Мурованије из Тијаније 

*

Јутро у Тијанији сам дочекао потпуно уроњен у Лепоту. Давно, прадавно,

одлучио сам да оперем очне јабучице и очила јасновида, да умирим мисао, да

умирим унутарње урагане, да смерам ка суштини, и созерцавам богостварање.

Сваки човек је ремек дело Божјег стваралаштва, а сва Божја творевина је чиста

Лепота. Лепоту не може да види око љуто, око замазано, око заједљиво, око блудно, око лукаво, око мрзно, око мртво, око раскалашно, око катранасто, око мутно, око удворничко, око зеленашко, око ветропирно, око лисичасто, око камено, око разводњено, око укочено, око лажљиво, око непокорно, око укрштено, око блентаво, око не-око.

Да би видео Лепоту створи испред чела с-веру од сребра, величине тениске лоптице, смањи је и угусти, уведи у хипофизу, додај број-еве, и офарбај у љубичасто, а из очију и из трећег ока пусти сребрне рефлекторе. Боје ће се пред тобом разлити и расцветати. Трооко ћеш видети да је све, баш све, живо, и да све трепери и исијава у 72 милиона нијанси. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи. Знаћеш и видећеш да је васцелу Стварницу осликао Син Божији, јер и дошао на овај свет да – боји. 

* *

Одтијанисао сам Лепоту кроз сложен програм, добијен онострањењем, и поставио

доручак на округли сто од ватроотпорног дрвета, одсеченог на онај пролећњи ватрени дан. Из стаклене тегле, пуне зелене љуте паприке у уљу од рузмарина, узео сам неколико танких комадића, да појачам сопствену ватру. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи.

И морамо бити опредељени и ватрени, никако млаки, кукавни, чекалице -кукавице.

После доручка испео сам се узбрдицом, у 144 корака, до прве заравни – Поглед. У јасновиђењу се вратих у време давнашње, када је Аранђел Румених Облака мерио

и измерио Васељену, а потом је окитио ђерданом поетских бисера. Кратак застој на овом месту, где су се упреле силнице, највише око Отвора за оносвет, подстакао ми

је брзан-ум да кренем даље ка врху Орлова, на место ритуала, Вилоколо, које води Мансанман Остварени. Ватра ритуала се још није угасила, јер јој пепео продужава живот. Разгрнух га, пепео треба увек разгртати, и седох на Ватру да досегнем Ватру, и да окалим, блажено снене  и потпуно заспале, изгужване илузије, нарасле у тамним и сивим временима не-свести.

 * * *

Враћам се у свој дом, дом мојих предака, да тихујем на снопу подмлађивачке силе. Пут, којим сам се пењао пре једне уре времена, неко је густо посуо белим ружама.

Испред Огледала вечности среће и младости, у положају расцветалог жутог локвања, и у пуној свести, кренуо сам, најпре, реч-ним током, онда кроз портрете

својих многобројних и разнобојних живота. Тражим канонски лик који ми је Творац даровао када ме је стварао. Пролећу разни ликови – млади, средњевремени,

стари. Потом се ређају ратари, Индијанци, косооки, свакакви. Неки од ликова могу добро да преплаше човека. Стога треба бити опрезан и храбар, треба бити посматрач са смислом, трагач за истином, трагач за собом. Пролећу ликови када сам стварао себе, са страхом и сумњом, потом без страха и без сумње. Много ликова памти Огледало, и лако их, и без суђења показује. Ликови, ако их добро осветлимо, мењају свест тренутачно. Они похотни нестају пред равнодушношћу,

а радосни ликови, јер радост је повишено стање свести, добијау нове тачкице у зеницама, тачкице-искрице.

Ево канонског лика, неописиво лепог, по Норми Творца. То је мој лик којем тежим у овом времену  вечности, вечног живота у физичком телу. Сада тачно знам како ћу даље да стварам себе, себе Ствараоца, и сада знам како ћу стварати претке и потомке, планете и нове сунчеве системе, и нове универзуме. Раскрстио сам ноге и устао без спутавајућих веза. Сврховита откаченост ме понукала да скакућем, да се преврћем и ударам по грудима као Тарзанов Ћита, и да певам песме из сидија Звука. Слобода, Лепота и Подмлађивање извиру из вечности и безконачности.

 * * * *

Сваког дана и сваког трена

Нек се песма ори на све стране!

Са песмом се започиње дан

А разлога за пев има милион! 

* * * * *

Наша суштина је Свепесма!

Наш цели живот је Свепесма!

Све што видимо и не видимо

Је песма красновита грловна!

19. 12. 2013.

Колико нам је познато, од свих данашњих европских народа, Срби су једини, који могу да нађу у једној од најстаријих ведских химни један облик свога имена. По расправи аустријског санскритолога Валтера Виста ( Walter Wüst. – Über das Alter des Rgveda und die Hauptfragen der indoarischen Früh-geschichte in.“Wiener Zeitschrift für die Kunde des Morgenlandes“(WZKM),Band XXXIV, S. 165.-215.) тај облик одговара и данас карактеристичном српском СРБЕНДА, уз незнатну алтерацију, која је довела до готово идентичне ведске форме СРБИНДА? (Jakob Wackernagel, лингвиста)

У Ведама, по Wüst-ovoj интерпретацији, СРБИНДА је властито име с одређеним значењем, ….које увек означава најбољег, најугледнијег, најхрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко – човека, који се увек наводи као пример и служи као пример за углед.

Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: СИРБОИ, облик, уз који је лако поставити изведеницу:

СРБИНДА, СРИБИНДА  Тим поводом Wüst пише:“Doch halte ich die mitgeteilte Leseart “ Σιρβοι, – SIRBOI – für wichtig, weil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA abgiebt“.

http://olgalukovic.wetpaint.com/page/Vedski+Srbinda

 Значај имена Срб

**Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб објашњава овако:

 “Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. .“

**Коме није познато: да се Срби Сережани — која је реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници,
2. што су особите храбрости и
3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

**Код данашњих Белих Руса  Сјабр означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена

**Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Тако реч Србин, у Малоруса, Сирбин а у Горњо- Лужичких Сораба, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се ретко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

“Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.“

**Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.

 Порекло имена СРБИН

Остаје нам још да наведемо доказе из оца сад србског и индо-европских — језика,као и осталих слав. племена, из језика сада уопште и од свију тако званог санскритског

1. У санскритском језику, или праоцу свију садањих такозваних индоевропских језика, хрдь или срд —hrd —значи језгру, почетак, основ, средину, живот, срч, срце и т.д. а тако исто и првобитну створну силу, без које се неоживљава и неживи. Другим речима сан. поменуте речи значе и у правом и преносном смислу то исто што и наше: срце. Од овог је нашег, и горњих санскр: постала: среда, срч, срчаност, и т.д. а у преносном, сила моћ.
2. Санскр: реч ñq — su — звачи: прекрасни, јасносветли, блистајући се, руменобели, дивни, свети, преузвишени и т.д. рођај т.ј. она сама радња, којом се врши и свршава акт, по ком се дете раздваја од мајке. А та је реч ñq од корене речи хрдь или срдь срца, т.ј. начела, почетка, или оног из чега се ствара и оживљава што и т.д.

III. Такође санскритска реч сôуни — suni —јасно, светло, блистајуће се, руменобело, дивно, јасно, преузвишено, прекрасно свето, оно што је рођено т.ј. син у смислу оба рода. Ова је такође реч од оне прве и значи то исто што и наше: син, сунце, синути, сунути, блистати се, светлити се, величанственост, светост божанственост и т.д. Толики је значај у сан: сôуни — suni — а нашој дан: речи син за оба рода. Као син значи одвојак, одељеност, растављеност и т.д. од првобитног узрока и начела срца — у нашем народу трбуха — и преставља за се једну већ независну, одвојену, дивну и преузвишену целину, која је постала од узрока или начела срца, свршеним делом ñq — su — т.ј. јасно светлим прекрасним и т.д. рођајем. Ова иста реч, кад означава не suni сина нашег, него и сунце, опет значи одвојеност, засебну целину, сасмосталност и т.д. јер се и сунце рађа, и оно се, за време рођаја, одваја, а по рођају већ je се одвоило од небесних препона, или окружавајућих га тела из коих, као син из срца или утробе, јавља се на овај божији бели и светли свет. Тако исто и све речи , које су од овог корена, значе такође светлећу се и блистајућу се одвојеност, одвајање, засебност и.т.д. као сунути, синути, синати и т.д. Укратко: син и сунце једно исто значе у старих сан: или прастарих Срба, као и дан данашњи и сва својства сунчева придају се и сину у прастарих Срба, то јест: светлост, односно белоћу, руменило, односно бело-црвене власи, силу, топлоту, живот, моћ јачину снагу, преузвишеност и т.д.

1. Од ових је речи постала старо синскритска: ñåðü — ser—која значи: прво породицу, или наше семја, колено, у вел: Руса при Волги Сербо породица, бело Руса Сјабри рођаци задругари, Луж Срба Сорби, браћа, рођаци, Сурба такође браћа рођаци, Сирбо браћа рођаци т.ј. људи или разни чланови од једног и истог оца, родитеља, прародитеља и т.д. Од ове је речи санскритска са — бва,

sa — bva — која значи: трајање, становање, живљење и т.д. укупног једнонародног на једном месту и у једној околини, којег се простор преставља у нас од скраћене санскр. речи сабва која је исто са наше “соба“. Друго у удаљенијем разпрострањенијем појму од ове је исте сан. речи: ser постала стара ђерманска: sipja — sibja — племе род, код Славена: Семја, Симја, племе род, и одтуда је и семениште – задружан живот, или живот, наших римокатоличких калуђера, треће иде појам од горње речи још даље и значи то исто што и дан. инђијска реч сермь, — serm—т.ј. нацију, народ, огроман и велики од једног и истог корена, рода и т.д. кои већ, као огромна маса једног народа живи у своим општинским склоповима.

Овој речи Серм одговара наша Семберија, Серберија, Сарбадија и т.д. која значе, силу мложину, огромноћу и т.д. разплођеног једног и истог народа, од једног оца и матере, од једних родитеља: дакле браћу, poђаке који су постали од једних родитеља односно оца и мајке и који састављају братску укупну и једноставну народност ит.д.

1. Од горње је речи постала санскритска: ñàðüìèü— sarm — која значи удаљавање, показивање, престављање неког савршенијег напретка од обичне само гомиле и мложине једнородног братског народа, дакле: савршенији општински живот од живота серм — ског т.ј. мањег општинског и неразвијенијег слабијег по сили мложини и развијености. Од ове је постала реч.
2. Сарьда — sardha — и сарьба — sarbha — која значи силу, множину, узвишеност једног и истог народа од једног и истог прародитеља братски народ са јачијим друшственим свезама, који већ долази и у борбе и сукобе са другим, народима над коима се и показује њихна сила, мложина и т.д. Овој речи одговара наша: Сарба, Сјарби, Серби, Сорби, Сурби, Сербадија, Сорбадија, Сурбадија, Сјарбадија, Сирбадија и т.д. јер сан: а претовари се у нас:
3. у е као од бали — бели — наше бели,
4. у и као били,.
5. у ја као бјали, у је као звјезда у место звезда и т.д:

Све је ово до сада казано у односу према другим народима да реч Серб, Сјабр, Сирб, Сораб, и т.д. значе, у односу према туђинама: народ састављен од саме браће, рођака, суродица и т.д. и да све те речи у односу чланова тога народа једног према другом опет значе, ништа друго до: Брат. Дакле Сербин, Сјарбин, (нечитак ред набрајања), Сирбин, Серс, Сораб, Сурб и т.д. није ништа друго до чисти: и овејани само Брат и ништа друго.

VII. Санскрт: реч: срь — sr — наше срнути, насрнути и т.д. значи: излазити, показивати се сијати. светлити и т.д. једном речју: бити најугледнијим, највиђенијим, независнијим и т.д. међу свом својом једнородном и једнокрвном народношћу и браћом. Од ове је речи и постао срм или у односу на земљиште значи земљу која се са неколико страна, показује, види светли и т.д. као што је дан. Срем, међу неколико река, стари срп. Срем у бив: Мљетачкој републици и т.д. У другом смислу значи: брзи, хитри и јаки и т.д. као: сара — sara — стрела, cpь — sr — срна, срнути, оданост, сијати светлости, блистати и т.д.

VIII. Санскр, реч бpь — br — значи: бити, војевати, убијати, тући непријатеље свог рода и земље, и са овом кад се спои горње Ср излази Србр што значи: браниоц, управљач, вођ и т.д. једнокрвног и једнородног укупног народа. Одтуда су Сјабри, Сибри, Сербри, Собри, Субри, а нарочито и најчистије Срерси и т.д. Племе је на крају отпало по законима језика, као и у речи: братр па остало брат и т.д.

1. Напослетку сапскритска реч: srmbh — срмбх — која значи: блистати, светлити, показивати се, бити јаснији, светлији и т.д. међу свом силом и мложином своје једнородне и једнокрвне браће и рођака у једном и истом огромном од једног оца и матере, народу, којој одговара: Срб, Србин, Србство, Србија, Србадија и т.д.

Све су ове речи постале од првобитне наведене прве речи — односно друге и треће — наведене и све скупа означавају:

1. Прекрасни, светао, руменобели, јасни сијајући се, свети и т.д. рођај, рађај кои се и неразликује од прекрасног црвено-рујног и светлог дивног и прекрасног светог животворећег небесног јарког дажијег најдивнијег створа сунашца.
2. Од овог и оваквог рођаја и порода: значи породицу, симју, — фамилију, — колено, појас, нараштај.

III. Од таквог и истог рођаја: једнородни, од једног оца и матере, и од браће састављен народ братски, српски.

1. Народ који већ живи друшственим, општинским животом и задругама, у којима је развијена политична, независна свест, која се огледа у општинским и друшственим склоповима једног целог једнородног и братског српског народа.
2. Народ кои је са јаким братским свезама, сила, мложина, јачина снага и т.д. према осталим небратским народима, над којима се и огледа његова моћ, сила, јачина преимућство и снага.
3. Народ бео, јасан, светао, свети, најбољи, праведнији и т.д. кои има савршене државне установе, кои је светао, знатан, чувен, слободан, у којег је подела власти занимања редова, који је на највишем ступњу изображења и т.д.

 VII. Међу самом том браћом, узвишенију светлију независнију, слободнију и т.д. браћу, или браћу која одправљају државне послове и т.д. једном речју Србин значи:

 “Брата, узвишеног, светлог, јасног, независног, изображеног, владајућег, човека и народ, кои стоји на највишем ступњу изображења, морално умног државног и т. д.“

 народ, независне, слободне беле, јасне, сунчане, дивне, преузвишене, управо божанствене, силне, храбре, надмоћне, никад неробујуће моћи и силе браће, рођака и т.д. међу којом је: државни и просветни ред поредак, правда, љубав, преузвишеност и т.д.

.

 Извор :интернет страница ,,Завештање предака,,Весне Радојловић

http://serbdom.wetpaint.com/page/%D0%9E+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Ове лирске записе посвећујем РАдмили, Белој Србкињи из Срема, која у овостраном и оностраном трага за тајнама праисконих ведсрбских речи.)

Са становишта тајне оностране науке о речима и језику, свака реч је слојевита, вишезначна, вишепросторна, вишепространствена, вишедимензионална.

Речи су бића, сушта и духовна, божанствена.

Оне су оваплоћење божанских атрибута, суштастава, дејстава и енергија.

Што дубље залазим кроз онострано у потрази за речима, све ми се веће пространство речи открива.

За пореклом и кореном речи мора се трагати по вертикали.

Савремени лингвисти ретко када трагају по вертикали, већ скоро увек по хоризонтали.

Када са становишта тајне оностране науке трагамо и истражујемо – а по духовној и божанској вертикали –  порекло, корен и значење Божјег Имена СВАРОГА, тада се пред нама отвара једна ТАЈНА, једна МИСТЕРИЈА.

Дуго нисам могао да откријем и проникнем у скривено онострано значење и тумачење Божјег Имена СВАРОГ, јер сва тумачења са хоризонтале – разних савремених филолога и лингвиста – мени нису била довољна и потпуна.

Данас сам, у једном трену, и изненада – како то песницима вилењацима и иначе бива – попут бљеска муње, примио из Акаше разјашњење у виду светлосног записа.

Потврдило се оно што сам ја одавно наслућивао.

У Божјем Имену СВАРОГА, нестао је, не знам када и како, један сушти глас – глас Р.

СВАРОГ није СВАРОГ, већ СВА-РА-РОГ.

Може и овако да се пише: СваРАог; СваРаОг.

Само СВАРОГ, без суштог гласа Р, нема потпуно појимање и тумачење.

Јер, шта значи СВАРОГ?

Да ли је то СВА – РОГ?

Знамо шта значи СВА, али шта значи РОГ?

Праизворна ведсрбска реч РОГ има више значења и тумачења (Род, Пород, Дом), али све то није ни сушто, ни битно, ни довољно за свеобухватно разјашњење ИМЕНА ВРХОВНОГ БОГА – СТВОРИТЕЉА.

Али, када се каже: СВА-РА-ОГ, тада нам се отвара несагледно онострано пространство по вертикали, по дубини и висини.

Наши су Звездани Преци говорили Језиком БЕЛИХ БОЖАНСТАВА, а тај Језик бејаше створен од крилатих речи, речи-силница и речи-соколница.

Силнице и соколнице су једносложне речи, ретко када двосложне!

Када смо се удаљили од ЈЕЗИКА БОГОВА, тада смо почели да гомиламо слогове, да их састављамо и лепимо творећи тешке, робусне и тврде речи – испрва од три, а потом од четири и пет (па и више) слогова.

Тако су умртвење, убијене и енергетски ослабљене првобитне божанске речи, које су у Праисконији имале исцељујуће и васкрсавајуће дејство.

СВА-РА-ОГ није било само Име Бога за наше Звездане Претке, већ силница, соколница, мантра те и скраћена молитва Створитељу.

Кад кажете СВА-РА-ОГ, тада сте се истовремено и обратили Створитељу, стојећи наспрам њега Лицем-у-Лице.

Ви сте Га тада поздравили; ви сте Му благодарили; ви сте Га прославили, јер Га видите као што и Он вас види.

И још нешто, такође битно и сушто.

Наши су Древни, у ретким тренуцима дубоког надахнућа, а када су у заносу посве усредсређени на Створитеља, Име Бога СВА-РА-ОГ сажимали у један слог: РА.

Говорили су, уместо СВА-РА-ОГ, само: РА.

Бог РА је ведсрбски, а не египатски, сумерски, јудејски или не знам све чији Бог.

Све потоње расе и сви потоњи народи преузеше од ведских Белих Срба: и језик, и писмо, и митове, и предања те имена богова.

Нема шта нису преузели, украли и присвојили!

Али, важно је да ми ЗНАМО за то!

(У Великом Гају, у поподневни час, 22. рујна 7526.)

Кад отвориш своје срце,  душу

Према другима  – али свима

И не сакријеш ништа баш,

Тад знаћу да истина су речи

Што  пишеш их плавом – истина

Кад не сакријеш ниједну нит

Од које изаткан је душе ти пут

Тад знаћу да и са тобом

Могу закорачити у вечност

Кад осмех затитра из срца ти,

И буде Прав – тад знаћу да

Све што пожелиш истина је

Од онога што обојиш плавом

Учини то зарад поверења мог

Теби на поклон датог;

Зарад свих  речи лепих, мојих

Којим папир писан дуго бејаше

И теби душо, дат на дар – учини то

Учини што пре, да сјединимо се

Једном сви у том небу дубоком

Океану Творчевом;

И помисли само, како леп смо

Сви свет – и добар  – и мудар и

Не мисли да спознаш суштину му

од неких више – то пут није за  навише!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

После РАдмилиног песнички надахнутог, а стручног и научног лирског записа, одлучих се да поново пишем о речима и личним именима изведеним из првобитне правасељенске силнице РА.

РА је Творчев Свети Слог који је Све покренуо.

Сви светови, све планете, све звезде и сва сунца врте се на вибрацијама и фреквенцијама, на титрајима и трептајима, светлосним и звучним, Светог Слога РА.

Када бисмо у духу и свести, у сновима и визијама, у јасночујењу заронили у Језгро Стварања Творчева, у Језгро Светог Слога, тада бисмо унутарњим чулима могли да чујемо: РААААААРАААААРАААА…

Древни ведсрбски ратници нису случајно клицали: уРААА-уРААААА-уРАААА!!!

Они су тим покличом призивали Сварога РА – Творца свих видљивих и невидљивих светова.

Посвећени знају од праискони, како је, и зашто је, Сварог РА, Сварог Тросунчани, постао Амон РА, тако да о томе, овом приликом, нећу да сведочим.

Многе речи у ведсрбском, као и многа лична имена у Белих Срба, изведена су из Светог Слога РА.

Ево личних имена, како мушких тако и женских, која исијавају и извиру из Светог Свароговог Слога РА.

Мушка имена: РАдмир, РАдомир, РАдан, РАдич, РАдко, РАтко, РАтмир, РАтомир, РАдак, РАшко, РАдун, РАдмил, РАдмило, РАко, РАнко, РАјко, РАбун…

Женска имена: РАдмила, Радмирка, РАдомирка, РАшка, РАдунка, РАдинка, РАдана, РАјка, РАнка, РАника, РАзумка, РАзуменка…

Сва та лична имена, негде у дубинама оностраног, садрже светлосни и звучни запис Светог Свароговог Слога РА.

(У Великом Гају, 22. рујна 7526.)