Фото: Фб страница – Art empire

Ако си кренула пут Сунца
Молим те види шта ради
Моје Сунце на Истоку
Сања ли реке далеке
И залазак на ободу свемира
.
Шта ради моје Сунце на Западу
Тражи ли траве миловања
У предвечерју твога узглавља
.
Шта ради моје Сунце на Северу
Има ли снова и уздрталих усана
На врату жељног очекивања
.
Шта ради моје Сунце на Југу
Да ли пружа руке
Тражећи мој загрљај
.
Ако га угледаш
Загрли га уместо мене
Реци му да ја вечерас
Нећу доћи
Пијан сам од сећања
Искидан од жеља и глади
За уснама да их поново љубим
.
…И да сам луд до зоре …
…И опрости ми моју љубав!

Фото: Амазонка; Википедија

Наизглед мрша крхка духом чудесно јака
Гледа оком и срцем – призива Љубав света
Брани да црни и сиви – тупотроуглоглавци
Не продру силином у наше свете просторе
.
Она чува Јужну Капију славних предака
Носи златне кључеве за брзо отварање срца
Бедем непробојни – биће овијено Љубављу
У њеном свету слободе сна све расте и цвета
.
Муњице држи у десници белу ружу у левици
Узвраћа снагом и брзином Перунове муње
Она је његова лепа сестричина никад тугољуб
Будна вежба Савршенство – кључ за Безкрај
.
Јасновидац је лака и снажна витезица Паија
И нема препреке ка прошлости и будућности
Ослушкује ветре са Радана Ртња и Рудника
Свакодневно прави девет дугих искорака среће
.
Витезица Паија Чуварка живи под тим углом
Бере различак жиловлак чичак русу и јарич
Певајући плете венчиће и држи катану у руци
То је Паија Раданска- Животојасновидитељица

4. певање

ПРЕДСКАЗАНИЈЕ

Неостварени су сви моји
неоствариви циљеви,
Угасле су све наде,
Срушио сам све идоле и идеале,
И изрезбарио своју
већ болесну душу, сећањима
на давно, славно, ведро,
безазлено, топличко детињство.
Заврћем чесме – пресушују!
Крвљу својом напајам звери,
Које највише поштујем и ценим, у вери,
Да нам је сукоб са светом у истој мери.
Све пролази, и нека пролази,
Нека ме време згази,
Попут хилта који у бетон улази.

Фото:Сузе, плакање; Википедија

Плаче ми се ноћас
због себе, због људи,
због облака снених
којима руке пружам
а не дохватам их…
због суза у ноћи
којима краја не знам,
због тишине коју слушам
а слушати не умем,
због молитве једне неме,
неиспуњене…
Издржаћу.

Фото: Просјак; Википедија

Одавно је тражим на киши и снегу

У хуку у некој бодљикавој олуји

Напола мртав, с растуреним костима

Бунцам о нашем белом дану

.

Остављен намерно на дну бездана

Ја немам више ни умора ни сна

Шта чекам! Разбијен на комаде

Престрављен леденим мрвама

.

Померен с места где сам тако мали

Прилазим дрхтећи, гурам прсте кроз мрак

Разгрћем завесу да је додирнем

У хладном зноју ја сам само просјак

Фото: Уметничка слика – Заљубљени; Википедија

Ти си моја сенка,
у твојим очима видим себе.
Вековима се познајемо,
а да се нисмо срели.
Ти си половина мене,
ја сам твоје ребро.
Једно без другог
не можемо.
Тражимо се по скривеним хоризонтима,
залазимо у пределе непознате,
лутамо по неистраженим пределима свемира
само да би се нашли.
Сусрет тај концентрисаће читаву васиону
у једну тачку.
Цео свет радоваће се са нама.
Хармонија ће бити главна нота песме.
Задивићемо и самог Бога,
умириће се звери.
Господ ће нас благосиљати,
а Љубав ореолу даровати.

Нека и ово пролеће буде богато јасновиђењем!
И нека ово лето буде испуњено блаженством!
Данас ћу помазати о-зоном своје психо зидове
Пазићу на намере да ме пут одбачени не стигне
Овај дан је пун милогледања и миломиловања!
.
Гурам речје и наречје у распаковани идентитет
Посматрам помно где ће слетети мужјак јеленак
Ту ћу да засадим орахе обичне и орахе орњаше
Сањам живи сан – и стварам цветно боравиште
Иако је горки мочворац одкокодакавао јутрење
.
Гледам комшије преко ограде и њихових мачева
Угледавам им суштаство у врењу зеленог центра
Обожавам Живот и преузимам сва узаврела зрнца
Моје тело – део душе узраста врло високо високо
Тако висок изродићу олако своје преславне претке
.
Наша комшиница спретна власница гла-с-олишта
Одавно је разбудила јутро и рецитује унаоколо
Све оно што јој је дато да у етар врло јасно каже
Упућујем у њеном смеру радост и сунчани осмех
А у Свету Тијанију шаљем посвећене сликопесме
.
* * *
Са истинском љубављу шапућем ти шапуталице
И љубим ти очи срца и душе округлим љубовима
Покривена љубављу сањај и остваруј дивне сан-јаве
Растежем јасновиђење пролећа до блаженства јесени
Благодарим Ти Господе како и колико си ми је дао!

Фото 1,2: Цвеће; Фототека СЖ

Фото: птице на жици; Википедија

Синовима

Осилиле се на
летину
Тице неке црне
До зрна задњег
.
Над главама се надвили
Облаци тешки
До саме кости чеоне
.
Обвила магла около
Тмина густа
И прст пред оком невидан
.
И сем осмеја синова
Ништа.

Фото: Боем до боема; Википедија

Да ли можда
нама снове чине,
сећања на приче из давнина,
ил их сада такве мисли граде
као што је градила Јерина?
.
Било каква,
сећања су наша,
и на лоше, и боемске дане.
Не могу се рабити ко чаша
ко љубави прве, и кафане.
Успомене на боемске дане,
у боемској песми испеване.
Сетни звуци виолине старе,
покидане жице са гитаре.
Цвркутави звуци тамбурица,
иструлело коло воденица.
.
Понос села.
Куће и вајати.
Отежале лозе и шљивици,
уз чашицу проведени сати.
Пространи су боемски видици.
.
Одувек су живели за ноћи,
за чекања да зоре освану,
када ваља на починак поћи.
За даире и лепу Коштану.
.
А у граду,
Скадарлија стара,
та краљица боемскога пира,
срца пуни а душу одмара.
“Златан бокал“ или “Три шешира“,
“Има дана“, “Два голуба бела“,
штап, цилиндар,
златан сат на ланцу,
боемска су историја цела.
.
Ђура Јакшић, Дучић
и Емина
и стихови вечног Јесењина.
.
И још даље
докле машта сеже.
Венеција, гондоле, фонтане.
У души се боема разлеже.
Мир босиљка, сећање на дане,
што по некад испуњава сета,
и сви они уштапи и мене.
Увенуле јесени и лета.
И другари којих више нема
чине песму и живот боема.

Фото: Косовски ратници; Википедија

Kаткад тако сетну ухвати ме језа,
па се сетим Kосмета и чет’ри оцила.
У грудима живи благодатна веза…
Белокрилне птице како шири крила!
.
Знам више се никад поновити неће,
оно храбро време с погачом и соли.
Док нам црна тама по колевци шеће
и на плодној њиви само камен голи.
.
Препуне пољане и крви и рана,
јоште мајка држи заставу у крилу.
А, нада јој давно беше закопана
са витешком славом кад се небу вину.
.
И згариште тихо спаљених огњишта,
жедна мртва уста, кап небеског пију…
На бојишту славном сад не цвета ништа,
црвени божури лат с сузицом лију!
.
Под ребрима болно застало је време,
испуњено јадом, страдањем и смрћу.
Пупољци су крхки, још нежније семе,
речи ми саме с јецајем загрцну…
.
Очај се са болом у грлу наниже,
стравичне су слутње обузеле стих.
Неки нови ужас прилази нам ближе,
маршеви застали, оста само крик.
.
О Србијо, мајко… Где је твој војник,
кол’ко ли их оста под небеским сводом?!
Још ми срце дрхти мислећи на њих…
Пробуди се, заклињем те Храмом и Слободом!