ОТВОРЕНО ПИСМО АЛЕКСАНДРУ ТИМОФЕЈЕВУ, ДИРЕКТОРУ СТУДИЈА Б

 

Драги Господине Тимофејев!

Пратим Ваш новинарски и стваралачки рад одавно, још од раних деведесетих година, када сте неустрашиво, као млад и професионалан новинар (репортер са тргова и улица београдских), живо и сликовито обавештавали јавност о протестима студената у Београду.

Веровао сам у Вас, и имао сам поверења у Вас, све до скора, све до ових дана!

Веровао сам Вашој Словенској Души, Вашој Руској Души; веровао сам Вам као потомку Белих Руса; као потомку Племенитих Руса.

Још сам од детета Русе и Србе доживљавао као Један Народ; Један Народ који је Игром Случаја (мада знам да Случај не постоји!), који се зове ватиканско-германска Завера против Словена, политички и географски раздељен.

Верујте ми, да сам све до данас веровао, да ћете Ви, управо Ви, обавестити јавност у Србији, сликом и речи, о дешавањима на београдским трговима, на београдским барикадама.

Гледао сам, вечерас, пажљиво и одговорно, све информативне емисије Студија Б, и, на концу свега, био сам и разочаран и тужан због Вашег односа, Господине Тимофејев, према овим честитим и племенитим Србима и Србкињама, који бране Косово, бране Устав и бране Србију на београдским барикадама.

Знао сам, унапред сам знао, да друге београдске медијске куће, о овоме догађању, неће обавестити јавност, јер у њима раде персоне (не индивидуе, а још мање личности!) које се лако продају и купују.

У скоро свим београдским медијским кућама раде персоне без Етике, Естетике и Вертикале; персоне без своје животне и философске Поетике, без својега философског погледа на свет, без својега става и мишљења.

Знао сам то, заиста!

Али сам, не знам зашто, веровао у Вас!

Био сам, из неког разлога, и уверен и убеђен, да сте Ви нешто друго, да сте посве другачији, да не припадате томе несоју балканских србомрзаца, русомрзаца и словеномрзаца!

Жао ми је (ово вам из своје Словенске Душе казујем), што сте се својим ставом, својим понашањем, ових дана, сврстали у редове оних који не заслужују ни да им се имена спомену!

Наша дела најбоље и најлепше сведоче о нама.

 

Братски словенски поздрав од србског песника!

 

Драган Симовић

 

У Београду, 8/9. априла 2013. године.

„Ако потпишеш, кајаћеш се. Ако не потпишеш, кајаћеш се!“

Тако гласи  најновије преобличење  вајкадашње клетве из народне приче „Тамни вилајет“ са којом се суочавају садашњи властодршци Србије.

Безизлазна двоумица Тамног вилајета постала је неотклоњив саознак борбе србског народа за очување своје слободе и своје државе. Трипут у прошлом веку затицали су се његови челници у том зачараном простору из којег у оба наметнута правца происходи само пут пропасти. Знак једнакости здружује 1914, 1941 и 1999. годину.  Једну с почетка, другу средином, трећу на самом крају Двадесетог столећа. Ево прилике да сазнамо да су увек исти избирачи тих бројки наумили да ни у Двадесетипрвом не буде другачије.

Мало је коме, међутим, а можда и ником, дошло на ум, да је до затицаја докрајчивања (ultimatum на латинском значи крајњи, последњи), пред које су Срби стављани сваки пут долазило као последица суновратних промашаја  однарођених влада које су допуштале да их на вилајетну странпутицу заведе спрега неутаживе похлепе њених (не)часника и туђинског уплитања у  крмарење народним бродом. Обзирној истраживачкој пажњи промакло је да је до ултиматума српским владама редовно долазило после дуготрајних одступања од правилног првобитног усмерења и попуштања иностраним притисцима, праћених узрастајућим народним незадовољством унутрашњим приликама у земљи и злоупоотребама осионе и поткупиве власти.

Може изгледати чудним да се случај аустроугарске уцене у зору Првог светског рата ставља у исту раван са оном немачком која је довела до потписивања Тројног пакта и НАТО-америчком, неприхваћеном у Рамбујеу. Али подсећање на чињенице доводи до једноставног увида  да се улудо просипање српске крви могло избећи да влада Краљевине Србије није променила смер после Првог балканског рата, дозволивши најпре да буде увучена у рат против дотадашњег словенског, балканског и православног савезника Бугарске, уместо да са њим и Грцима настави са ојачавањем Балканског савеза и истеривањем Турака са Балкана, те допустивши потом да на наговор «савезника» и за њихов рачун, навуче за ратног противника најјачу војну силу тадашњег света, и то у тренутку исцрпљености од претходних ратова и државне управе и привреде, недовољно стасалих за излазак из заосталости и сиромаштва.

Али ако се из светлости снажног родољубивог полета у народу ослобођеном из вековног ропства и може разумети погрешан избор тадашњег државног и војног врха те тиме и  могу оправдати грешке које су Србију бациле у безизлаз Тамног вилајета, како не уочити да је народу  27. марта 1941. одбацивање два дана раније прихваћеног ултиматума послужило као савршен повод да сруши омражену власт, и да је уцена из Рамбујеа била последица погубне унутрашње политике посткомунистичког режима Слободана Милошевића, укључујући ту и поражавајуће исходе свих ратова за одбрану српских земаља и права у областима бивше Југославије?

Зар најбољи показатељ правих узрока и узрочника за понављање праузорне тамновилајетске изнудице није садашњи дуго суздржаван а тек-што-не-испољен народни гнев против туђински наметнутих превратничких и преварантских, вазалних влада «једино могућег» европског пута Србије? Зар нас истоветне разорне и крваве последице прихватања и неприхватања ултиматума не опомињу и не освешћују да унутрашњи обрачун са виновницима треба обавити у строгој повезаности са мерама заштите и одбране безбедности земље и становништва?

Зато се побуњенички окуп око народног покрета «Двери», усред премишљања државног врха Србије којим од два безизлаза да се упути, чини мудрим искораком у простор Светлог вилајета. Чини се као да је на делу примена предупређивање горког двадесетседмомартовског искуства. 27. март догађа се пре изјашњавања о ултиматуму! Народ је на главном престоничком тргу клицао Русији, а сјајни говорници обећавали помиловање владајућим велеиздајничким странпуташима уколико na уцену вилајетског докрајчавања не узврате тек пуким «Да» или «Не» него потпуним порицањем права уцењивача да постављају уцене, па самим тим и поштено сиђу са свог европског пута (и са власти) и кормило државног бродапрепусте онима који ће га окренути на исток, ка Евроазији, тамо где се простире пучина највеће сестринске словенске земље која је на свим континентима око себе окупила земље предводнице будућег светског поретка, окоснице ословењеног и ословешћеног човечанства.

Слободарском и измученом србском народу место је у том Светлом вилајету. Две сестре – моћнија Русија и старија Србија – треба да сливено зраче из њега као Русербија. А Србија, Русија, Бразил, Индија, Кина и Африка (не само) Јужна, сливене у заједничку вољу за бољим светом, скраћено за нас да се зову СРБИКА! РУСЕРБИЈА и СРБИКА су одговор на ултиматум Европијанаца и на њихову замисао да нам подметну рат или грађански рат. Ни једно ни друго!

Русију је са њеног царског свесловесног и свеословешћавајућег пута скренуо човек чији споменици и маузолеј још нису уклоњени са главних градских тргова и који је заслужио да се назове Распислав Беспутин. На срећу Русербије и будућег становништва планете Земље, за кормилом њиховог брода налази се Путин, Човек Који Зна Пут.

И зато овога пута за Србију и србски народ више нема клетве Тамног вилајета. Јер више нема ни Тамног вилајета.

6.април 2013. Београд

 

ПЕСНИЧКИ ЗАПИС СА БЕОГРАДСКИХ БАРИКАДА

 

 

Слобода тражи посвећенике, тражи људе од визија.

Није довољна само жеља.

Ако немаш снове и визије онога (некога или нечега!)

што желиш – никада нећеш ни остварити

своје жеље!

Слободу мораш да сневаш, да би био слободан.

Мораш да се посветиш Слободи, да би био слободан.

Борба за Слободу никада не сме да буде себична.

Борба за Слободу мора бити узвишена –

као само Божанство!

Себичан човек не може бити потпун и цео Човек.

Себичан човек, на концу, никада и не може бити –

 слободан Човек.

Никада се не бори само за своју, себичну и саможиву слободу – већ се бори за Истину и Биће Слободе!

За Светлост Слободе која ће обасјати све ближње твоје!

Разгледам лица, многа и различна лица,

људи који су се сабрали на београдским барикадама, у дане сетног и дугог буђења пролећа; лица људи који се боре за Слободу.

Пролеће касни; никада овако, и оволико, каснило није!

Да ли је ово Оно Србско пролеће? – питам се!

Да ли је ово Оно Србско пролеће, о којему ће се певати и сневати кроз стотину лета?

Да ли је ово Оно Србско пролеће које већ столеће једно  касни, пролеће које је требало да се догоди давно?

Има лица разних – радосних и сетних, брижних и ведрих, озарених и тужних, детињих и избораних, младалачких и старачких – али су ми сва та лица, гле,  мила и драга; у свакоме од тих лица налазим себе, препознајем себе; као да су сва та лица –

моја лица, лица мојих многих и различних живота!

Сви се ми однекуд знамо; сви се ми препознајемо, само ако се истински загледеамо једни у друге.

Кад год смо у Истини, ми се налазимо и препознајемо.

Изван Истине, заиста, ничега нема; изван Истине нема ни Слободе!

Барикаде су дошле у Београд!

Ако је Београд дуго одбијао да види барикаде, да чује за барикаде, да доживи барикаде – барикаде су, најзад, ето, посетиле Београд.

Дошле су барикаде у Београд, да кажу Београду Истину о Србству; о Србству (оном правом!) изван Београда, о Србству изван Круга двојке.

А Београд је, канда, давно изгубио Србску Душу!

Да ли Београд без Србске Душе, може да разуме и схвати Биће Србства?

Тужан је, сетан и суморан, Београд без Србске Душе!

Београд и јесте и није Србски!

На тренутке ми се учини да јесте, а на тренутке, опет, да није!

Сваки народ мора да има свој Престони Град.

Народ без Престоног Града као да и није потпун народ!

Много је равнодушних Срба у Београду.

Питам се: да ли равнодушни, себични и саможиви Срби јесу, уистини, Срби?

Србин не сме да буде себичан, саможив и равнодушан!

Понајмање сме бити себичан, саможив и равнодушан према Својима, према Србству!

Сви званични београдски медији шуте.

Шутња од века, и праискони мук, прекрива све званичне медије београдске.

Има ли у Београду Србских медија; има ли у Београду Србске владе; има ли у Београду Србских јавних и државних установа које стоје на страни Србства и Србије?

Хоћу да верујем, морам да верујем, да ће овај, пробуђен и освешћен Народ, на београдским барикадама, смоћи снаге да Судбину Србства узме у своје руке!

Хоћу да верујем, морам да верујем, да овај, пробуђен и освешћен Народ, има најлепше снове и најдивотније  визије о Слободном Србству, о заиста Слободном и Самосвесном Србству!

Хоћу да верујем, и морам да верујем у то!

 

 

 

Шта је суштина Знања Белих Срба?

Суштина Знања Белих Срба јесте Тајна.

То није тајна зарад саме тајне; тајна у смислу скривеног и прикривеног; тајна у овосветовном начину појимања, већ је то Тајна Светлости, Тајна Истине, Тајна Суштаства.

Тајна као Пут Чисте Свести.

Наши Велики Преци нису у Прошлости; они нам долазе у сусрет из Будућности која се вечито дешава.

Из Будућности која се вечно понавља.

Из Будућности која је Вечно Сада.

Ми смо Преци својим Великим Прецима, као што смо, истовремено, и Потомци својим Потомцима.

Да бисмо могли да схватимо и прихватимо Знања Великих Предака, морамо да изиђемо из поља логике, из поља Еуклидова и Аристотелова учења.

Морамо да будемо алогични, илити још боље –

 металогични.

Да изиђемо из умне тамнице аристотеловског  размишљања и еуклидовске геометрије, да бисмо могли да појмимо, схватимо и прихватимо Знања Древних.

Вера наших Великих Предака није била вера у нововековном схватању и тумачењу; то је била Вера Знања или Тајна Чистог Знања.

Наши Богови били су архетипови илити праслике Тајни Знања, Ступњева Знања, Испољавања и Живљења Знања.

Вера наших Предака јесте КоСмоСофија и КоСмоГонија – а то су Сушта Знања, Галактичка Знања, Космичка Знања.

Сва потоња учења, као и све потоње религије, јесу чиста манипулација Свести.

То је аристотеловски и еуклидовски зачарани круг, врзино коло узрока и последица –

геометрије и логике.

Све наше патње у овоме свету јесу последица аристотеловског и еуклидовског начина мишљења и размишљања, виђења и схватања.

Наш је Првобитни Програм поништен, или негде у дубинама Бића скривен, и уместо тог Првобитног Програма нама је, напросто, вековном манипулацијом Свести, наметнут геометријско-логички програм који затамњује наше Божанство –

Божанство Нашега Бића Суштог.

Тако смо из Бесмртности пали у Смртност; из Непролазности у Пролазност; из Космичког Времена у Земаљско Време.

Ово је моје песничко јасновиђење, моје Видовито Знање.

 

 

 

 

Много је у Србији оних без части и достојанства, без етике и вертикале.

Много је оних који живе само због грабежи и отимачине, због крађе и пљачке.

Много је оних који су од Србије све добили, а ништа Србији, заузврат, нису дали!

Много је у Србији оних чији је једини задатак да по свету причају и шире лажи о Србима, да изнутра поткопавају и урушавају Србију, да понижавају и омаловажавају све што је србско, све што су Срби створили.

Тај несој се намножио и размилео по Србији.

Али је у београдском Кругу двојке, канда, њихово рептилско гнездо и њихов рептилски стожер.

Напаћен, измучен, изранављен, изгладнео и од живота тешкога уморан србски народ, таквима за поругу и спрдњу служи, а све су (управо они!) извукли, покрали, опљачкали и исисали  из тог истог србског народа!

И, управо је тај несој, тај несој лажљивих и злих полуљуди, добио задатак од вековних западних србомрзитеља, да Србе поведе у концентрационе европске логоре.

Да Србе слуди и замађија, да их преуми и превери, да им избрише сећање и памћење, да им поништи предање и повесницу, те да их, потом, као бесловесно стадо и крдо на кланицу води.

Тај несој у Србији јесте највећи белосветски олош и шљам, највеће белосветске парије и палије, највећа белосветска поган и фукара.

Они су се размилели по невладиним организацијама, по сорошевским медијима, по сатанистичким политичким странкама и партијама, по свим државним јавним и тајним установама.

Они су највеће зло Србије; они су рак-рана Србије; они су највећи паразит на србскоме бићу.

Ако србски народ не буде смогао снаге, да уништи тог паразита, да прободе тог вампира –

онда ће, као народ, убрзо нестати!

Или ће Срби победити, или ће, али заувек, бити побеђени!

Е, видите, господо спавачи! –

 ви који као сенке и утваре дремате и куњате у својим фотељама, гледајући Животињску фарму и Великог брата, – овај народ, који се ових дана сабрао

на београдском Тргу Слободе,  јесте пробуђени и освешћени србски народ, који од наших вековних душмана србомрзаца брани и Род и Домају, који штити и Устав и Државу, који спасава образ, душу, част и достојанство Србства –

 тај народ, словестан и освешћен, није заслужио да му се ви ругате и подсмевате, да га сељацима и простацима зовете, када му се, преко свијих фејсбук коментара, или преко сорошевских медија, прикривено и потуљено обраћате!

Без овог пробуђеног и освешћеног народа, који се сабрао на београдским барикадама, Србија би свиснула од стида и срама!

Без њих, Србија би била најпониженија земља на свету, а Срби народ презрен за сва времена.

Србија мора да победи –

Срб увек побеђује!

 

 

 

 

Не тражите Истину и Светлост нигде изван вас.

Ви сте Истина и Светлост!

 Ви сте Бића Истине и Светлости.

Истине и Светлости нема у свету!

Свет је мртав!

Сви медији су мртви; све владе су мртве; све установе су мртве; сви главари су мртви.

Све је у свету мртво, сем вас!

Ви сте живи!

Ако знате ко сте, чији сте, одакле сте пошли, куда и зашто идете – онда сте, уистини, живи!

 Ви сте Светлост света; ви сте Истина света.

Не управљајте се ви према свету; нека се свет према вама управља!

Јер, ви сте живи, а свет је мртав!

Ви браните Род и Родину; ви браните Народ и Домају.

Ви сте сви ваши Преци, и ви сте сви Потомци ваши.

Али, пре свега, и изнад свега – ви сте Своји!

Ви сте Срби –

ви сте Стриборјани;

 ви сте Аријевци!

Ви сте Светлост, Истина и Правда

у свету сенки и утвара;

у свету који је мртав рођен.

Будите Своји;

 будите то што јесте!

А јесте и више од онога

што мислите да јесте!

 

 

Испевано на београдским барикадама,

о Благовести, 2013/7521. године.

Посвећено Свим Белим Србима,

Свароговим Ратницима Светлости.

 

 

На беломе ветру, Бели Србин броди;

Потомак Сварогов, рођен у слободи.

 

Не боји се смрти; Њега Перун штити.

Он зна да је вечан, да ће вечно бити!

 

Они што му прете, синови су страве.

Срб је Син Велесов, Срб је Отац Славе!

 

За Род и Родину, Срб кроз огањ лети!

После свих победа, славиће Га Свети.

 

На бојноме пољу, кад се Срб задеси,

Кликне пут Небеса: ој, Свароже, где си!?

 

Не боји се смрти; Њега Перун штити.

Он зна да је вечан, да ће вечно бити!

Свесрбски сабор, у одбрану Србства и Србије, на београдском Тргу Слободе, ових дана, без предаха и застанка, све до коначног ослобођења Србије!

 

Победите страх, и будите на страни Истине и Правде!

Победите страх, и будите на страни Србства и Србије!

Победите страх, и будите на Својој страни, на страни својих Предака и Потомака!

Победите страх, и изиђите из својих домова, из својих љуштура, из својих тамница, да се сретнете са онима који су блиски вама, који су слични вама, који су сродни вама!

Да се сретнете са онима који љубе Србство и Србију, који љубе Претке и Потомке; који знају ко су, чији су, одакле су пошли, и куда иду!

Победите страх, и реците слободно шта мислите и осећате; реците гласно и јасно да вас чује свет!

Победите страх, и нећете никада више бити себични и саможиви!

Победите страх, и све сте победили!

Ако не победите страх, овде и сада, на овоме месту, у овоме часу – нећете имати свој Дом,

нећете имати своју Домају, нећете имати своју Државу,  и, на концу, нећете имати ни Себе, нити Претке своје, нити Потомке своје!

Никога и ништа нећете имати, јер нисте ни заслужили да икога и ишта имате!

Нисте заслужили да бивате, нисте заслужили да постојите, нисти заслужили да живите – ако, овде и сада, не савладате и победите страх

у својему Бићу, у својему Срцу,

у својему Присуству!