Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том,
Имала је црвен поруб на белом хаљетку свом.
Крај јаруге иза прошћа иде Тања пред сам мрак.
А у магли с облацима играо се месец млак.

Дође момак, поклони се, кудрава му коса та:
«Опрости ми, драга моја, ал’ узећу другу ја …»
Сва пребледе, као покров, охлади се изглед њен,
И Tањи се разви коса, ко змија кад тражи плен.

«Ех, ти, момче плавооки, не узимај ми за зло,
За другог се ја удајем, дођох да ти кажем то …»
Не звони сад за јутрење, већ сватовски грми клик,
Јури свадба на колима, коњаници крију лик.

Не кукају кукавице – свако Тањин плаче блед,
На лобањи њеној рана, од кистана тог уз јед.
На челу се крв запекла, па је црвен венчић с њом –
Од Тањуше лепше цуре не беше у селу том.

1. 

   Сећам се…
   Имала сам око седам година. Када ми је дека поклонио једну књигу(још увек је чувам).Издање је старо преко сто година,наслов књиге „Ковиљка“. Прича о девојци поменутог назива.
   Дека је то наследио био од оца.Јако рано сам научила да читам и то сам волела.
   Али књига је била стара и корице за детиње очи тада не беху примамљиве.
   Онда ми је казао-Да је књига лепа само када има историју своју.Нове могу да се купе али су без емоције читалаца бивших.Ту је сав жар и сврха.Читајући оно што су од давнина читали,…Кретала се из руке у руку,она је тада била једина занимација…
   Ја сам могла да наставим традицију читања и оживљавања читатеља…Од тада не купујем нове књиге.Тражим оне са ДУШОМ!
   Знам да ме дед гледа од горе и поноси се том мојом истрајном одлуком.
   ЗАХВАЉУЈЕМ НА ПОДСЕЋАЊУ ПЕСНИЧЕ!

 

Схватио сам у једном трену, и намах освестио, да су све саме обмане, преваре и лажи у књигама које сам у младости читао.

Прочитао сам читаво брдо књига обмана, превара, лажи и опсена.

Како сам улудо протраћио све те младалачке године читајући погрешне књиге!

Сад знам: требало је да читам искључиво књиге песника, повесничара и списатеља од Рода Белих Срба, а све ине књиге, поготову књиге туђина са Запада, да избацим заувек из своје кућне библиотеке!

Истинито је и уметнички лепо само оно што је писано, рисано и стварано на ведсрбском језику!

Све друге књиге, на свим другим језицима, јесу тек мање или више успешне обраде и прераде светих ведсрбских књига.

Они који ми не верују, сами ће, пре или доцније, доћи до овог познања!

Јецају и струје месечеви зраци;
Ко сребрна харфа месечина свира;
Пливају и тону маглени облаци,
Ко акорди пуни кроз царство етира.

 

Трепте тихе воде, и с чежњом дубина
Упијају у се звукове што жедне,
Дршћући ко круне воденога крина,
Под дојмом блаженства мистерије једне.

Расклапљу се у сну очаране шкољке;
Издишу површјем, ко од злата пена –
И с немоћи тихом једва слатке бољке
Дршће месечина звуцима Шопена.

О Боже, како је та жена била лепа!

 

 

Седела је снисходљива и сетна

Поред кристалне реке на месечини

Косу златну је слободно распустила

Поглед према мени је упутила

 

 

И ја прочитах: жариште снова

У њеном лику, пламени огањ

У срцу, како стидљиво гори

Kроз њене зенице плавих очију

Започните дан с вером у себе, с вером у своје дарове, моћи, визије и снове.

Не сумњајте у себе, чак и када грешите!

Али, у свакоме трену и будите свесни: кад грешите, а кад не грешите!

Грешке се исправљају, исправљају знањем и радом на себи.

Своје мане, кроз знање и рад на себи, преводите у врлине.

Идите корак-по-корак!

Не журите, не брзајте!

Радите упорно, стрпљиво, темељно и смирено.

Све можете, само ако желите!

Ако не желите, онда ништа и не можете!

Слаби смо и немоћни, зато што су нас васпитавали да будемо слаби и немоћни.

Сами смо изабрали: незнање, бесловесност, нерад, слабост, немоћ…

Живимо у свету неосвешћених и бесловесних људи.

Људи који преживљавају од данас до сутра.

Људи чија се животна поетика, чији се поглед на свет, од рођења па до смрти, врти само око дебелог црева.

Али, ви – будите богови и богиње самима себи!

Васкрсавајте и увек изнова рађајте саме себе!

Дванаесто мудрованије из Тијаније

 

 

Данас сам радио са Витезима Праисконог Реда. Рад смо започели у рану зору. Витези су мудри, дисциплиновани, брзо схватају, не причају много, нечујни су. Поделио сам их у дванаест група, а свака група је бројала по дванаест витеза, а

са сваком групом сам делатно тиховао на слику мудраца са Истока, по дванаест  минута, укупно 144. минута. Свака група је радила три рада по четири минута. Сваки члан групе радио је први алхемијски рад за болесног пријатеља или познаника, други рад за себе, трећи за целу живећу заједницу планете Земље. Живећу заједницу чине минерали -физико тело, биљке – етерично тело, животиње –

астрално тело, и људи – каузално тело планете. Рад са сликом је игра свести и игра истине. На слици се исказује вечност као светлуцава потка која одржава свет.

 

Узели смо угушћену пројављену вечност са слике, разредили је у шакама, и распрснули по свој Тијанији унутарњој, а Тијанија исцељује и сија као чисто злато.

 

                                                                                * *          

 

Тијанијац одраста на Манитом виру, где се налази отвор за Оносконију. Ту сам и

ја пропливао, а ту су пропливали и велики витези – Мансанман Остварени, Крсташ од Умља, Витез од Плавог Грала и други. На Манитом виру се обрела ових дана Ива Владика из Под-гори-це, моја пријатељица из многих живота. И Ива је витез, храбри летач на параглајдеру. Полетела је са врха Овчар-планине, тачно са места где се рачва праискона струја. Прелетела је Јелицу планину и кренула према Тијанији, желећи да дође до Храста мудраца, али је изгубила ветар и приземљила се на Манитом виру. Тако је судбина хтела, можда због тога што сам се ја ту задесио са мојом екипом. О, дивна моја Иво! И ти, као и ја, испробавамо се у многим водама: речним, морским, језерским, подземним, брзим, мутним, планинским, равничарским, ванземаљским. Ово лутање проширује опажање, посебно ако укапираш општу нит која провејава кроз свако лутање и сва учења.

 

* * *

 

Прошле године срео сам Иву на Јадрану. Пливала је као делфин, а из воде је изашла овенчана морском пеном. Личила је на нимфе коју су сретали Прасрби када су лутали морима и океанима на својим лаким лађама. Њене плаве очи личиле су на крајичке неба, или на два жива морска кликера. Њен недефинисани загонетни осмех зачарао је мушке сирене – сиренце, а боме и људе. Једног тихог сунчаног предвечерја издефинисали смо недефинисани осмех:  1. све је добро, 2. нико није крив за нашу судбину, 3. може се бити истовремено у прошлости, садашњости и будућности, 4. ми смо вечна душа у вечном физичком телу, 5. живот је Лепота – све лепша и лепша, 6. ти си ја, ја сам ти, 7. много што-шта није важно, али може да те веже ако му то дозволиш, 8. сви смо ми Једно, 9. Бог је увек ту, у свакој нашој мисли и радњи, и с тога је страх непотребан, 10. воли све, воли свакога; још више воли, воли заувек … јер – све је живо.

 

* * * *

 

“Која гора Иво, која гора Иване,

која  гора Иво брате разговора нема?

Романија Иво, Романија Иване,

Романија Иво брате разговора нема.“

 

* * * * *

 

Када се гледају слике,

 или предели,

са подлогом вечности,

све се лагано претвара

у пројављену вечност,

исцељујућу, дивотну.

Када се дубље тихује

види се само вечност,

 јер ничега другог,

осим вечности, нема

 

08.01.2014. године