Category: All
Феликс Богдановић: Оливера
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Питајући се то латице цвета откидам
Док у цветном пољу лежим
Лето је
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Задња латица остала је, она не воли ме
Тако латица цвета рекла је
Бацам цвет љутито, берем други и поново испочетка
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Сунце ме нежно милује
Док ветар ми косу носи
Обожавам лето и заласке сунца
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Воли ме, не воли ме, воли ме, не воли ме…
Тако наглас бројим, док латице цвета откидам
Да не воли ме, тако задња латица што остала је реклa је
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Берем опет цвет и крећем испочекта
Воли ме, не воли ме, воли ме, не воли ме…
Опет да не воли ме, тако задња латица цвета рекла је
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Љут, опет берем цвет и испочетка крећем
Али овај пут ја чух цвет како обрати ми се
Он ми рече
Оливера, Оливера воли те
Цвет нежан јесте али и он понекад вара
Ви опет заједно бићете али не на овом свету
Она тебе чека у то сигуран буди
Оливера, Оливера волиш ли ме ?
О цвете нежни и красни кажи ми
Где то мене моја вољена чека?
Где она налази се ?
Оливера, Оливера воли те
Она је на читавом пољу овом
Она је сваки цвет, лист и травка
Када и ти у земљу одеш и ти на ово поље доћи ћеш
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Почињем да плачем, бришем сузе
Како леп дан а ја сам и несретан
Кажи ми цвете, развесели ме, када то ће бити
Оливера, Оливера волиш ли ме?
Али цвет само ћути
Он своје рекао је
Боже како леп дан а ја сам и несретан сам
Светлана Рајковић: Очима те тражим, док, лутам стазама утабаним ….
Очима те тражим, док, лутам стазама утабаним
корацима самог, лошега. Тражим те, а, тражила
сам те, на свим дивним местима ове планете, у
целом овом, Космосу, и не нађох те. Не питај ме,
птицо црна, шта ћу овде, зашто љубав тражим на
путу понора, на путу лошега, …. не питај ме!
Душа зна зашто корача овим црнилом, зашто јури,
јер, није јој остало још пуно времена, без мелема,
без љубави. И, док тонем у поноре тамне, ја се
молим да те ту не пронађем, да те нема овде, да те
не нађем, заточену у канџама њиховим.
И, док тонем у поноре, битку последњу да бијем,
молим се, да, те нико није од њих срео, ни овде, ни,
на путу нашем.
Драган Симовић: Стварање Човека
Човек није потпуно и коначно Биће.
Човек је Биће у стварању.
Творчево стварање Човека још није завршено.
Човек има Свесност и Свест Бога, а рањивост, трошност, крхкост, смртност и трулежност плоти попут животиње.
Човек је једном половином Бог, док је другом половином животиња.
Човек је распет између бесмртности и смртности, између времешности и вечности, коначности и бесконачности.
Зато и кажем, да стварање Човека још није окончано.
Само стварање Човека је негде на половини самог поступка, самог процеса стварања.
Или ће Човек постати Бог, или ће се вратити ка животињи, или ће, пак, заувек нестати.
Јер, једно такво незавршено и несавршено Биће не може дуго да опстане у Творчевим Пространствима Стварања.
Човеково стварање биће окончано оног тренутка, када уз Свесност и Свест, која припада Богу, буде добио и сва друга Божја одличја, и све друге Божје атрибуте.
Јагода А. Маринковић: Понекад ….
Понекад само
кад звезда цикне
као у ноћи овој
мрзлој и без гласа
у мени предавни
бес куpјака урликне
Испражњено небо
бојиште речи
равна трагове
нема сабахдана
да ми тугу лечи
Понекaд само
и мир заталаса
нема ми вере наде и љубави
нема ми спаса
Владан Пантелић: Сурица
Збирка песама “Ох, како си леп, Господе!“
Посвећено прамајци Легињи, светици, достојној да прими наследно знање предака- да справља еликсир Сурицу, који је лечио најтеже ране ратницима – јунацима Расенским, и продужавао људима живот до 400 година. Прамајка Легиња се у прошлом веку отелотворила у земљи Тијанији, под именом Обренија, са урођеним исцелитељским даром. Поред осталог, била је народна бабица, и у најтежим условима порађала жене. Помогла је да на овај свет дође око 150 деце.
У Тијанији испод Орлове планине
На благој Ватри и Молитви
У златном котлићу умешане с медом
Кува врло ретке лековите травке
Мудрица Легиња наша безвремена мајчица
Јаке траве оком и шаком миловане
Срцем умољене потом убране
Даће мишицу јаку уморном јунаку
Вратиће младост мудрацу и радост
Тајновити еликсир – С у р и ц а
Али пази на савете Мансанмане јуначе
Које ти беседи среброкоса Легиња мајчица
Попиј једну или две чашице
Вратиће ти снагу и младост у лице
Али не и трећу уништио би срећу
И постао сметена скитница лудица
Драган Симовић: Ово време представља збир свих времена
Ово време представља збир свих времена.
У овом времену откривамо и обелодањујемо оно што је вековима и еонима бивало скривено од нас.
Једно од тих чудесних открића јесте и сазнање о лажним земаљским учењима о расама.
Расе у видљивом и материјалном свету јесу једна од великих омаја и опсена.
Као што је и светска повесница велика обмана.
Ми смо вековима учили лажи, и само лажи.
У човечанству постоје само две посве опречне и супротне расе.
Раса божанских бића, синова и кћери Светлости, и раса демонских ентитета, синова и кћери Црнобога који имају људско обличје, људско физичко тело саображено са физичким телом синова и кћери Белбога.
Сва земаљска учења о расама и народима падају у воду, зато што су неистинита.
И крв и генетски код јесу такође варка и обмана.
Оно што разликује човека божанског порекла од човенска демонског порекла, није ни крв ни генетски код, већ светлосни запис до којега не може да допре ниједна позитивистичка и материјалистичка наука.
До светлосног записа може да допре, те да га открије и препозна, само онај посвећеник који је повезан са Вишњим божанским световима.
У свакој раси као и у сваком народу или племену на Земљи, гле! Творчевом руком су расејане обе космичке расе: раса синова и кћери Светлости, као и раса синова и кћери Таме.
Узмимо за пример хиперборејску расу и србски народ.
У хиперборејској раси као и у србском народу постоје, истовремено, обе ове космичке расе: раса деце Светлости и раса човеколиких ентитета Таме.
А како је у србском народу, тако је и у свих других народа.
Када говоримо о свеколиком Србству, онда морамо да разлучимо Бело Србство, а то су синови и кћери Светлости, од Сеновитог Србства, што су синови и кћери Таме.
У самом бићу србског народа постоје чисте божанске душе, синови и кћери Светлости, и опет, постоје и најмрачнији ентитети и најкрволочније звери.
Најгрозније злочине над Белим Србима вршили су усташе које имају и србску крв и србски генетски код.
Те најгрозоморније и најкрволчније звери притајиле су се у србском имену, у србском бићу, у србској крви, у србском генетском коду.
Тога има и у свих других родова, народа и племена.
Упамтите: крв је вода, а генетски код је магла.
Битан је само светлосни запис.
Али, до светлосног записа не можете доћи преко земаљских, позитивистичких и материјалистичких учења.
До светлосног записа можете доћи само преко Акаше и унутарњих чула, и то само онда када се крећете тајанственим унутарњим путем.
Сада вам је јасно зашто ја све време говорим и пишем о Белом Србству, о Белим Србима и Белим Србкињама.
Бело Србство јесте Србство синова и кћери Светлости.
Они су у свим вековима бивали мањина.
Не знам тачно колико их има, једино знам да су мањина, одувек и заувек.
Не више!
Али, Белих Срба и Белих Србкиња има расејених и међу свим иним родовима, народима и племенима.
Они, можда, нису свесни да припадају Белом Србству – јер су данас Немци, Пољаци, Французи, Руси, Италијани, Норвежани, Данци или неки други народи – но, свеједно, они по свом светлосном и божанском запису припадају Беломе Србству.
Они су Бели Срби који још нису препознали себе као Беле Србе, што, у крајњем, не мења суштину устројства и поретка.
Ово време представља збир свих времена, зато што ништа старо више ништа не значи.
Верица Стојиљковић: Волим ока сјај – пространства ……
Волим ока сјај – пространства
У која стално урањам!
Волим осећај љубави што расте
Сваким треном – распламсава се плам!
Волим звезде сјајне пратилице –
Знакови су путева наших!
Волим свод небески, плаветан
Јер то дом љубави је!
Волим душа додире – цвет исцветан!
Волим срца игру снажну и нежну
Латице загрљаја плес не престају!
Волим лепоту бића коју отвараш ту
Где млечне реке из груди теку!
Волим бисере кад падају са грана
Златне листове што баца
Дрвеће око нас и светлину
Суза радости – разнобојних кристала!
Волим капије што позивају госте
Да прођу под славолуке љубавне,
Путеве небројене кроз
Светове далеке а отворене!
О љубави! О Господе, волим те!
Бранислава Чоловић: Када васкрснете Љубав у себи….
Када васкрснете Љубав у себи
све добије другачији сјај
није то љубав човијека према жени
мајке према дјеци
сестре према брату
то је Љубав кад видите Љепоту
у облаку, листу, у сваком човијеку
то је Космичка Љубав
и тренуци њеног надахнућа
вриједни су вјечности
клањам се Љубави
клањам се Љепоти
клањам се Животу.
Светлана Рајковић: Пусти сузу нека кане, пусти их више,….
Пусти сузу нека кане, пусти их више, нека лију,
нека бол однесу, нека Душа опллаче. Душу за којом
уздахе издише, за којом глас нем испушта, кроз
јецај, док погнуту главу бол грли и савија земљи
ближе, да је исцели ватра, проникла из ње …..
Суза сузу прати, а, са њима бол одлази …..
Очи мутне слике мотре, нејасне, а, опет, лепе,
шарене, насликане кристалним бојама, у трену
том, док бол нас напушта и одлази.
У полетку, беше тмина …..
Исплачи се, сузом спери тмину, спери гадост што
ти дође однекуд на стрели отровној, и сасечи бол,
мачем који у десној руци негда подиза, као
победник, витез, ратник, Бог!
У Души носиш Праискону лепоту, саткану од
кристала, Светла, Ватре Неугаслог Плама, саткану
од истине, љубави и победе, и док је носиш, док,
Великана Божанског Кода из света у свет носиш у
себи, знај, да, једино сузи поклекни.
Исплачи се, Душу испери, опери мрље од
безбожних руку на себи, од речи неразумних од
људи са празним телом, од прашине недођије кроз
коју прођосмо …..
Сада на плочнику победника, стојиш, раме уз
раме са Боговима, и жеље своје сипаш им на
дланове, а, они их купе, јер, Божанском Бићу жеље
да испуне, желе сви Богови!
Обриши мач и одложи, скини одре и капуте, и
погледај место где сузе искапа, где бол исплака,
где, Земљи, главу сагиња …..
Нема више бола.
Светлана Рајковић: Дневник Плавог Вилењака, са брода ,,Плава Звезда,,.
У овом серијалу текстова, из дневника , Плавог Вилењака, пренећу вам, искуства са лета ,,Плаве Звезде,,. Авантура која описује хероје олује догађаја из прошлости, сваком од нас буди машту, стварајући слике садашњости.
Дневник Плавог Вилењака, са брода ,,Плава Звезда,,.
Лет-
,,Плава Звезда,,
дан -први;
телепорт капија- 8;
посада- Летачи;
чланови- 1001
позиција- безбедна зона око Мидгарда
Први део
Долазећи из, Свемира, доносимо тајне, тајне познате само, Вилењацима.
Пут кроз безконачност, доведе нас овде, на планету, Плаве боје.
Долазимо са, Плаве Звезде, и ова планета као да осликава наш дом. Сунце није плаво, а, ипак, планета ,,Мидгард“ има више плаве од било које друге боје.
Док смо је посматрали из Космоса, договор између моје посаде и мене је био, да, слетимо овде, на планету плаве боје.
Нисмо примали никакве сигнале, па смо слетање сакрили, да, домаћинима не реметимо мир, не знајући, ко нас чека на планети. Како смо се ближили зони из које можемо несметано посматрати пре слетања понашање Бића, почели смо примати сигнале као са наше, Плаве Звезде. Изненађени, одлучили смо да сачекамо, да се сигнал понови бар још који пут, да будемо сигурни да су од Бића са наше Звезде. Док смо чекали понављање сигнала, трагали смо за, можда раније слетелом или отетом нашем објекту, али, архива није имала такве податке.
Провели смо време чекајући сигнал са планете, и одлуком Капетана, Флорена, брод је упловио у зону, ,,Мидгарда“, без поновног сигнала са планете.
Наставиће се……..
