„Нема те поезије која би могла да се вине до оних висина до којих допире љубав.“

„Само оно што чинимо из љубави чинимо слободно, ма колико патње из тога произашло.“

„Ако затворите врата свим манама и истина ће остати вани.“

„Цивилизацију не смемо судити и ценити на темељу тога колику је моћ остварила, већ по томе колико је у својим законима и делима изразила љубав према човеку.“

„Несавршенство није негација савршенства; коначност не пориче бесконачност. То се само целина исказује у деловима, то се бескрај открива у границама.“

„Ништа лакше него у име вањске слободе уништити унутрашњу слободу човека.“

„Оно што човек не може да сагради, нема право ни да сруши.“

Ја сам љубазна реч

Изговорена и понављана

Гласом Природе;

Ја сам звезда што паде с’

Модрог свода на зелену простирку.

Ја сам дете Земље

С којом је Зима занела;

Коју је Пролеће на свет донело; Ја

Узгојена сам у крилу Лета и

Спавам у постељи Јесени.

 

Зором заједно с лахором

Навешћујем долазак светлости,

Увече придружујем се птицама

Да опростим се од ње.

 

Равнице су украшене

Мојим прелепим бојама, а ваздух

Прожет је мојим миомирисом.

 

Кад утонем у сан, будно око

Ноћи стражари нада мном, а када се

Пробудим, проматрам сунце, које

Једино је око дана.

 

Испијам росу као вино, прислушкујем

Гласове птица, и плешем

У ритму лелујања травки.

 

Ја сам дар љубавници; ја свадбени сам венац;

Ја сам подсетник на тренутак среће;

Ја последњи сам дар мртвима;

Ја сам делић весеља и делић жалости.

 

Мој је поглед увек уперен високо да бих гледао

Само у светлост,

Никада не погледам доле да промотрим

Своју сену.

И то мудрост је коју човек мора стећи.

 

Либански песник и сликар Халил Џубран (Кахлил Гибран) родио се 6. децембра 1883. у Бшареји, стотинак километара од Бејрута, у северном Либану, крају кедрова, који се у Староме завету спомиње око 103 пута. Мати му је била кћи маронитскога свештеника, припадника монофизитске хришћанске цркве, у којој се сиријски, или арамејски – језик којим је говорио Христ – употребљава у богослужењу.

Тражих те хиљаду година,
Сваког дана гледао свитање;
Шавом рашивена судбина
Рушила светом гласно ћутање.

Небом прођох хиљаду пута
Да дохватим дубине твог ока,
Осећаш – како ветар лута,
Жељом да ме такне твоја рука.

Тражих те у хиљаду сунаца –
И зов упомоћ слушао светом
Милиона ноћи без месеца,
Закључане заборава сплетом.

Открио сам хиљаде снова
У тражењу суштине сене,
Неухвату међе као окова
И на дну бунара лице жене.

Tражих те хиљаду година,
Под покровом радости света,
У тајни где је срећа скривена –
Ти у чуду звезданог преплета

превод: са руског Анђелко Заблаћански

 

Црном уму дарујем белу
тачку
да избели ожиљке
из животног мрака

И руке пружах да ухватим
мрвице хлеба
што падају с неба из неке среће од које ме даљина заслепљује

Будан кружим зеницама
и хтедох да ухватим једну светлосну нит да ми веже босе ноге што смрзле спавају док грлим одсутност свега

И топло ми је око срца гладног,
а што мање имам, ја, озебло дете,
за грам сам духом тежи.

 

У науци је дуго био присутан став о анимизму словенских веровања. Сматрало се да Словени своја божанства нису доживљавали блиско људском облику, већ да су она била само именоване природне појаве испуњене духом. Овакво становиште почива на расној теорији популаризованој 1930-их и 1940-их година међу немачким ауторима. У њој се заговара потреба за германским утицајем како би се превазишао инфериорни анимизам у веровањима Словена. Нажалост, услед мањка интересовања за изучавање словенске митологије, овакав став се проширио и одржао међу западним ауторима. Ипак забележена сведочанства као и жива традиција побијају ову тврдњу. Најочигледнији доказ за оличење богова јесу њихова имена, јер се разликују од имена појава којим они владају. Када се словенска веровања размотре у оквиру целокупне индоевропске породице савршено се уклапа отелотворен приказ божанстава. Ова олдика примећује се још код протоиндоевропског слоја, па је разумљиво приписати је и Словенима. Наравно, могуће је да до оличења није дошло у једнакој мери за сва словенска племена, нити за све сталеже друштва. Исто тако важно је и нагласити јак анимистички однос ка бићима нижег ранга који је такође присутан међу различитим индоевропљанима, а који је набоље очуван у народној баштини.

Текст:  Ивана Мораревић, Душан Божић

Литература:
Роман Zaroff – „Organized pagan cult in Kievian Rus’. The Invention of foreign elite or evolution of local tradition?“,Studia Mythologica Slavica II, 1999, pp. 47-76.

Слика: Максима Сухарев – Семь богов

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса”

Прими моје сиротињске дарове
Хроми вуче
Носим ти на плећима гвоздену овцу
и гутљај медовине у устима
Да чељусти забављаш
И мало живе воде на длану
Да се у чудима вежбаш
И венац перуника
Исплетен по мери твоје главе
Да не заборавиш ко си
И узорак најновијих вучјих гвожђа
Да их добро проучиш
Прими моје дарове
И не растурај их божанским репом
Хроми вуче

Ој Месече, бели, сребрни и златни!

Ти си један од три месеца који су кружили око Мидгард земље.

Друга два су уништена.

Ти таласаш воде у рекама, језерима, морима, водеанима.

Ти таласаш и Воду мога бића,

Воду живота..

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Љубав храни душу, а преко душе храни дух и свест.

Поклањајте љубав, и све сте поклонили.

Ако свом животном другу, ако својој деци, ако пријатељима и ближњима својим поклањате љубав, онда им ништа више и не морате поклањати, јер сте им све већ поклонили!

Љубав је првобитна покретачка сила и енергија у свим световима, у свим видљивим и невидљивим васељенама.

Из Језгра Љубави почиње и настаје Стварање.

Љубав је Срце Творца.

Почетак свих почетака и свршетак свих свршетака јесте љубав која се деобом увећава и умножава.

Само се љубав деобом и давањем умножава.

Што више љубави дајемо, све је више и примамо.

Љубав не трпи никакву себичност и саможивост.

Љубав се најбрже убија себичношћу и саможивошћу.

Зато себичне и саможиве особе никада и не познају, никада и не доживе истиниту и истинску љубав, већ само одраз и сенку љубави.

Супружници који су пуни љубави једно према другоме, имаће здраву, племениту, продуховљену, честиту, часну и благословену децу, ма у којему времену и свету живели.

Не могу се љубити деца, ако се животни друг не љуби.

То је лицемрна и лажна љубав према деци.

Највиши ступањ родитељског благослова деци, јесте несибична љубав мајке према оцу и оца према мајци.

Залуд све религије и вере, залуд све цркве и молитве, ако нисмо у љубави, ако љубав не живимо у садашњем тренутку вечности.

Много је лицемера у црквама и храмовима.

Редовно одлазе на литургије и мисе, на јутарња и вечерња богослужења, редовно читају свете књиге и списе, а љубави немају према животном другу, према деци, према пријатељима, према ближњима.

Муж се огледа у жени, а жена у мужу.

Ако желиш да упознаш мужа, онда гледај његову жену; ако желиш да упознаш жену, онда гледај њеног мужа.

И, ту, уистини, нема преваре!

(У Великом Гају, 17. рујна 7526.)

Они који не осећају ову љубав

како их носи попут реке,

они који зору не пију

као да је чаша изворске воде,

и који залазак сунца не вечерају,

они који се не желе променити,

нека спавају..

 

Ова љубав надилази изучавање теологије,

те старе преваре и лицемерја.

Желиш ли тако развијати свој ум,

спавај и даље.

 

Ја сам од свог ума одустао,

раздерао сам одећу и бацио је.

 

Ако још ниси сасвим го,

свој лепи огртач од ријечи омотај око себе…

и спавај.