету нема уточишта.

Све дивље хорде, сви чопори и сва крда хуманоида и зверова у људскоме обличју, прогоне мислећег човека, прогоне слободног човека, прогоне божанског човека.

Божански човек остаде без икакве заштите у свету, јер све у свету, видљиво и невидљиво, бива у рату против душе божанског човека.

Слободном и освешћеном човеку остаје још само вертикала, божанска оса и усправница, те бескрајно пространство унутарњих светова.

Да би спасао себе, и своје ближње, слободан човек ће морати да се повлачи у унутарњи егзил, у унутарњу  герилу, и да развија оне духовне моћи које неће моћи да препознају његови најљући противници.

Ово је време, када су се све мрачне, све демонске, све рептилске и све сатанске силе, уротиле и удружиле у прогону и сатирању слободног, словесног и освешћеног човека.

Све владе света, све владе свих народа и нација, све државне институције и установе јесу у овоме часу демонске.

Ниједна светска влада, у овоме часу, неће притећи у помоћ слободном словесном човеку.

Ниједна светска влада није више по мери слободног словесног човека.

Над свим светским владама, у овоме часу, влада Рогати и Репати.

Рогати и Репати јесте Велики Брат.

Њему су сви понизни; њега сви слушају.

Али, још само за кратко!

Свет ће се убрзо променити, и ништа од старога света, уистини, неће претећи у нови свет.

У новоме свету биће све ново, и у знаку Духа Стварања.

Збијајте се, примирите се, притајите се, и стрпљиво чекајте Праскозорје; –

и гле, Ново јутро,

и Нови дан!

Заиста, најмрачније бива

пред свитање.

 

 

Поезија као пут оздрављења душе.

Да, песник је најбољи исцелитељ, најбољи психотерапеут властите душе.

Заиста, сваки је уметник, сваки стваралац, такође, исцелитељ властите душе.

Стваралаштво је и иначе најбољи вид психотерапије.

Стварање је пут здравља, пут оздрављења, пут излечења, пут исцељења и пут живота са смислом.

Смисао је покретачка снага за сва дела духа.

Смисао је покретачка снага за све племените и узвишене подвиге.

Смисао животу даје орловска крила да се вине у божанске и духовне светове.

Онај ко уме да лечи, оздрављује и исцељује властиту душу, тај може то исто и са другим душама да чини.

Зато што се све душе садрже у једној души.

Као што се и свака лична душа садржи и препознаје у свим душама иним.

Ми смо жива огледала једни другима.

Моја се душа огледа у твојој души, као што се и твоја душа огледа у мојој души.

Тако ми бивамо психотерапеути једни другима; тако ми бивамо божански исцелитељи једни другима.

Само ако смо у Светлости Истине!

А у Светлости Истине бивамо онда када поскидамо све маске, све персоне, све образине са својега лица и лика; када превазиђемо сујету, таштину и гордост; када разбијемо и развејемо све идеалне, у суштини лажне и паразитске, слике о себи!

И љубав је, такође, божански вид психотерапије.

Онај кога истински љубимо, осетиће одмах исцељујуће дејство наше душе.

Али ћемо истовремено и ми сами осетити то исто дејство наше властите љубави.

Онај који љуби и љубљена особа бивају захваћени исцељујућим дејством једне те исте љубави.

Зато што су они жива огледала једно другом; зато што су они наспрамна огледала која до у бескрај зрцале једно у другом, откривајући и осветљавајући највеће тајинствене дубине и поноре наших унутарњих пространстава, наших унутарњих и оностраних светова.

Песник не ствара поезију да би се допао свету, већ да би излечио властиту душу.

Душа без поезије јесте мртва душа.

Свет је пун мртвих душа, које и нису свесне да су одавно мртве душе!

Наша је света дужност

да радимо на себи.

Нема веће дужности, нема већег позвања, нема вреднијег задатка од рада на себи.

Радити на себи значи, бити у самоме Бићу Стварања.

Највредније и најлепше уметничко остварење јесте остварење нашега бића, остварење нашега суштаства.

Моје песме бивају тек одраз уметничког рада на мојему унутарњем бићу.

Не стварам ја песме, већ моје песме стварају мене!

Песме су само одбљесак Вечности у тренутку надахнућа.

Моје песме бивају моје само док се рађају, док стварају и обликују мене.

Онога трена кад изиђем из самога чина стварања, моје песме престају бити моје.

Тада припадају Вечности, припадају Акаши, припадају Језгру Звезданих Јата.

Зато сам и престао да објављујем књиге.

Некада сам скупљао своје песничке радове, сабирао их и разврставао, а онда предавао у штампу, а из штампе их потом прослеђивао књижарама и билбиотекама, прослеђивао читаоца.

Од пре три године, то више не чиним.

Више не објављујем своје књиге.

Све што сада чиним са својим песмама јесте –

да их објавим на овим сајтовима, односно, да их предам вама, те да их заувек заборавим.

Као да их никада ни написао нисам!

Говоре ми пријатељи, да би требало ове песме, објављене на разним нашим сајтовима, да саберем и да их објавим у штампаном издању зарад оних који ће доћи.

А ја им одговарам, да би заиста то требало учинити, али то свакако нећу бити ја!

Нека то неко други чини уместо мене, будући да те моје песме ионако више нису моје!

Мени више ни моје годинама објављиване књиге одавно ништа не значе.

Значи ми само то што –

Јесам!

Није ми важно то што Имам,

већ то што Јесам!

Ако вам се, драги пријатељи и читаоци, допадне нека од мојих песама, онда је слободно преузмите и сами штампајте, јер ја то сам, зацело, никада нећу учинити!

Моје је само да преузимам из Акаше, и да вама прослеђујем.

Све преко тога – није моје!

И, не заборавите, никада:

Ваша је света дужност

да без престанка

радите на себи!